„Uništili smo sopstveno nasleđe misleći da je tuđe“

Šta predstavlja kulturno nasleđe i zašto je važno da ga čuvamo? Koliko dobro poznajemo naše sopstveno nasleđe i kako smo ga, zahvaljujući našem (ne)poznavanju, uspeli da ga uništimo?

O tome smo razgovarali sa Žikicom Miloševićem, novinarom iz Novog Sada.

Uvek je aktuelno pitanje arhitektonskog nasleđa, s obzirom da pred našim očima nestaju autentične građevine čija vrednost ne leži samo u arhitekturi, već svedoči i o nekom drugom vremenu i drugim ljudima, koji nisu zidali samo zgrade, već i nacionalni identitet, verujući u bolje sutra.

Najaktuelniji primer upravo je zgrada Crkvene opštine u Novom Sadu, koja je izgrađena još u 19. veku. Sada je od nje ostala samo fasada. Za jedne to predstavlja nužnu modernizaciju, ili rekonstrukciju, dok je stručna javnost saglasna u stavu da to nije smelo da se desi.

No, govoreći o ovakvim akcijama, duh iz boce je davno pušten. Zato se moramo vratiti vreme unazad i pogledati u Novi Sad posleratnog doba. 

”Mi smo u to vreme nasledili netaknuti grad, i neko je od toga mogao napraviti nešto poput Krakova. Bio sam nedavno u Pečuju koji ima upola manje stanovnika od Novog Sada ali je duplo veći. Problem je što su ovde ljudi nabijeni u košnicama širom predgrađa”, dodaje Milošević. 

Prema njegovim rečima, i od Novog Sada je, poput Beograda, nasilno napravljen ogroman grad, kao i od drugi velikih regionalnih centara bivše države – takvu sudbinu imala je i Podgorica, Skoplje, Sarajevo. 

”Tamo su komunisti skoncentrisali industriju, samim tim i spavaonice za radničku klasu. Jako loš momenat koji smo nasledili. Kada sam obilazio Temišvar, Pečuj, Krakov, Lavov, Odesu, u centrima tih gradova ništa nije rušeno. Kada ste u centru Odese, osećate se kao da ste u vremenu Puškina”, naglašava naš sagovornik.

K: A kako danas napredujemo? Uzmimo za primer Pupinovu palatu.

Pupinova palata je logičan nastavak svega onog groznog što je izgrađeno, uključujući i taj deo Bulevara Mihajla Pupina, gde su uništene jako lepe zgrade, poput Jermenske crkve, Mađarske gimnazije i ostalo.

K: Kako smo pomenuli komunističku obnovu i izgradnju, ne treba zaboraviti ni da svi građevinski poduhvati Kraljevine Jugoslavije takođe nisu bili slavni.

Da, dosta je srušeno i u vreme Kraljevine Jugoslavije koja je htela da pokaže da je modernija i jača od Austro-Ugarske, pa su tako nastale Tanurdžićeva i Klajnova palata. Smatram da je ta zgrada jedna od najružnijih u gradu, iako ima određenu funkcionalnost koju ne mogu osporiti, i u tom trenutku je bila odraz ”najluđe” mode i stilova koji su se primenjivali u Berlinu. Ali, nije im tu mesto. 

Novi Sad tada nije bio toliko veliki grad, tako da nisi morao ići daleko da bi napravio nešto novo. Obe ove zgrade su mogle biti napravljene 300, 400 metara niže, u tada neizgrađenom delu grada, ali je izgradnja u samom centru ujedno i pokazivanje moći tadašnjih tajkuna. 

Ne zaboravimo da je Kralj Aleksandar srušio crkvu Svetog Ivana Nepomuka koja je bila na Dunavu. Nejasno je zašto je to uradio. Crkve posvećene tom svetitelju uvek su zidane pored reka i mostova, jer je on zaštitnik mostova. Kasnije Novi Sad nije zadržao nijedan most. Uzeli su spomenike sa Jermenskog groblja i popločali Dunavski park. To su zaista šokantne stvari, koje su se događale između dva rata, nakon rata, ali i dan danas.

K: Jesmo li napredovali kao grad zahvaljujući takvim odlučnim potezima?

Brašovana su naterali da podigne Poštu. Prema njegovoj originalnoj zamisli, centralni toranj je imao manju spratnost, ali su vlasti rešile drugačije. U to vreme srušena je Mađarska gimnazija, Jermenska crkva dok je zgrada Pošte zaklonila pogled na Sinagogu sa mosta. To je sve samo doprinelo tome da grad nazaduje.

K: Zbog čega se sa takvim prezirom odnosimo prema našem nasleđu?

Ima jedna velika psihološka sličnost između Srba i Amerikanaca, težnja da se autentično sruši i napravi nešto novo. A čim je novo, odmah je posmatrano i kao nešto dobro. To se dešava kod kolonijalnih naroda, a mi smo duboko kolonijalan narod. Zamislite da dođete kao turista u Novi Sad i umesto da vas odvedu u centar ili na Tvrđavu, pokažu vam Promenadu ili Merkator. 

Kada smo bili na Šri Lanci, obilazeći Kolombo, vodič je prolazio pored britanskih zgrada ravnodušno, ali nam je zato pokazao gde je Hilton, tržni centar… Pokazivao nam je ono što su oni izgradili kao slobodna zemlja, potcenjujući britansko nasleđe zbog asocijacije na kolonizatora.

K: Da li je to isti razlog zbog kojeg je širom Srbije ostalo malo toga iz vremena Osmanskog carstva?

