„О свињама све најлепше“

Она је тренутно на докторским студијама примењене уметности и дизајна на Академији уметности у Новом Саду.

Ангажована је као конзерватор у Галерији Матице српске.

Ови радови, на којима свиња доминира као главни мотив, за уметницу представљају својеврсну интроспекцију, поглед на сопствена искуства, али и поглед на окружење.

Како пише кустос изложбе Горан Вујков, овом поставком уметница крунише и поставља на пиједестал „неадекватну” тему, настојећи да нас упита о уметности, форми, култури, друштву и историји. 

„Иако се ова изложба бави свињама, она ништа мање не говори о човеку“, констатује Вујков.

„Мене највише интересују облици и форме. Свиња је животиња која нема никакву форму, она је попут елипсе која је попуњена. Више маса, него облик. Маса са четири ноге, и троугластом главом. Али ипак, толико је присутна. Није толико интересантна била уметницима, попут коња или пса“, каже Снежана Мијић за Културе.рс,

Но, поред свиња, у својим истраживањима, каже да је својевремено била опчињена и кокошкама, „троугловима на две ноге који смешно трче“, али је свиња превагнула.

„Тек сам касније почела да откривам шта све стоји иза тих свиња у мојој подсвести. Верујем да сам негде  подсвесно изабрала тај облик. Већ седам година покушавам да померам своје границе, идем на психотерапије, научила сам различите технике. Дошла сам до закључка да је свиња неки потиснути бес који сам на овај начин избацила“, додаје Мијић и наглашава:

„Назив изложбе дошао је сам од себе, док сам сликала. И говори како о карактерима неких људи, али и различитим ситуацијама у којима сам се нашла. Без тих искустава не бих била ово што јесам, не бих имала јасне границе, не бих прошла кроз непријатне ситуације, које су ме много чему научиле. Због тога некако опростиш самом себи. А можда сам и ја та свиња…“

К: Много сте научили о свињама припремајући ову изложбу. Колико су оне сличне човеку?

Истраживала сам како функционишу свиње на фарми, њихову хијерархију, како се која свиња третира, јер немају све исти третман, и свака има своју улогу. Нераст је јако лепо третиран, обично крмаче и нису толико, прасићи су јако лепо третирани, неки живе дуже а неки краће. Свако има своју улогу јер су сви заправо производ једне фарме. Нераст се набавља чак и из иностранства, па се негује, најбоље се хране, и живе по неколико година на фармама. Тако и код нас у друштву. Неко је прасе, а неко није…

К: И управо ту можемо да подвучемо паралелу су Орвеловом „Животњском фармом“ и цитатом на који наилазимо у каталогу изложбе: „Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње, и поново од свиње до човека; али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек.“

Мени је из Орвела интересантан моменат како су свиње увек мењале правила, када су људи већ отишли. Као и у друштву, имамо константно мењање правила себи у корист, прављење разлика које не би требале да постоје у тој мери.

К: Да ли се неко препознао у наслову „О свињама све најлепше“?

Мада наслов представља лични аспект, било је шта је било, било је и ружно, али треба све најлепше задржати, али не горчину и бес. То треба пустити да оде. Свако то може на свој начин да сагледа.

Пре него што је изложба отворена, у целој параноји којом смо окружени, чини ми се да је људима било прилично непријатно, јер нису знали о чему се ради. Цела изложба изазвала је већи шок, него да сам изнела голотињу пред публику. Постигла је ефекат који је требала да постигне. Најпре им није било јасно зашто свиње, уз сва ова дешавања којима смо окружени. Живимо у времену у којем стално читамо да је све против нас, али људи некако увек виде најпре оно што је у њима.

Више људи се осећало прозваним. Али ми није то био циљ, што опет није моја кривица, ако се неко осећао лоше, и што је неко сам о себи прочитао да је свиња. Провокација је била јака, неплански. Но није свиња увек нешто прљаво. Она се у Кини доживљава као обиље, касицу-прасицу знамо као симбол новца. 

