„Сведоци смо свеопштег одсуства језичке културе”

„Од првих дана дете је усмерено ка матерњем језику, који се усваја поступно, најпре спознајом појмова који нас окружују, потом поступним разумевањем најкомпликованијих уметничких и филозофских израза. Матерњи језик је језик на којем се мисли, сања и рачуна. Нова сазнања указују да је структурална мрежа језика прожета матерњим језиком: да се мозак прилагођава когнитивним захтевима. Мозак не функционише ни боље ни горе, него једноставно другачије, усклађује се према својствима одређеног матерњег језика”, каже за Културе.рс проф. др Нада Савковић.

Према њеним речима, питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: рoднo мeстo нaшeг бићa. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Пошто се језик непрекидно развија, његов развој би требало усмеравати, јер језик утиче на културни развој народа и доприноси јаснијој комуникацији. 

„Очување матерњег језика веома је значајно у мањим језичким заједницама и у срединама где је популација у опадању као у Србији: кaд смo у свoмe jeзику, ми смo у свом зaвичaју. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације”, истиче наша саговорница.

К: Шта је била Вукова идеја, а шта његових претходника?

Као и увек ништа се не дешава преко ноћи. Постојао је дуг процес уочавања да је неопходно да се уведе народни језик не само у књижевност, него и у друге области живота како би се омогућило ширење образовања и изградња модерног друштва. Један од облика исказивања патриотске лојалности била је и употреба народног језика: решавање језичког питања, тј. реформа језика била је једна од доминантних тема о којима се расправљало у 18. веку. Кључни појам за разумевање идентитета Срба оног времена била је њихова вера, осећање припадности православљу је утицало и на развијање патриотске свести. Други битан елеменат изградње идентитета био је језик. 

У Европи у 18. веку је у језику, као и у формалном образовању, постојала јасно изражена линија поделе на класе, која је подразумевала и одређивање статуса. Многи европски народи дају предност народном над латинским језиком. У 18. столећу језичка слика код нас је била веома сложена, особеност овог периода јесте књижевна вишејезичност, неки аутори, попут Гаврила Стефановића Венцловића, Захарија Орфелина, Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, пишу на два и више језика; таква појава се назива мултилингвизам, односно полиглосија. Говорни народни језик је био слабије у употреби у књижевности због верских, економских и политичких околности. 

Но, Гаврил Стефановић Венцловић (крајем XVII в. – после 1746) пише сјајне беседе, које никада нису биле штампане, баш на народном језику. Јован Скерлић сматра да је Венцловић дошао на идеју да за народ треба писати народним језиком имајући у виду да је Бог рекао Мојсију да говори људима тако да га могу разумети. У текстовима на народном језику није имао знаке за гласове којих није било у црквеној азбуци, те је смислио ознаке за њих. Од шест знакова, колико ће касније Вук унети у азбуку, Венцловић је употребљавао три: ћ, ђ и џ. 

Такође, Захарија Орфелин (1726–1785) у предговору за Славеносербски магазин (1768) и Доситеј Обрадовић (1739–1811) у Писму Харалампију (1783) указују на неопходност писања на народном језику. Увођење хибридног – славеносрпског језика било је само увертира у процесу опредељења за народни као књижевни језик.

Доситеј Обрадовић у Писму Харалампију каже: „Моја ће књига написана бити чисто српски, какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне горе да Смедерева и Баната“. Увођење говорног језика у књижевност за Доситеја је израз културног уздизања народа: „Језик има своју цену, од ползе коју узрокује. А који може више ползовати, него општи целога народа језик?“ Он није сматрао да ће уследити готово брисања књижевности која није на народном језику: „ни наш стари [језик] неће пропасти, ашто учени људи у народу всегда ће га знати, и с помоћу старога, нови ће се од дан до дан у боље састојаније приводити.“ У пракси Доситеј је говорни језик прожимао словенизмима, нарочито у апстрактној терминологији која у говорном језику није постојала. Доситејев однос према традицији илуструје и његов став: „Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати.“ 

Јован Дошеновић (1781–1813), следбеник Доситејевих идеја, сматрао је да је неопходно извршити реформу писма, да није само довољно опредељење да се пише на народном језику, него да се мора наша азбука свести на прихватљив обим, он предлаже да је довољно да то буде на 28 слова. Ово је најрадикалније исказан став у вези са изменама нашег писма пре Саве Мркаља. Сава Mркаљ, који га је познавао, навео је да је Павле Соларић (1779–1821) утицао на Дошеновића у погледу језика и правописа, да се Дошеновић декларативно, попут Соларића, и определио да за Србе треба писати српски. Соларић је наглашавао да се пише онако како се говори, тј. на народном језику. Указао је и на потребу да се ствара терминологија и на српском.

Cава Мркаљ (1783–1833) је студирао филозофију и математику, говорио је француски, немачки, мађарски, руски, грчки, хебрејски, а знао је и латински језик Иако млад, са двадесет и седам година из темеља је „протресао“ српски језик и азбуку. Уочио је да у ћирилици има много више знакова него гласова, своја запажања је објавио 1810. године у Будиму у књижици од 18 страница „Сало дебелога јера либо азбукопротрес”. У њој је поставио два основна начела на којима наше писмо и језик и данас почивају: један глас једно слово и пиши као што говориш. Мркаљ је пребројио гласове у свом језику и набројао их је 29 (није узео у обзир глас џ). Азбука треба да има 29 слова и сва да буду „јединозвучна“, и тада ће бити савршена. Словима је покрио 25 гласова а остала четири љ, њ, ћ и ђ је означио тако што је словима л, н, т и д додао меки знак означавајући тако њихову мекоћу. Своју књижицу је завршио препоруком: „Зато от данас све наше правописаније под ово долази начело – пиши како што говориш“. Међутим, црквене власти су се обрушиле на Мркаља прогонећи га до смрти и тврдећи да их гура у руке католицизма. Разликa између Мркаљеве и данашње азбуке незнатна је.

