Мржња никада неће угасити наду за животом – 55 година споменика у Дахауу

Ове године навршило се деведесет година од доласка Хитлера на власт, исто толико од отварања првог концентрационог логора, али и 65 година од откривања споменика страдалим Југословенима у Маутхаузену, као и 55 година откривања Међународног споменика у логору Дахау.

културе.рс • 18. септембар 2023.

фото: Википедија - културе.рс

Ово нису једини споменици које је урадио наш вајар Нандор Глид. 

Његови споменици холокаусту налазе се у Београду, Јад Вашему и  Солуну.

Ово су споменици сећања живих да мртве неће заборавити, јер човек умре тек онда када га забораве, али и опомена да мржња никада неће угасити ону последњу наду у човеку, наду за животом.

Дахау, фото: Википедија

Како је почело?

„Националсоцијалстичка револуција је типично немачки производ. Њена величина и историјски значај се могу поредити само са другим великим догађајима у људској историји. Сулудо веровање у једнакост, више не постоји. Принцип индивидуализма је замењена идејом народног јединства. Упркос свим мукама рођен је уједињен немачки народ. Ова ситуација се не може појмити без схватања значаја расног или јеврејског питања. Када то постане једино питање о којем расправља националсоцијализам је последица грешке Јевреја а не наше. Немачка неће поклекнути пред расним питањем. Ми желимо да нађемо кључ у решавању расног питања”.

Ово је извод из говора Јозефа Гебелса, одржаног септембра 1933. године у Нирнбергу  на конгресу Националсоцијалистичке партије.

Захваљујући економској кризи, интересима капитала, интригама а пре свега урушавањем институција које су обезбеђивале демократију, дошло је до губитка политичке контроле. 

Парламент је био блокиран, управљало се искључиво ванредним декретима, а осамдесетчетворогодишњи председник Рајха Хинденбург могао је по свом нахођењу да разрешава и именује канцелара. 

Тако је за канцелара, 30. јануара 1933, именовао Хитлера, којег је претходне године победио на изборима.

Хитлерова Националсоцијалистичка партија, без обзира што је имала највећи број посланика, није имала већину у Рајхстагу. 

Међутим, губитници су постали победници, и те вечери СА Нацистичке партије победнички је марширала са бакљама  центром Берлина до Бранденбуршке капије. 

То је био марш који нико није схватио озбиљно, а који је одмарширао током наредних дванаест година Хитлеровог тоталитарног режима  у правцу потпуно разорене Европе и 60 милиона мртвих.

Већ у марту донет је Акт о ванредним овлашћењима, након инсценираног паљења Рајхстага, којим практично започиње Хитлерова неограничена моћ, и као прво, обрачун са свим непријатељима режима.

Истог месеца, по наредби шефа политичке полиције за Баварску, Хајнриха Химлера, отворен је први концентрациони логор у близини Минхена – Дахау.

„Потребни су ми само тврди, окрутни и на све спремни припадници СС-а. За слабиће код нас нема места”, захтевао је Теодор Ајке, први управник логора: 

„Свако ко покаже и најмању симпатију према затвореницима мора одмах да нестане из наших редова”. 

Организацијом самог логора и дрилом себи подређених  на немилосрдну бруталност, Ајке је створио логор који ће бити модел и узор, свих логора укључујући и Аушвиц-Биркенау, у којем је убијено милион и по људи, махом Јевреја, а којих је само на окупираној територији било око 1200.

Споменик у Дахауу, фото: Википедија

Кроз логор Дахау прошло је 200.000 политичких затвореника противника режима, Јеховиних сведока, хомосексуалаца, Пољака, Рома, Јевреја, криминалца и „отпадника друштва” . 

У главном логору и околним логорима умрло је око 36.000 затвореника. 

Први основан, био је то претпоследњи ослобођен логор крајем априла 1945. године. 

