„Музеји заправо никада нису готови“: Деведесет година Музеја Матице српске

Ово су речи Фрање Малина, кустоса и управника Музеја Матице српске, које је својевремено записао, присећајући се почетака Музеја, али и размишљајући о његовој будућности, а управо се данас налазимо на другој тачки – деведесетој годишњици његовог отварања за јавност.

Како је речено на предавању које је овим поводом уприличено у Галерији Матице српске, у основи је и даље један човек, једна визија и необуздана жеља да се ствари помере, а то је управо Фрања Малин.

„Ми се данас налазимо на тој тачки, деведесет година након записа Фрање Малина и стојимо на истим основама, свесни да се музеји не стварају преко ноћи, свесни колико су наши претходници за нас урадили и колико је Фрања Малин својом љубављу према музеју поставио темеље за његов развој и за оно што ми данас радимо“, поручила је управница Галерије Матице српске Тијана Палковљевић Бугарски.

Ове године обележава се низ значајних јубилеја – 175 година од оснивања Галерије, 65 година рада у здању у којем се и данас налази – некадашњој згради Продуктне берзе и 90 година од оснивања Музеја Матице српске.

Зашто је 1933. важна за Галерију Матице српске?

Да бисмо разумели зашто је 1933. година важна за Галерију Матице српске, морамо се вратити назад у прошлост, у време чувеног Саве Текелије, који је заслужан за унапређење рада Матице српске, између осталог, оснивањем библиотеке и Mузеума при овој установи.

„Сава Текелија је као први доктор права у Срба био свестан да је будућност сваке нације у образовању и да је због тога, као неко ко је имао финансијске могућност, то требао да помогне. Зато је у Будиму основао Текелијанум, своју задужбину, којом је омогућио школовање младих људи. Исто тако, био је свестан да треба основати библиотеку у којој ће се сакупљати књиге из којих ће ти млади људи учити, као и пантеон знаменитих Срба, збирку портрета који ће сведочити о личностима које су обележиле српску културу и уметност“, каже Палковљевић Бугарски.

Текелија је својим тестаментом оставио портрете 11 чланова његове породице – они су темељ из ког се родила идеја о оснивању Музеума, а таква одлука је и донета давне 1847. године.

Тако су се портретима чланова његове породице, ускоро придружили и портрети других добротвора, који су помагали да Матица српска остане центар културе и науке, међу којима је и Марија Трандафил, која је Матици подарила зграду у којој се та установа налази и данас.

Пресудан моменат представља пресељење Матице из Будима у Нови Сад, 1864. године, када је читав иметак добио нови дом – зграду Платонеума, у којој се данас налази новосадски огранак САНУ.

Са пресељењем почиње и значајно увећање фонда, нарочито након позива у Сербским новинама 1888. године да јој се дарују дела која су важна за историју и културу.

Такође, сама Матица стипендира младе људе, а међу првим стипендистима били су чувени сликари Урош Предић и Паја Јовановић – тако је Матица за себе везивала људе , који су, враћајући се са студија постојали активни учесници њеног живота. 

Одлука да ће Музеј Матице српске бити отворен, донета је у светлу обележавањa века Матице српске, 1927. године, што је уједно била и прилика да се покаже колики је њен значај за културни живот, али и моменат када од пантеона, Музеј постаје својеврсна „кошница“.

„Промена идентитета од чувара слика до јавне делатности музеја била је толико велика да је Музеј Матице српске постао кошница – место окупљања уметника, научника, књижевника“, напомиње Палковљевић Бугарски.

Фрања Малин је имао храброст и визију

До краја 1933. године, новоотворени музеј имао је 239 предмета, док је, према попису из 1899. тај број износио свега 99.

Исте године, направљен је искорак, када је савременим уметницима послат позив да музеју поклоне по једно дело.

На тој позив одазвао се Миленко Шербан које је поклонио портрет бивше жене, и други, међу којима су Милан Коњовић, Петар Добровић.

Тих година, Матица српска трудила се да помогне уметницима којима је помоћ била неопходна, а како више није било стипендија, начин да се помогне био је откуп слика – као у случају Богдана Шупута, који је отишао у Париз захваљујући томе што је Матица откупила његову слику „Карловачки пејзаж“.

До почетка рата, број уметничких дела скочио је на 400, а на инсистирање Фрање Малина, организован је музејски програм – по једна изложба историјског и једна савременог карактера, па су убрзо у Музеју излагана дела Стевана Тодоровића, Новака Радоњића, Стевана Алексића, Милана Коњовића.

Задаци остали исти

„Прикупљати, чувати, агитовати, организовати сарадњу и постепено проширивати. То је најзадатак до онога момента када Матица дође до своје репрезентативне палате и до оне подршке на коју пуним правом рачуна. Онда ће тек Музеј Матице српске моћи у пуној мери да доноси користи и да буде дика и понос Војводине и целе Југославије“, бележи Фрањa Малин.

Надовезујући се на његове речи, Тијана Палковљевић Бугарски наглашава је Фрања Малин „нашао меру“ и спојио „традиционално и савремено“, „национално и интернационално“ и у тренутку када се Матица српска, као институција са националним опредељењем, нашла у новој, вишенационалној држави.

„Тек је од 2006. године, Галерија Матице српске постала заправо оно што је од почетка била идеја – национални музеј. Место сакупљања националне уметности у држави која има исти назив као и музеј. Тај моменат био је пресудан“, додаје.

Али, задаци су остали исти, као и пре 90, али и 175 година.

„Музеј Матице српске још није готов. Међутим, музеји заправо никада нису готови. Тако мора бити и у Музеју Матице српске. Они се стално изграђују, уређују и разрађују. Много ће још година морати проћи, много ће се морати утрошити и рада и новаца да се дође до онакве установе какву треба да имамо, какву можемо да имамо и какву морамо имати“, пише тада Фрања Малин.

„Ове речи су попут проповеди за све нас који радимо у музејима. Они се стално изграђују и никада нису готови. Они су стално у кретањима, трагањима, прилагођавању времену, свету, политичким околностима. Када сагледамо цитате Фрање Малина, срећна сам јер мислим да смо успели да остваримо једну од жеља и надања музејског одбора“.

А одбор је забележио следеће: