Марио Маскарели, уметник веран себи

Уз Маскарелијева дела из музејске колекције Рајка Мамузића, представљена су и дела тог уметника из фонда Музеја савремене уметности у Београду и уметничке збирке колекционара Николе Богдановића из Сремске Митровице, а указано је и на драгоцен дар уметникове ћерке Драгиње Маскарели, која је, крајем 2022. године, Галерији поклонила тридесет и два дела из породичне заоставштине.

Поставка обухвата два изложбена нивоа, а осим уметничких дела, посетиоци могу да погледају и његов оригиналан сликарски прибор, поједина недовршена дела, као и разноврсне артефакте из живота уметника.

Аутори изложбе су Ирма Микеш и Бранко Јанковић.

Ко је био Марио Маскарели?

Марио Маскарели, потомак је пустолова конта Маскарелија, који је преко Шпаније и Француске, доспео  до Боке Которске. 

Животни пут Марија Маскарелија започео је у Боки и тамо се  завршио, а како је протекао можда најбоље сведоче његове речи из интервјуа за Радио Београд из 1977. године, када ће на слично питање одговорити следећим речима: 

„Рођен сам на Цетињу, али сам завичајно у Котору… И тако редом; детињство, мало истине, мало лажи, маштања… и наједанпут, нађете се, у ствари, стигнете до оног момента кад почињу да вам се обраћају као човеку. Тад схватите да сте се нашли у оном времену када укључујете свест у све: у рад, стварање, љубав… Постајете зрели… У Котору сам упознао своја прва узбуђења и доживео прве радости. Ту сам, уосталом застао – до дана данашњег.“  

После основног и средњег образовања Маскарели одлази у Београд где почиње његов уметнички живот. 

„Ако је Бока место из ког је уметник црпео инспирацију за свој рад, атеље на Старом Сајмишту у Београду је место где се простор његовог детињства, кроз танани филтер сећања, постепено преображавао у уметнички простор”, истиче коаутор изложбе Бранко Јанковић.

Као и сви млади сликари тога времена и Маскарели је припадао одређеним групама, али он каже да је то био само лапсус живота који  ништа за његово сликарство није значило. 

У чему се огледа његова посебност и које фазе је све прошао, Јанковић објашњава:

„У младости човек има потребу и жељу да се спаја и удружује. Тако ће и Маскарели узети учешћа у животу уметничких група као што су: Самостални, Београдска група или Лада. Поред многих ствари које су га везивале за колеге и пријатеље уметнике, Маскарели ће, унутар тих група, све време развијати сопствену ликовну поетику. У том сложеном процесу пролазиће кроз разне фазе. Разноврсност његовог рада осећа се и на нашој изложби”. 

Како истиче Јанковић, он се, у прво време, доказао као изузетан цртач и графичар, док ће касније сликарство постати његов примарни медијум. 

„У формалном смислу његов рад полази од представа њему блиског медитеранског пејзажа, портрета, али и сложенијих композиција које нам дочаравају атмосферу једног малог приморског града са свим својим тајнама. Преко изобличавања и деформације уметник ће стићи и до потпуног апстраховања форме. У зрелом стваралачком добу све те фазе ће се сјединити у један непоновљив и препознатљив уметнички израз. На сликама све почиње да лебди и све је усковитлано и ношено неким ветром који долази са његовог мора: и цвеће, и арлекини, и црквене розете и шарене траке и конфете”…

Боравак у Паризу и на Кипру, спој романике и Византије, сусрет чедног и грешног, како то дефинише Маскарели, био је најважнији утицај на његово стваралаштво:

„Свако животно искуство уметника имало је утицаја и на његову уметност. Маскарели је добар пример неодвојивости уметника и његовог дела. Он је живео за своју уметност и кроз своју уметност. Сваки сусрет, свако путовање, сваки додир са уметношћу из прошлости и садашњости, свака одгледана представа, свака прочитана књига баш као и сваки шум таласа, пој птица или дашак ветра утицали су на његов рад”, надовезује се коаутор изложбе, напомиње да је Маскарели био, како би се то данас рекло:

„Мултимедијални уметник” 

Маскарели је био човек широких интересовања – поред сликарства он је писао и поезију и прозу. 

Често су га називали песником међу сликарима и обрнуто. 

Илустровао је велики број књига и часописа. 

У оквиру илистрације изградиће  један посебан графички стил у коме се реч третира као ликовни елемент неодвојив од слике. 

Радио је сценографију за позориште и ТВ, осмишљавао изглед познатих београдских кафана и излога и за све то био награђиван. 

„Његов изражени естетизам и потреба за лепим није се исцрпљивала само у оквирима ликовне уметности. Познато је да је он важио за једну од најелегантније одевених јавних личности Београда из тог периода, да је лепо певао, да је волео да кува медитеранска јела за своје пријатеље и тако даље. Све нам то говори каква је личност био Марио Маскарели”

„Моја намера није била порука тренутка већ трајање”

Да ли је Маскарели и на који начин остварио тај свој наум?

Временом ће уметникови снови, сећања и жеље, а самим тим и његов рад, сами од себе постати део  најширих временских и просторних димензија, истиче Бранко Јанковић.

Наглашава да то не произилази из неке посебне уметникове стратегије нити намере. 

„То је заправо и доказ да је његов рад у ствари уметност а уметност траје. Најлепше је то дефинисао чувени песник Васко Попа у малом али суштинском тексту написаном за каталог Маскарелијеве прве изложбе сликарских радова на стаклу „Шарене очи ветра“ (1953):

Тако је Маскарели успео, да као уметник увек веран себи, доспе до срца сваког од нас”, закључује коаутор изложбе Бранко Јанковић.

Изложба ће трајати до 26. јуна.