У јануару 1959. расписан је међународни конкурс  за споменик у Дахау на којем је од пристиглих 63 изабрано 45 радова а коначно је изабран рад југословенског вајара, родом из Суботице, Нандора Глида. 

Рођен у јеврејској породици, и сам је искусио страхоте страдања – од свих чланова фамилије „коначно решење” преживело је двоје, док се он сам спасао бекством из радног логора у Сегедину. 

Своју личну судбину кроз своја дела, споменике страдању, на местима физичке и духовне катастрофе, поистоветио је са општом судбином. 

Најпре је реализовано Глидово урбанистичко-архитектонско решење Апелплаца где је постављен бронзани барељеф, који је на његов позив реализовала Ана Бешлић.

Три беочуга једног ланца симболишу солидарност свих заточеника – елементи од емајла у интензивним бојама представљају различите категорије логораша.

О самом споменику под називом Међународни споменик 1933-1945, и шта је њим желео да оствари, а који је свечано отворен почетком септембра 1968. године, сам аутор је рекао да је то

„споменик у споменику, споменик сећања оних који јесу онима којих више нема, за оне који ће доћи, споменик страдања, патње и очаја, али и отпора наде и пркоса”.

Десет година раније у логору Маутхаузен, отворен је споменик Југословенским жртвама – од 320.000 страдалих у том логору било је 13.000 Југословена, међу којима је и 7.000 Срба. 

Споменик у Маутхаузену је такође израдио Нандор Глид.

Изгледа да му је живот одредио да као сведок не само једног времена, већ патње, страдања и смрти, своје искуство  преточи у споменике. 

Као уметник и као човек Нандор Глид својим делима посвећеним холокаусту успео је да смрт учини бесмртном, да покаже да и бесмисао има смисла, и да, када се чини да више ништа не постоји, ипак постоји искра живота коју ниједно зло неће избрисати. 

Сведочанство бесмисленог страдања али и вечне наде уткао је Глид у своје споменике и отргао од заборава, да се не би поновило.

Маутхаузен, фото: Википедија

Моја уметност, не подсећа само на патње, већ говори и о времену које никако и  ни на који начин на би смело да се понови”

Током Нирнбершког митинга Нацистичке партије 1935. године донети су тзв. Нирнбершки закони – расни закони који су класификовали људе на основу „расне припадности” баба и деда, на основу којих је извршена подела заснована на „научном расизму” на људе немачке или сродне крви, Јевреје и хибриде. тј. оне из мешовитих бракова.

Захваљујући овим законима настао је још интензивнији прогон Јевреја. 

Избијањем рата све је добило застрашујуће размере, јер како Гебелс у свом чланку објављеном у партијском недељнику Das Reich 16. новембра 1941. године наводи:

„Историјска одговорност светског Јеврејства за избијање и ширења овог рата је јасно доказана. Јевреји су хтели рат и сад су га добили. У овој историјској борби сваки Јеврејин је наш непријатељ. У нашој борби против Јевреја нема враћања назад. Јевреји морају бити уклоњени из немачке заједнице, јер они угрожавају наше национално јединство. То је основни принцип расне, националне и социјалне хигијене”. 

У даљем тексту он као главну ману  Немаца наводи заборавност, алудирајући на сажаљење према својим непријатељима па каже: 

„Тај недостатак добро одсликава нашу пристојност и великодушност. Такви смо ми Немци. Наша национална врлина је наша национална слабост”.

Највероватније у духу националне врлине, пристојности и великодушности, коју нису хтели да буде ”злоупотребљена” од стране њихових највећих непријатеља, Јевреја, на састанку одржаном два месеца по објављивању овог чланка, у вили Ванзеу у предграђу Берлина, која је припадала једном јеврејском индустријалцу, донета је одлука о ”коначном решењу”.  

План „коначног решења” , до данашњег дана ненадмашеног злочина  геноцида над једним народом, на Герингов предлог разрадио је вођа СС-а и шеф Гестапо-а Рајнхард Хајдрих. 

Неколико месеци након састанка прорадиле су прве гасне коморе у Аушвицу и Треблинки.

