”Ko su zapravo graditelji – oni koji plate ili oni koji nacrtaju?”

Televizijska serija za koju vlada veliko interesovanje publike, upoznala nas je sa nizom čuvenih arhitekata, ljudi koji su gradili Novi Sad od 19. veka pa do danas, i za sobom ostavili niz remek-dela arhitekture, koja istovremeno svedoče o burnim vremenima i promenama kroz koje je ovaj grad prošao.

Uskoro se u programu Radio-televizije Vojvodine očekuju nove epizode serijala, u kojima će biti reči i izgradnji u godinama nakon završetka Drugog svetskog rata.

Nagradu ”Ranko Radović” dodeljuje Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, a suosnivači nagrade su Arhitektonski fakultetu Beogradu, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, Institut za urbanizam i arhitekturu Srbije, Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, Urbanistički zavod Beograda, Inženjerska komora Srbije i Radio televizija Srbije.

Ranko Radović je jedan od naših najvećih arhitekata i profesora arhitekture koji je svojevremeno bio angažovan na brojnim svetskim univerzitetima.

K: Serijal Graditelji Novog Sada otkrio nam je, uz imena Dragiše Brašovana i Đorđa Tabakovića, niz arhitekata i graditelja koji su ostavili značajan arhitektonski pečat u našem gradu, ali su vremenom ostali van radara javnosti…

Baš zato što svi znaju za Brašovana i Tabakovića, a to su prve dve emisije koje smo uradili, klupko je počelo samo da se kotrlja. Svako vreme ima svoju istoriju, istoriju umetnosti, arhitekture. Svakodnevno prolazimo pored zgrada, o kojima ne znamo ništa. Kada sam radio serijal Novi Sad zauvek, u koprodukciji TONS-a i RTV-a, gledaoci sa kojima sam se susretao govorili su mi da nisu znali pojedinosti o određenim zgradama ili ulicama. 

Tako su nastali Graditelji, u saradnji sa Vladimirom Mitrovićem, čovekom za kog profesorica Sonja Stoja kaže da je numero uno što se tiče istorije arhitekture i istorije umetnosti. Graditelj po graditelj, zdanje po zdanje, uz dobru reakciju i gledanost, počevši od onih o kojima dosta toga znamo, došli do onih graditelja o kojima ništa nismo znali. Uskoro ćemo snimati emisiju o zgradi suda, o kojoj ljudi ne znaju da je u pitanju delo Miroslava Krstonošića, jednog od naših najvećih živih arhitekata.

K: Kada idemo ulicama Novog Sada i obratimo pažnju na zgrade, njihov izgled, vreme kada su građene, one nam svedoče u burnoj istoriji ne samo Novog Sada, već i ovog dela zemlje..

Podsetimo se bombardovanja Novog Sada 1849. godine, kada je od tadašnjih 2800 kuća ostalo samo oko 800, prema zapisima Mihaila Polita Desančića. Dakle, grad je nakon toga trebao kompletno da se obnovi. Tako su u Novi Sad došli i ostavili značajan trag graditelji iz Mađarske, Austrije, Nemačke, centralne Evrope. 

Među njima je i Đerđ Molnar, koji je projektovao Župnu crkvu Imena Marijinog, koju mnogi pogrešno nazivaju katedralom. On je preko puta najpoznatije crkve u Novom Sadu projektovao Gradsku kuću, krajem pretprošlog veka. Prva njegova dela nastala su pedesetih godina 19. veka, odmah nakon bombardovanja grada. 

Prateći tok istorije i šta se sve dešavalo od tada do početka Prvog svetskog rata, uočavamo ozbiljno istorijsko razdoblje od nepunih 70 godina, u kojem su se promenile političke, društvene, geopolitičke i druge okolnosti. Tokom Velikog rata ne gradi se gotovo ništa. Istovremeno su se u Rusiji dogodile političke promene pa su nam tako stigle i ruske arhitekte koji su i ovde ostavili traga – Dom zdravlja na Bulevaru Mihajla Pupina, Dom vojske na Keju, nekoliko zgrada u Miletićevoj ulici. To je početak potpuno drugačijeg perioda u izgradnji. 

Pred početak Drugog rata, 1939. godine je završena zgrada Banovine. Tokom te decenije izgrađen je i veliki broj zgrada po projektu Đorđa Tabakovića, među kojima je i Tanurdžićeva palata. Istovremeno je aktivan i arhitekta Lazar Dunđerski koji je projektovao zgradu nekadašnje Produktne berze u kojoj se danas nalazi Galerija Matice srpske. 

