Оперски певач који је искочио из пласта сена – у солистичку каријеру

Након завршене Сомборске препарандије, као учитељ у Товаришеву водио је хор, и Учитељски хор бачкопаланачког среза али је и сам певао у Академском хору у Новом Саду који је водио Светолик Пашћан. 

Био је члан управног одбора певачке жупе „Бајић“ у Новом Саду као и повереник певачког окружја бачкопаланачког среза, где је постојало седам хорова, које је све обилазио и помагао у њиховом припремању.

Као и сви учитељи тог времена знао је да свира више инструмената, али је љубав према певању његово интересовање усмерила ка хорском музицирању, па је 1931. године у музичкој школи „Исидор Бајић“ у Новом Саду  завршио курс за учитеље хоровође, а три године касније музички курс у музичкој школи „Станковић“ у Београду.

Тридесетих година, тадашњи градоначелник Новог Сада, Др. Бранислав Борота, прихватио је предлог Светолика Пашћана, и понуђено му је да га новосадска општина стипендира и пошаље на музичке студије у Минхен. 

Да понуду прихвати саветовао му је и Станислав Бинички али из породичних разлога он се на овој понуди захвалио.

Судбина је ипак одредила да ће радити оно што највише воли, да пева, а Озрен Бингулац је не само волео, него и знао и умео да пева – радовао се сваком наступу, али и сваком преображавању у лик који је тумачио што је, као и сваки аутентичан певач, с великим успехом чинио.

Захваљујући случајном сусрету на улици са диригентом и композитором Војиславом Илићем, којег је познавао још из предратних дана, а који је добио мандат да обнови и организује оперу Српског народног позоришта, добио је понуду за хонорарни ангажман у оперском хору на који је одмах пристао, а већ следеће 1948. године потписао је нови уговор и тако постао стални члан Опере.

„То је ултра лирика, ја нисам за то“

У пролеће 1948. искочио је из пласта сена као „Еро с оног свјета“ у солистичку каријеру. 

О свом првом солистичком наступу причао је: „Имао сам трему…жеља да успем била је јака. Када сам искочио из оног пласта, када је дошло до додира са хором и оркестром, видео сам да иде. После је све постало једно играње.“

Бингулац је ову улогу тумачио лако, као да пева на неком пријатељском поселу на коме се опустио и развеселио, што је публика добро прихватила и тако је стекао безрезервну симпатију публике која је на овај начин дочекала и све друге његове улоге.

„Ја сам представу „Еро с оног свјета“ звао „представом у гаћама“. Ту сам певао као да сам на рогљу, тако сам се осећао“, а већ о наредним улогама он каже: 

„Требало је дати сасвим нови стил. И други начин певања…Вокализација, инпостација гласа, нешто сасвим ново…“

Када је 1952. исцрпео све могућности учења соло певања код професорице Олге Молчанове у Музичкој школи „Исидор Бајић“, уписао је и завршио Музичку академију у Београду у класи професора Јосипа Ријавеца, са којим је спремао све роле које је касније остварио.

Од свих улога, а било их је заиста много, Бингулац је највише волео Мићу у „Ери с оног свијета“, критика га је најбоље оценила као Калафа у опери „Турандот“ , Рикарда у „Балу под маскама“ али својим гласом, стасом и темпераментом најбоље је изнео Хосеа у опери „Кармен“. 

У овој улози он није више био тумач лика већ сам лик.

Жеља да пева Вагнера није му се остварила – то је изгледа био превелики изазов за оперску кућу у чијем су искуству до тада били углавном италијански композитори.

Једина улога коју није желео да пева је у „Лучији од Ламермура“, о чему је и сам Бингулац причао:

“Најнезгоднији доживљај имао сам док сам припремао Каварадосија у „Тоски“, а у исто време форсирали су да ја певам у Лучији… Онда ја једног дана седнем и напишем писмо управи Опере да ме разреше те роле. То је ултра лирика, ја нисам за то“.

Сарадња са партнером, познавање његовог текста, интеракција са хором, оркестром, диригентом, добра режија, све то мора да постоји да било правог резултата, који на крају оцењује и публика и критика али и певач сам.

Улогу Јењака у „Проданој невести“, 1949. године увежбавао је са сопраном из матичне куће али је изненада из Београда дошла да гостује, Злата Сесардић  и када ју је замолио да му помогне она му је одговорила:

“Ја своје знам, а ви своје шта знате“. 

Како каже Бингулац, на крају крајева , догодило се то да је изгубио присуство духа због таквог приступа партнерке: 

„Одржана је и та представа, донео сам ја своју улогу, само није била оно што сам ја желео.“

Озрен Бингулац није био запажен и запамћен само по свом гласу већи и по стасу. 

Био је висок и крупан човек и често је умео да се нашали на рачун свог како је говорио грмаљастог изгледа, али управо такав у драматичним и трагичним улогама деловао је убедљиво. 

„Волела сам да певам са Озреном. Он је био висок, а ја сам патила од комплекса високе жене. Сећам се како сам се намучила кад је гостовала Мичико Сунахара  као Батерфлај. Ни сама не знам како сам поред ње отпевала Сузуки, онако получучећи, испричала је у једном интервјуу  првакиња опере Мира Врчевић, присећајући се духовито и своје улоге Беси у „Андре Шенијеу“: 

„У тој сам представи по мрклом мраку ја, оваква ћорава , са дебелим Озреном  имала да пређем преко једне даске на три метра висине. И како Озрен стане, тако даска почне да се љуља…Било је свашта“.

Златно доба Опере

Била је то генерација певача која је успешно досегла циљ који јој је постављен. Обновљена је и заживела Опера Српског народног позоришта. Многи сматрају да је то било њено златно доба, са најмање три оперске представе недељно и приличан број премијера у сезони.

Бингулац је отишао у пензију 1962. године али је и након тога по потреби хонорарно наступао у Опери. 

Без обзира на позиве из других кућа, своју целокупну каријеру провео је Српском народном позоришту.

Пре доласка у позориште а и након одласка из њега, био је ангажован као хоровођа или организатор многих хорова. 

Одмах након рата, у Бачкој Паланци водио је три хора, гимназијски, средњошколски и раднички хор.  

По доласку у Нови Сад, водио је хор Дома ученика, а након пензионисања учествовао је у организацији Новосадског омладинског хора. 

Био је један од оснивача музичке секције Удружења пензионера и вођа мешовитог хора.

За свој највећи успех, сматрао је оснивање Културно уметничког друштва „Бодљикаве жице“  1941. године у логору Офенбург, где је доспео као заробљени резервни поручник Југословенке војске. 

Током рата премештан је у дванаест логора од којих је десет било кажњеничких и у сваком од њих учествовао је у музичком животу, који је био организован упркос свим недаћама.

Као истински талент и велики човек, све што је у животу радио и урадио, није доживљавао славољубиво, као свој велики лични успех, већ као допринос општем добру.