Погром је почео у невиђеним размерама, осим на територији Мађарске, где је било релативно мирно, јер регент Хорти и премијер Миклош Калај нису активно спроводили Хитлерове наредбе, те Јевреји који јесу били политички и економски дискриминисани  нису били депортовани у концентрационе логоре. 

Међутим и тај мир је био заиста релативан, јер су полицијске снаге министра Ференца Фишера учествовале у злоделима, терору и пљачки, почевши од окупације Бачке и Барање, Новосадске рације, до пљачке и интернирања у логоре на територији Мађарске, десетине хиљада Срба, Рома и Јевреја.

погледајте још

Немачка војска окупирала је Мађарску марта 1944. године и новопостављени председник владе српског порекла, Деме Стојаи, обновио је рад Салашијеве партије Стреластог крста, чији су чланови помагали сакупљању Јевреја у сабирне логоре одакле су депортовани у немачке логоре смрти, углавном у Аушвиц.

Највећи и главни сабирни логор у Бачкој био је у касарни у Бачкој Топили, у којој и данас не постоји адекватно обележје.

Већина депортованих Јевреја из Бачке, а било их је око 12 хиљада, депортовано је из овог сабирног логора.

У кратком року из Мађарске је депортовано око пола милиона Јевреја, који су махом истребљени у логору Аушвиц у периоду од априла до јуна исте године. 

Логор је у том периоду „радио пуним капацитетом” – број усмрћених је био толики да су лешеве спаљивали и на ломачама на отвореном.

Не постоји било какво рационално објашњење, не само за идеју о погубљењу једног целог народа, јер осим Јевреја, страдали су не само Срби и Роми, већ и други углавном припадници словенских народа Русије, Пољске, Украјине – и њихове се жртве броје милионима.

Немачка је губитком Стаљинграске битке, почела да губи рат, а потом и почела повлачење са Источног фронта, а са искрцавањем Савезника на Сицилију, Нормандију, њиховог напредовања с једне и Совјета са друге стране, било очигледно да Немачка неће добити рат, али су, парадоксално, немачки логори смрти до последњег момента убрзано радили.

Жене у Аушвицу, фото: Википедија

Без обзира што логори јесу били део немачке ратне привреде, где су заробљеници радили као робови до изнемоглости и смрти, чињеница је и та да су у њих одвођени жене, деца, старци који су завршавали одмах по пристизању након селекције, као радно неспособни, у гасним коморама. 

Можда објашњење лежи у  одговору које је католички свештеник у Варшавском гету дао на питање др. Лудвика Хиршвелда – да ли треба да мрзимо оне који нам све ово раде? 

„Не! Не треба да их мрзимо! Мржња је стање духа”, одговорио му је свештеник.

Никакав рационалан разлог, већ управо мржња, на којој је почивала сва власт и пропаганда Националсоцијализма у Немачкој, довела је до тога да сасвим обични људи постану прогонитељи и убице до јучерашњих комшија, познаника и пријатеља.

Није се ово десило само у Немачкој већ свугде где је прихваћена ова идеологија и где су ратне околности то дозволиле.

Тако је Банат, који је био под немачком окупацијом и административни део Србије али под неограниченом влашћу локалних Немаца, „фолксдојчера”, већ до половине августа 1941. године постао прва територија под немачком влашћу, потпуно очишћена од Јевреја, док је Независна држава Хрватска, јеврејско питање али и питање Срба и Рома, углавном завршила у Јасеновцу.

#геноцид #Дахау #Други светски рат #Маутхаузен #Нандор Глид #Немачка #Холокауст

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

”ФисКултура без граница”: Лето на Тргу галерија у духу Олимпијских игара

25. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложба ”Ризик” у Галерији АУНС

6. јул 2024.

сећања >

„Тешко је познати живот, а сликати је лако”: Чудесни свет Илије Босиља 

12. јул 2024.

имате вест?
пишите нам!