”Само је слободан човек потпуно људско биће”: Живот и стваралаштво Богдана Шупута које је прекинула Новосадска рација

Новосађани су га сматрали за најталентованијег суграђанина. Мада је рођен у Сиску, у Новом Саду је провео највећи део свог живота и увек се у њега враћао. Са незнано колико својих суграђана поделио је судбину у најсвирепијем злочину који је задесио град од стране мађарских власти. Убијен је у Новосадској рацији, јануара 1942. године. Имао је само 27 година.

културе.рс • 24. јануар 2024.

фото: ГМС

Богдана Шупута је војнички слом Краљевине Југославије затекао на редовном служењу војног рока. Тако је, као и многи војници и официри, завршио у немачком заробљеништву.

Шупут је доспео у радни логор „Ђавољи млин”, код малог места Ојбина на граници Немачке са Чехословачком. Био је распоређен на рад у пилани Katz und Klumpp.

„Радим у дрвној индустрији на електричној тестери осам сати дневно, али имам времена и за сликање. Здрав сам. У логору имамо наше позориште за које ја радим декорације”, пише у писму својим рођацима. 

Да су се хранили сточном репом и кромпиром у писмима није спомињао.

На иницијативу Радивоја Радујкова из Новог Сада, основана је у логору илегална организација „Друг” са циљем да унесе мало охрабрења и самопоуздања међу заробљенике.

Они су на тавану свог логора направили позориште, основали оркестар и глумачку секцију, и већ у августу приредили прву представу, за коју је Богдан Шупут, од отпадака хартије и текстила, направио и осликао завесе и кулисе.

Представи су присуствовали и Немци међу којима се нашао и инжењер Шмит, директор фабрике у којој је Шупут радио а који није био наклоњен заробљеницима. 

Један од заробљеника, Васа Момчиловић, у својим сећањима је четрдесетак година после рата о Шмиту записао:

„Био је заиста запањен оним што је видео. Чак је направио неколико снимака који су нам сада драгоцени. Видевши велики таленат Богдана Шупута, позвао га је у свој биро где му је овај радио портрет, за којим још увек трагамо.” 

Богдана је упамтио као великог шаљивџију и духовитог човека, који је сјајно причао и цртао, и да иако није био музичар, све је пратио, па чак је са великим уживањем учио бубњеве.

Међутим, Шупут се у заробљеништву осећао спутано. Понављајући да је само слободан човек потпуно људско биће макар и у окупираној земљи, силно је желео да се ослободи заробљеништва. 

Многи његови пријатељи заложили су се, колико је то било у њиховој моћи, да му помогну да се врати кући. Мајка му је, као и другови с којима је био заробљен, саветовала да ипак мало причека.

Када је изашао пропис који је омогућавао да се из логора пуштају Хрвати, Мађари,  Словенци и други, уз обавезу да потпишу изјаву о својој народној припадности, Шупут се по савету пријатеља из Новог Сада изјаснио да му је мати Буњевка, мада то она није била, и тако дошао до слободе, која неће дуго потрајати.

извор: arte.rs

Тополе у Дунавској улици

С балкона собе у Дунавској улици, у којој је становао са мајком и тетком, након повратка у Нови Сад, око средине новембра 1941. године, насликао је своју последњу слику „Тополе у Дунавској улици”. 

Те изузетно хладне зиме, пуне снега, када се и Дунав заледио, у Новом Саду се догодила катастрофа. 

По наредби виших власти, у свим местима Шајкашке пришло се планској, систематској методи „прочешљавања”, чији је резултат била „рација”. У Новом Саду она је спроведена између 21. и 23. јануара 1942. године. Након наредбе да нико не сме да напушта домове, светла нису смела бити упаљена, ролетне спуштене, а капије отворене, започео је до тада, по свирепости невиђен масакр невиних људи.

Убијани су на улицама испред својих кућа, или одвођени дуж Дунава све до Штранда. Сви убијени бацани су под лед, јер је због јаке зиме било тешко копати раке.

Жртве су, по унапред спремљеним списковима, без оптужбе и суђења, невине ликвидиране. Кави су били џелати говори нам исказ једног од учесника овог покоља, жандармеријског ђака, Јаноша Кењерешија: 

„Сам сам поубијао 20 људи из Шозбергерове куће у Милетићевој улици, у центру Новог Сада. Убијање ми је чинило задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион”.

Око пола 12, 23.јануара, жандари су упали у стан и одвели Богдана, његову мајку Евицу и тетку Јелену. Са још 60 људи одведени су поред тог истог дрвореда топола са Шупутове последње слике у правцу Дунава. Групу су стрељали иза ћошка све до Официрског дома, преко целе улице. Лешеве су одвукли до Дунава и бацили под лед.

Сликарка Цуца Сокић, с којом је Богдан стално био у контакту где год се налазио, слутила је неко зло, јер су писма од Богдана престала стизати.

Богданов брат Жарко, који је тада био у Банату, и који се са њим редовно дописивао, за њихову смрт сазнао је тек априла месеца, од трговца Лазара Секицког који се распитао у Новом Саду о њиховој судбини. Званичну информацију није могао да добије.

Другови с којим је био у заробљеништву, сазнали су за трагедију, сасвим случајно, захваљујући новинама у којима је Богданов брат дао  објаву о смрти породице, а у које је био замотан пакет који је неко од њих добио.

Из опљачканог стана, Богданове слике и део намештаја успео је да спасе његов пријатељ сликар Божидар Вучковић. Он је и сам убијен годину дана касније када је покушао да побегне из једног мађарског затвора. 