K: Drugi svetski rat zaustavlja izgradnju, a sa njegovim završetkom dolazi period koji je u potpunosti drugačiji od početka naše priče… 

Jeste. Tada država postaje jednopartijski sistem, privatna praksa gotovo da nestaje. Predratne arhitekte prestaju da rade ono što su radile do tada, bave se npr. pedagoškim radom kao Đorđe Tabaković, ili dobijaju angažman u određenim državnim preduzećima koja su bila spremna da uzmu veliki zamah i podignu novu državu… 

Među prvim posleratnim graditeljima, tokom pedesetih godina prošlog veka su bračni par Sibin i Milena Đorđević koji su, između ostalog, projektovali zgradu Skupštine grada Novog Sada, ili višespratnicu u Ilije Ognjanovića, preko puta Sokolskog doma. Oni su zapravo bili deo ekipe koja je prva dobijala poslove kada je isključivo država bila poslodavac. 

Nakon njih, pedesetih i šezdesetih godina, svoju karijeru započinje arhitekta Dušan Krstić, koji je 1970. godine projektovao Društveni dom kod Satelitske pijace, što je tada bilo revolucionarno graditeljsko delo – do tada su mesne zajednice i društveni centri bili smešteni u barake. Godine 1972. projektovao je deo Dečije bolnice, koja sada treba da dobije novo ruho. Takođe je radio Liman 1, crvene zgrade uz Štrand, Liman 2, deo Limana 3 i delove Novog naselja.

K: No, ne zaboravimo da nisu svi graditeljski poduhvati bili na ponos. Stotine kuća su stradale da bi bio probijen Bulevar oslobođenja. Setimo se i gradonačelnika Jove Dejanovića, u čije je vreme mnogo toga izgrađeno, ali su mišljenja o njemu podeljena.

Mi volimo da idealizujemo prošlost. Pogledajmo SPENS, koji je svojevremeno bio ponos grada, mnoge generacije vezane su za njega, dok novije generacije ne znaju ništa o njemu, štaviše, preferiraju druge obližnje tržne centre. SPENS je tada bio deo određenog političkog projekta, da bi danas prerasla u energetski neefikasno zdanje, do neizdrživosti skupo za održavanje. Slično je i sa zgradom SNP-a, ali to su svakako delovi epoha za koje su ljudi vezani.

K: Upravo ste spomenuli zgradu Srpskog narodnog pozorišta. Ne možemo da ne pomenemo da je zbog njegove izgradnje dosta toga stradalo – Mala jevrejska ulica. A ni sama zgrada nije izgrađena onako kako ju je arhitekta zamislio…

Rušenje Male jevrejske ulice naišlo je na mnoge osude, kao i mnogi graditeljski poduhvati kroz istoriju, kao što će biti i u budućnosti. To je sve deo naše istorije. Čini mi se kao da svaka vlast želi da se pečatira u vremenu i prostoru kroz arhitekturu, ali ne samo ovde. To je stvar koju vidimo kroz čitavu istoriju čovečanstva. Arhitektura je na neki način bila ta kojom su želeli da se pokažu u određenom svetlu, da prate određene trendove, da su moderni… 

K: Uprkos apetitima prolaznih garnitura, nasleđe se mora čuvati, ono je deo identiteta. 

Upravo kako smo govorili o tome da svako ko dođe ”melje” i gradi svoje, naravno da je važno očuvati, zamislimo samo, npr. da nismo sačuvali Petrovaradinsku tvrđavu. Da nije bilo nje, ni bi bilo ni Novog Sada, a znamo koliko je naš grad sada važan na kulturnoj mapi regiona. 

Podsetimo se i slučaja Jermenske crkve koje je pedesetih godina zaštićena, dok je početkom šezdesetih je sravnjena. Mnogo toga je srušeno da bi na tim mestima bila izgrađena zdanja koja su sada simboli grada.

Graditeljsko nasleđe je kulturno nasleđe. Kada neko dođe turistički u Novi Sad, neće gledati naše fabrike ili nešto drugo, već ga interesuje ko smo, šta smo, šta radimo, kako se ponašamo…

K: Imate li utisak da danas više niko nema potrebu da napravi arhitektonsko remek delo, zadužbinu, zdanje koje može biti na ponos i budućim generacijama? Kao da se izgradnja svela na brojanje kvadrata…

Mi u neku ruku sledimo i globalne trendove, pa se gradi tako kako se gradi, ali smo u nekim segmentima malo i preterali. Arhitekte se ne pitaju, ako njih smatramo graditeljima, oni ne mogu  da utiču ni na izvođenje projekta. Oni dobiju zadatak koji urade.

Zapitajmo se ko su zapravo graditelji Novog Sada. Oni koji plate pa grade ili oni koji nacrtaju?