”Odlaskom u Pariz, naši umetnici su želeli da pokažu pripadnost evropskoj kulturnoj i umetničkoj sceni”

Pariska škola u međuratnom periodu ostavila je značajan trag u delima naših najvećih slikara poput Šumanovića, Konjovića, Dobrovića, Sokićeve, Čelebonovića, Vozarevića, Josića, i mnogih drugih, čija su dela među 60 trenutno izloženih u Galeriji.

Privlačnost Pariza može se objasniti iz različitih uglova i dimenzija, a interesovanje za francusku prestonicu doživljava ”bum” u međuratnom periodu, pomerajući fokus umetnika koji su u vremenu pre Velikog rata, kretali putem Beča i Minhena, ne bi li nadogradili svoja znanja.

”Snažnije okretanje Parizu uslovio je Prvi svetski rat i savezništvo sa Francuskom. Naglašena frankofonost srpskog društva bila je podstaknuta političkim kretanjima.  Prenošenjem uticaja i na druge aspekte, ta veza se produbljivala. Oni postaju vidljivi u različitim sferama života, od nauke, umetnosti, kulture, mode, gastronomije do svakodnevnog života”, kaže za Kulture.rs autorka izložbe Ivana Rastović. 

Kako naglašava, ono što je učinilo Pariz primamljivim jeste i modernizacija grada Žorža-Ežena Osmana, koja je omogućila da sredinom 19. veka Pariz postane jedna od prvih modernih metropola. 

Ovaj grad dobio je 80 širokih bulevara na kojima su izgrađene zgrade usklađenih fasada, boja i visine, uređen je vodovod i kanalizacija, sa vizijom prostora koja se, iz današnjeg ugla, čini nedostižnom. 

Tako je ovaj grad je počeo da privlači ljude iz celog sveta, stvorivši jezgro umetnika koji su kreirali evropski modernizam. 

”Naravno, o Parizu su naši umetnici maštali i pre Prvog rata, ali podrška koja je usledila od dvadesetih godina, kao i politička i ekonomska povezanost,  omogućili su da se umetnici slobodnije okreću ka tom kulturnom središtu”, naglašava autorka izložbe.

K: Da li je odlazak u Pariz bila stvar prestiža ili želje za nečim novim?

Motivi odlaska kod svakog umetnika bili su individualni. Pariz je postao nezaobilazno mesto umetničkog hodočašća. Kao sinonim kosmopolitizma, modernosti i slobode stvaranja, otvarao je nove puteve i horizonte. Postao je nezaobilazna inspiracija umetnicima, kako na tematskom tako i likovnom nivou. Kontakti sa prestonicom umetnosti i Pariskom školom, usmeravli su razvoj srpske moderne umetnosti. Omogućili su da se među srpskim umetnicima govori o delima impresionista, postimpresionista, kubista, fovista, intimista, kao i o poetikama koje su članovi ovih grupa razvijali samostalno u svom kasnijem radu. Svest o modernističkim pokretima, postojala je i pre odlasaka u Pariz, ali je tek direktniji kontakt omogućio slobodniju interakciju sa njima. Poput uticaja prvog modernističkog pokreta – impresionizma koji se u srpskoj umetnosti pojavljuje sa Nadeždom Petrović i ključnom 1907. godinom, što znači tridesetak godina kasnije u odnosu na njegov nastanak u Francuskoj. Slična je situacija i sa drugim peotikama, kojima se okreću mlađe generacije.

Većina srpskih umetnika školuje se u svojoj zemlji, ali u Pariz odlaze da nadograde svoje znanje. Ali, očigledno je i  to da su odlazili u Pariz i sa željom da se predstave francuskoj javnosti, a ne samo kao pariski đaci. Želeli su da pokažu i to ko su i šta su, te da pripadaju evropskoj kulturnoj i umetničkoj sceni.

K: Šta je prestonica Francuske tada nudila?

Kao svetska prestonica umetnosti, nudio je mnogo.  Za većinu umetnika, koja odlazi sa željom da se dodatno školuje i usavršava, zvanične akademije umetnosti više nisu primarne. To su akademije koje su pohađale prethodne generacije umetnika i u drugim umetničkim centrima, poput Beča ili Minhena.  Upisuju se u škole i ateljee savremenih francuskih umetnika, te u direktnom kontaktu sa njima kreiraju svoj likovnim izraz i traže sebe traže kroz ta učenja. Sa druge strane, kolekcionari i  privatne galerije, kao i  Salon nezavisnih, bili su nezaobilazna mesta za promociju i predstavljanje kako francuskoj kritici, tako i široj javnosti.

K: Ne možemo, u ovom kontekstu, da ne pomenemo čuvenog Andrea Lota.

Lot je bio posebno privlačan, a o njemu se dosta pisalo i u srpskoj istoriji umetnosti. Često se ističe kao jedan od najznačajnijih pariskih učitelja. On je pripadao jednom od najrevolucionarnijih pokreta – kubizmu –  ali se vrlo brzo udaljio od njega, što je uslovilo njegovo poimanje kao  ”satelita” kubizma.  Smatrao je da u slikarstvu, za razliku od stroge kubističke poetike, treba da postoji određena dubina prostora i naracija, odnosno sve ono što je hermetični kubizam poništavao. 