извор: Фејсбук

Сликам и када то чиним ја се осећам најзадовољнији”

Многи су касније анализирајући његова дела, вероватно понесени утиском који је оставио његов страшан крај, оцењивали колорит његових слика као тужан и носталгичан као и да на његовим сликама постоји зрачак туге тог времена и његов предосећај трагедије.

То накнадно уверење да је Богдан био затворен и меланхоличан човек, напросто није тачно. Сви његови пријатељи као и његов брат Жарко, памтили су га као ведрог, духовитог, увек спремног на дружење. Богдан Шупут, био је млад, жељан живота и сликања. 

Још као студент у Уметничкој школи у Београду прижељкивао и припремао одлазак у Париз. Тамо је боравио у три наврата – први боравак 1937. године био је веома кратак, да би већ наредне године отишао опет.

извор: Фејсбук

Од велике помоћи Богдану је била његова старија колегиница која је већ две године била у Паризу. Она је са њим обилазила галерије и сликала, али га је увела и у друштво наших сликара. Све их је повезивало исто занимање за уметност, а поред тога  веселили су се и забављали заједно.

Није намеравао да упише школу нити да похађа нечији атеље. Проучавао је туђе сам, трудивши се да досегне потребан ниво. Зато су му ова познанства са старијим колегама била од велике користи.

Свом брату Жарку је писао:

„Дошао сам у Париз да сликам „просто Париз”. Не копирам никога, једну слику сада радим у неколико махова и по неколико дана, те све морам помно да простудирам”.

Највише је сликао градске пределе, булеваре, кровове вишеспратница, монументалне грађевине, оно што га је у Паризу узбуђивало.

Приликом свог трећег боравака, мање је учио а више стварао. 

„Радим и осећам се задовољан” писао је брату, а једном свом рођаку у писму поручује да слика и да га то чини најзадовољнијим.

извор: Спомен збирка Павла Бељанског

Сликар или графичар

Шупут  је стекао популарност као сликар. О његовом сликарском раду изречене су многе оцене и за његовог живота а и након смрти. 

И ако су мишљења била различита она су била позитивна. Као и сви млади сликари тог времена, тежио је да уведе у свој рад и нешто ново и нешто своје. Никада себи није постављао питање стила. За њега је стварни уметнички доживљај слике зависио од мотива, емотивног стања и расположења.

Упоредо је у дневним листовима објављивао и графичке радове. Графичка техника била је та преко које је, још у гимназији, упознао ликовну уметност. 

Професор цртања у гимназији био му је Борислав Костић, који је у Богдану препознао изузетно талентованог дечака. Када је приметио да му остали предмети не иду од руке, још више га је подстицао да црта. Он га је научио технику линореза.

Графику је у каснијем школовању усавршио код професора Љубе Ивановића, који је желео да му Шупут буде први асистент.

У графици је проналазио разне мотиве, попут улица, радника на раду, портрета, ентеријера… У својим графичким радовима увек је успевао да постигне утисак који је желео, јасно и непосредно. До танчина је познавао њена изражајна средства.

Своје графике највише је објављивао у новосадском листу „Дан”, па га је као графичара више познавала новосадска публика.

Био је и одличан карикатуриста, али је сликарство ипак било његово главно опредељење.

фото: ГМС

Десеторица

Професор Иван Табаковић, подстакао је младе сликаре, да оснују своју групу највише из практичних разлога. Сви су они до сада учествовали на великим изложбама, Париском салону, салонима у павиљону „Цвијета Зузорић”, али то су биле манифестације на којима је учествовало много излагача са мало радова.

Тако је настала група Десеторица, јер је излагање било једноставније али и јефтиније и могло се изложити много више радова. У овој групи у којој су се између осталих нашли Цуца Сокић, Алекса Челебоновић, Никола Граовац, Богдан Шупут је био најмлађи и по неким оценама најталентованији.

Своју прву велику изложбу приредили су у „Цвијети Зузорић” марта 1940. године, која је због великог интересовања била продужена за два дана, што је био велики успех.

Изложба ових младих уметника појавила се у прави час и на правом месту, да унесе нешто ново и ведро у смутно предратно време мрачних слутњи и страха, када се и у уметничким круговима осећао замор и стагнација.

Штампа је са одобравањем и похвалама дочекала овај догађај. Пјер Крижанић, оценио је да ови млади сликари иду са храброшћу и полетом који је младима својствен, и да поред све недовршености и несналажљивости на изложби веје дах свежине.

За Шупута је изнео мишљење да је од свих излагача, он најсамосталнији и да на његовим сликама има најмање утицаја.

У октобру исте године, Група је приредила изложбу у Загребу. Циљ изложбе био је и да се успоставе контакти између младих сликара из Загреба и Београда. Планирана је и узвратна изложба до које није дошло. Штампа је све пропратила веома добро, и обе стране су на то гледале као на мисију добре воље која треба да премости нагомилане предрасуде. 

Била је то заиста необична мисија у необичним приликама, један несвакидашњи догађај и безуспешни покушај.

Убрзо након затварања изложбе , Богдан Шупут отишао је на одслужење војног рока. 

И у самој групи су се, по уласку Петра Лубарде, јавиле прве несугласице.

Надвила се над свима нека друга невоља, ситуација је бивала све гора и само се чекало шта ће бити. 

Капитулација, окупација распад државе уследио је само пар месеци касније. Времена која су уследила однела су многе животе. Међу страдалим младим уметницима у то безумно време, био је и Богдан Шупут.

#Богдан Шупут #Нови Сад #Новосадска рација #сликар

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

”ФисКултура без граница”: Лето на Тргу галерија у духу Олимпијских игара

25. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложба ”Ризик” у Галерији АУНС

6. јул 2024.

сећања >

„Тешко је познати живот, а сликати је лако”: Чудесни свет Илије Босиља 

12. јул 2024.

имате вест?
пишите нам!