Премијера документарца о Јерменској цркви у Новом Саду у Музеју науке и технике

Након премијере у Београду, филм ће бити приказан пред новосадском публиком 21. априла у Културној станици Свилара.

Филм и дигитална реконструкција Јерменске цркве настали су у оквиру пројекта „Европско наслеђе, локална сећања: Дигитална реконструкција Јерменске цркве у Новом Саду”.

Ова црква била је један од најважнијих подсетника на постојање мале, али значајне јерменске заједнице у том граду.

Налазила се у самом центру града, преко пута зграде главне поште, тик уз зграду Комуналне банке, а са њеним нестанком, чини се да је наслеђе новосадских Јермена, као и њихов допринос, потпуно заборављено.

Документарац визуелне уметнице Снежане Мијић и сценаристе Владимира Петровића заснован је на разговорима са стручњацима и проткан личним сећањима савременика: новинара и фотографа Боривоја Миросављевића, који је живео у непосредној близини цркве; некадашње ученице средње грађевинске школе у Новом Саду Едите Вајс, која је више пута посетила цркву; те универзитетског професора Николе Грдинића, који је одрастао преко пута, у Менартовој палати, и са свог прозора посматрао рушење цркве.

Поред документарца, публика ће имати прилику да у 3Д простору, уз помоћ ВР наочара, завири у унутрашњост, као и да сагледа спољашњост некадашњег здања, које је нестало почетком шездесетих година прошлог века.

Израдом 3Д модела цркве, за потребе документарног филма и ВР туре, бавио се Живица Ранисављев.

У раду су коришћени архивски планови са тачним мерама, велики број архивских фотографија и доступна документација.

Јерменска заједница своје уточиште у Новом Саду, тада Петроварадинском Шанцу, пронашла је давне 1739. године.

У великом рату који се тада водио између Турске и Аустрије, Београд је поново пао под турску власт, те су његови житељи, међу њима и Јермени, кренули ка северу како би сачували своје животе.

Већ средином 18. века подигли су своју прву цркву, једноставну барокну грађевину, која је нестала у великом бомбардовању Новог Сада током Буне 1849. године.

Иако се од тог момента број Јермена у граду почео смањивати, ипак су обновили своју цркву уз свесрдну помоћ коју је пружила велика добротворка Марија Трандафил, а нова црква завршена је 1872. године.

Нови генерални урбанистички план, донет педесетих година прошлог века, предвидео је продужавање тадашњег Булевара маршала Тита, због чега су многи објекти морали бити порушени, међу којима и Јерменска црква.

Иако уписана у регистар споменика културе, заштита је скинута 1960. године, што је отворило пут њеном рушењу.

Упркос гласном противљењу бројних интелектуалаца, јавност није била довољно снажна да објекат сачува.

Црква је нестала, а једини трагови о постојању јерменске заједнице у Новом Саду су гробница-костурница породице Ченази из 18. века, као и предмети из цркве који се чувају у Музеју града Новог Сада.

У ауторском тиму су и сниматељи Тибор Варга и Александар Радетић, монтажерка Ема Теокаревић, дизајн и motion анимацију радила је Марија Степановић, а друштвене мреже водила је Љиљана Божић.

Пројекат је реализовала неформална група ЕxКултура средствима добијеним кроз програм „Европско из Србије”, уз подршку НВО Телок из Крагујевца, као и уз стручну и организациону подршку Синхро ХУБ-а из Панчева.

Улаз је бесплатан.