Lot je  spojio likovni govor kubizma i pouke starih majstora, što je prenosio i na svoje učenike.  Njegov pedagoški metod „ Naučiti podjednako dobro slikati i kao Rubens i kao Pikaso“, pružao je mogućnost ”oslobođenja i ohrabrenja“ mladim umetnicima u traganjima za modernističkom koncepcijom sveta slike.

Šumanović odlazi kod Lota dva puta tokom svoja tri boravka u Parizu. Na Šumanovićevu preporuku, Konjović pristupa ateljeu Andrea Lota. Međutim, zadržava se samo dve nedelje, jer njegovom razigranom umetničkom temperamentu nije odgovarao Lotov metod učenja. 

Da li kod Andre Lota, ili u drugim školama, muzejima i galerijama, umetnici su tragali za novim iskustvima koja su pokušavali da spoje sa onim što su poneli sa sobom, kako bi to u jednom kreativnom procesu stvaranja saželi i potom kreirali sopstveni, autentični, umetnički izraz.

K: Kako su naši umetnici opstajali tamo? Bilo ih različitih, i bogatih i siromašnih, a znamo da nikada nije bilo jednostavno se školovati u inostranstvu?

Većina je odlazila zahvaljujući različitim stipendijama –  kako francuskim, tako i srpskim. Svakako im je određena finansijska pomoć bila neophodna da bi mogli da otputuju u Francusku. O tome sa koliko sredstava su odlazi, svedoče i mesta gde su iznajmljivali stanove i ateljee. U skladu sa mogućnostima, birali su neka od predgrađa Pariza ili centar umetničkog života Monparnas, koji je u međuratnom periodu dobio novi izgled i preuzeo prethodnu ulogu koju je u umetničkom životu imao Monmartr.

Držali su se zajedno, o čemu kao trajna svedočanstva ostaju brojna umetnička dela, fotografije i pisama. Zajedno su radili i provodili slobodno vreme u šetnjama pariskim bulevarima,  obilascima istorijskih i kulturnih zdanja, odlascima u bioskope i pozorišta, kao i druženjima u popularnim pariskim kafeima i restoranima.

Iako su izlagali sa željom da se predstave i prodaju svoja dela, i time sebi omoguće finansijsku stabilnost, zabeleženo je i dosta podataka koji ukazuju na tešku materijalnu situaciju u kojoj su se nalazili.

Postoji zanimljiv podatak –  na Monparnasu vlasnik kafea ”Rotonda”,  je tokom dvadesetih godina imajući u vidu tešku situaciju u kojoj su se brojni umetnici iz celog sveta nalazili, pružao mogućnost da umesto novcem, svoje piće ili hranu plate crtežima, slikama ili  skicama. 

Sava Šumanović u restoranu ” La Kupola”  dobija  poziv da oslika jedan od njenih stubova. To je bila zvanična porudžbina i svedoči o prihvatanju ali i snalaženju srpskih umetnika, koji su bili ravnopravni deo krugova koje su činili umetnici iz celog sveta. I dan-danas se u tom restoranu može videti Šumanovićev oslikani stub. 

K: Većina umetnika se nakon školovanja u Parizu vratila u svoju zemlju. Šta su doneli sa sobom?

Kao potpuno novo iskustvo Pariz ih je oblikovao, nisu mogli ostati nepromenjeni. Sa sobom su donosili dela koja su nastajala u prestonici umetnosti, pariske i francuske skice na kojima su radili po povratku u domovinu, priznanja i pohvale, ali i možda najvažnije osvojenu modernističku koncepciju sveta slike, koju su dalje razvijali tražeći svoj stil. Često je bilo teško zadržati osvojene slobode, što je posebno uočljivo u odnosu prema novoj temi – aktu koji srpski umetnici razvijaju u kontaktu sa pariskim iskustvima. U ovom slučaju nailaze na nerazumevanje šire publike, ali ostaju dosledni svojim umetničkim idealima.

K: Taj međuratni period o kojem govorimo je relativno kratak, i trajao je oko dve decenije. Dogodio se Drugi svetski rat, do Pariza je došao i Hitler. Tokom šest krvavih godina svet se iz korena promenio. Šta se, u pogledu umetnosti, promenilo u prestonici Francuske?

Isticanje zahteva za slobodom stvaranja u umetnosti tokom pedesetih godina uslovilo je revidiranje međuratnog modernog slikarstva i okretanje ka Parizu, koji još jednom osvaja status značajnog formativnog centra i uzora, iako se na umetničkoj sceni kao značajan generator ideja pojavljuje i Amerika. Tokom pedesetih godina okrenutost ka Francuskoj imala je političku pozadinu, kao što je to bio slučaj i nakon Prvog svetskog rata. Ona je odraz potrebe za izlaskom iz izolacije, kao i za ponovnim povezivanjem sa evropskim umetničkim tokovima. Nakon perioda socijalističkog realizma i ideoloških pritisaka na stvaralaštvo, još jednom je bilo neophodno izboriti se za slobodu umetničkog izraza. Pored okretanja međuratnim modernizmima, tokom pedesetih godina, umetnici se okreću savremenim tendencijama poput apstrakcije, i idejama koje su nakon nje usledile.