К: Што се самог концепта изложбе тиче, базиран је на мотиву свиње из чувене фотографске серије, студије животиња у покрету Едварда Мејбриџа…

Цела изложба је конципирана на Мејбриџовим фотографијама. Покрет и анимација. Круна поставке је филм у којем се приказују различите уметничке технике кроз покрет. Креће од апстракције која иде у обичан цртеж, цртеж расте у акварел, потом акварел у уље, и онда се расипа. 

Сам концепт садржи три брода, први који чине цртежи – бавила сам се крокијем, брзим цртежом који хвата покрет, док су друга два била на јутаним платнима која сам сама припремила, с обзиром да сам конзерватор. И ту сам експериментисала, па сам их направила да изгледају рустично. И чини ми се да су се те свиње највише свиделе публици –  на јути, нацртане обичним угљем. 

Други брод је уље на платну, где сам помешала комплементарне боје, где је изашло све што је потиснуто у мени. Чула сам да је људе то подсетило на Ворхола, мада ми поп арт није био циљ.

Циркулишем кроз уље, цртеж и нове медије. Интересује ме традиционална анимација, мада се никада нисам бавила тиме детаљно. Интерактивни део у трећем броду, у којем сам поставила облик свиње напуњен материјалом за јастуке. Деци која не знају да слика не сме да се пипа, омогућено је да помазе свињу, инстинктивно… Хтели су и одрасли, али нису знали да ли смеју да пипну свињу.

К: На сликама је, како кажете, присутан колорит Горњег Подунавља…

Како год да започињем, стигнем до плаве, зелене и жуте боје. Чини ми се да су боје поднебља са којег је уметник, увек  интегрисане у стваралаштво. Када гледате слике нпр. руских уметника, попут Шишкина, тачно се види њихово северњачко светло, гледајући француске уметнике препознајете светло тог поднебља. У томе је разлика између сликарства и фотографије, једно никада неће заменити друго. Око види много више боја него што то може камера да забележи. Такође забележи и атмосферу, не само кадар…

К: Бавити се сликарством није лак задатак и чини се да су многи уметници одустали од тог позива…

Борба је. Поготово жене сликарке веома често одустану, или се удају, створе породицу, немају више времена да се посвете креативном процесу. Са те стране је велики проблем. 

Генерално је тешко јер нема никакве подршке. Мораш је сам створити, или имаш подршку породице. Имала сам и једно и друго на сву срећу. Нико ме није спречавао да упишем сликарство, али сам морала сама да се снађем. 

То је таква врста посла који не може да се деси након факултета, неопходно је искуство, треба да се створе контакти. Направити изложбу не подразумева само једног човека који је насликао слику. То је низ људи и пријатеља, који те подржавају…

К: Подршка генерално изостаје, не само што се тиче сликарства, већ и код других видова уметности…

Имамо квалитетне појединце. Ово је такво поднебље, које је стварало квалитетне појединце, имамо квалитетне уметнике, али институције их тешко препознају. У менаџменту је лидер је онај који треба да успостави систем, али систем у овом случају не функционише.. На пољу уметности, генерално гледано, имамо проблем са сарадњом, тимским радом и међуљудским односима….

К: У којима се врло често „подмеће нога“…

Мислим да је то универзална људска вредност. Да ли зато што немамо новца, па је свако уплашен да ће му позиција бити угрожена, што све чини провидним. Не мислим да је неко у иностранству мање склон томе, нити да је мање сујетан. Сујетни су сви, само има мало више места. Пуно крокодила мала бара. А треба и медиокритети негде да се сместе.

Одлазак напоље је почетак од нуле. Зависи колико имаш снаге и да ли јача љубав према томе шта желиш да радиш или потреба да не будеш у оваквом окружењу. Нико не зна шта га чека преко.

Када схватимо шта све овде не ваља, можемо једино доживети нервни слом. Зато мотиве морамо тражити унутар себе. Не треба се препустити учмалости. Свако мора наћи механизме да се извуче из блата, важан је сопствени мир. То не значи помирити се са стварима таквима какве су. Свако себи треба да створи атмосферу у којој може да функционише.