U Leskovcu je svojevremeno bilo 500 tzv. ”turskih kuća”, ali su srušene gotovo sve, ostalo ih je oko desetak. Leskovac je izgledao kao Ohrid ili Plovdiv. To su bili ozbiljni, veliki gradovi. Leskovac je bio drugi najveći grad u Srbiji. 

Problem je što su sa svakim oslobađanjem od Turaka, rušeni gradovi, pa čak i tvrđave, poput Golupca, Sokograda, i uprkos tome što su sve te građevine postojale i pre Turaka i tada su, u svakom pogledu, bile srpske tvrđave i gradovi. Zamislite da miniramo Petrovaradinsku tvrđavu jer nas podseća na Austro-Ugarsku. 

Desilo se to da su u Srbiji rušili jednu po jednu mahalu. Danas obožavamo Baščaršiju ili Staru čaršiju u Mostaru, a to je imao i Beograd, Niš i drugi gradovi. Zato se i svi filmovi snimaju na istom mestu u Valjevu, na Tešnjaru. Ceo Beograd je izgledao kao kafana Znak pitanja, ali je sve porušeno da bi napravljeno nešto što izgleda zapadnjački. Zamislimo samo koliko smo autentičnog izgubili na takav način. 

Sve je rušeno zbog osećaja da je to strano. Ali, najgore od svega je to što ta arhitektura, koju mi nazivamo turskom, odnosno osmanskom arhitekturom, predstavlja vizantijsku arhitekturu. Turci kada su došli, kao nomadski narod, nisu znali kako se gradi i kako se prave kuće. Znanje o tome preuzeli su od Vizantinaca i Persijanaca, nešto kasnije i od Arapa. Sve džamije su kopija pravoslavne crkve, Aja Sofije. Možemo neretko čuti, u napadima antiislamskog nacionalizma. gađenje prema džamijama – zgradama koje su modelovane prema najvećoj pravoslavnoj crkvi.

 Sve kuće koje su građene tada, u Plovdivu, Travniku, Ohridu i Sarajevu, su modelovane na osnovu balkanske arhitekture koja je bila vizantijska u osnovi, i tu su živeli pravoslavci. Uništili smo sopstvenu civilizaciju misleći da je tuđa. To je najveći srpski usud. Mržnja prema sopstvenom iz neznanja je nas dokusurila. Naši gradovi su odvratni. Od srpskog naroda, jedino su Vojvođani i Bokelji uspeli da se identifikuju sa kulturom osvajačke nacije. Mi verujemo da su Mitrovica, Subotica, Sombor naši gradovi. 

K: Ali svi ćute…

Problem je osećaj nemoći. Sve te stvari smo već  videli, kako promeniti spratnost ili namenu zemljišta, i to je sve zakonito. Ali, ako je zakonito, ne mora automatski biti i moralno. Građani su nezadovoljni, ali nemaju mogućnosti. Ne postoji kazna za nemoralnost. U drugim zemljama, koje mnogo više  drže do sebe, kao što su Poljska, Belorusija, Mađarska, čak i u Istočnoj Nemačkoj, postoji pravac arhitektonske revolte – koji obnavlja zgrade sa fasadama u originalnim stilovima, ornamentima… Mogli bismo i mi tako nešto da uradimo, ali prvo moramo početi da volimo sebe.

K: Na neki način se to i pokušava, ali smo dobili Parižanke – zgrade koje na loš način imitiraju klasičnu arhitekturu…

To sam u velikom broju video u Kazahstanu, Kirgiziji… Lepota je u oku posmatrača. Neko će reći da je to bolje od klot zgrada koje su moderne, a neko da je kičerica. Po narodnom, popularnom ukusu, verujem da bi bilo izglasano da je bolje. Međutim, kada upitate arhitektonsku struku, sa njihovog stanovišta je mnogo gore.

K: Ipak, ono što je preživelo moramo sačuvati. Zašto je to važno?

Arhitektura, za razliku od drugih umetnosti, jako uobličava psihu ljudi koji tu žive. Zahvaljujući njoj možemo dobiti jako otuđen svet, kao u Mančesteru, gde imate ljude koji se kreću beskrajnim blokovima zgrada poput naših, socijalističkih, koje su sive i prilično beživotne pod kišom i oblacima. 

Arhitekte su me uvek mrsko gledale kada sam govorio kako arhitektu i frizera ne smeš pustiti da rade šta hoće, jer ipak s tim posle moraš živeti. Nije to jelo u restoranu, koje, ako ti se ne sviđa, pojedeš pola i život ide dalje. Kada neko napravi Srpsko narodno pozorište ili Muzičku školu, živećeš s tim i prolazićeš pored  toga ali ti neće biti najprijatnije. Kao kad prolaziš kroz Kuršumliju ili Prokuplje koji izgledaju zaista loše, a 1888. godine su izgledali kao Ohrid. 

Kod Srba vredi, kao što sam ranije rekao, isto ono što vredi i kod Amerikanaca – da smo nacije koje su uništile nešto autentično da bi napravile nešto drugo. I Britanci su u naletu modernizacije uništili jako mnogo zgrada nakon Drugog rata, a Jugosloveni su vrlo zdušno imitirali sve to i iskopirali najgora rešenja.

Moramo sačuvati ono što nam je ostalo jer nas to uobličava kao ljude i čuva nacionalni identitet. Treba da shvatimo da svaki dvorac koji propada, poput Špicerovog ili Bisingenovog, nije ostatak nekog bogatog Nemca ili Mađara, nego je građena radom i znojem srpskog seljaka. Očuvati tako nešto jeste posveta trudu i radu našeg čoveka. Kada to shvatimo neće nam biti kraja.