Када је Вук 1814. објавио своју граматику под називом Писменица сербскога језика по говору простога народа, у предговору је записао: „Ја сад не видим овдје боље азбуке од Меркајлове, јер чистије и корисније за српски језик не може бити“. Вук Стефановић Караџић (1787–1864) је од Мркаља прихватио: демократски принцип разумљивости језика, захтев да писци усвоје народни језик, као и фонетски правопис, по начелу да сваки глас има свој знак. Иво Андрић је сматраo да је као сваки реформатор Вук „био и рушитељ и градитељ, и више градитељ него рушилац, али је савременицима, нарочито у прво време, морала бити много видљивија рушилачка страна његовог потхвата“.

Основна начела Вуковог рада на језичком плану могу се сажети у три тачке. Прво, изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним обрасцима. Друго, прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика. Треће, новоштокавски фолклорни пуризам: чишћење језика од цквенославизама.

К: Шта је стандардизација језика и зашто је важна?

Стандардни језик јесте најрепрезентативнији, најпрестижнији и најелитнији вид језика, али није и његов једини вид. Поред језичког стандарда, у приватном и јавном животу, паралелно постоје дијалекти и супстандардни идиоми, такође и потреба за поетском слободом (licentia poetica), која је мимо језичког стандарда, присутна у српској књижевности. Зато је неопходно разликовање књижевног језика од стандардног језика. 

Српски језички стандард утицао је на стилско раслојавање у нашем језику, могу се уочити: белетристички [књижевноуметнички], колоквијални [разговорни], публицистички, административни и научни стилови, као и многобројни подстилови.

Након распада СФРЈ (1991) наметнуло се и питање стандарднојезичке унификације српског народа. Нажалост, изостао је јединствен став у вези са овим значајним питањем. 

Но, 12. децембра 1997. године, споразумом четрнаест оснивача (Српска академија наука и уметности, Црногорска академија наука и умјетности, Академија наука и умјетности Републике Српске, Матица српска, Институт за српски језик САНУ, Српска књижевна задруга и осам филолошких, односно филозофских факултета на којима се изучава српски језик, у Београду, Новом Саду, Никшићу, Приштини, Нишу, Српском Сарајеву, Бањој Луци и Крагујевцу) основан је Одбор за стандардизацију српског језика. Један од основних задатака поменутог свеакадемијског и свеуниверзитетског научног тела, јесте очување и унапређење норме српскога језика.

Статус и достојанство српског стандардног језика, с његовим писмом ћирилицом, могуће је очувати пре свега изван идеолошких и политичких утицаја.

K: Како коментаришете инсистирање на употреби родно осетљивог језика?

Зaкoнске oдрeдбе o рoднo сeнзитивнoм jeзику увoде се нa мeхaнички и aутoритaрaн нaчин, то значи против природе, законитости и логике српског језика. Стручњаци указују на одређен вид нaсиљa нaд jeзикoм. Нико није против тога да се и у језику огледа рoдна рaвнoпрaвнoст, али она мора бити усклађена са природом језика. 

Ставови Одбора за стандардизацију српског језика, који су у три наврата презентоване јавности: 2011, 2017. и 2021. пред само упућивање Закона у скупштинску процедуру потпуно су игнорисани.

Гордана Чомић, која је образлагала текст Закона посланицима у Скупштини, нагласила је: „да једино Одбор САНУ може да одлучи о називима занимања у женском роду, али да засад Одбор то није урадио“. Она је потпуно обманула и посланике и јавност, јер је Одбор три пута изнео предлог како треба решавати и решити и употребно и законски питање родно сензитивног језика.

Нажалост, добили смо предлоге који су потпуно неприхватљиви, је не припадају активном лексичком слоју српскога језика, односно не припадају општем лексикону српскога језика: водич – водичица, хирург – хируршкиња, тренер – тренерка, стручњак – стручњакиња, говорник – говорница, бек – бекица, и друге бесмислене творенице.

Такође, није се имало у виду да многе жене не желе да назив своје професије, свога звања, функције и сл. усклађују са предлозима Закона у којем се не поштују граматичка правила српског језика.

Европска унија је подстакнула увођење Закона, мада у у својим декларацијама избегава термин „родна равноправност“, док су неке њене чланице, нпр. Француска, изричито против „родно сензитивног језика“. Закон је по мишљењу српског Високог савета судства, које је сагласно мишљењу Одбора за стандардизацију српског језика, „противуставан и супротан другим постојећим законским решењима“. Противуставан је зато што Устав не познаје категорију рода.

K: Где смо данас, као, појединци, колико познајемо и на који начин користимо свој језик?

Сведоци смо свеопштег одсуства језичке културе, нарочито у јавном говору. Све мање се чита, а језик се чува, развија и обогаћује читањем лепе књижевности. Нажалост, не чувамо сопствени језик, све више је страних речи и израза, нарочито из енглеског језика, у свакодневном говору. Уочава се одсуство труда да се развија терминологија на сопственом језику. Каже се имплементирати уместо спровести, или бренд уместо робна марка, или фенси уместо помодарски итд.

Чудно је да Скупштина Србије 30 година није у стању да усвоји Закон о заштити српскога језика и ћирилице, а да је за мање од пола године усвојила Закон о родној равноправности, који је оличење небриге и који је усмерен против српског језика.