Петроварадинска тврђава: Историја једног неразумевања

Ипак, стицај историјских околности које су условиле настанак Новог Сада за собом је оставио оно што овај град чини посебним — Петроварадинску тврђаву.

У нашој вечној борби с прошлошћу, у којој свесно или несвесно бришемо трагове сопственог постојања, нашла се и Тврђава, која је у очима нове политичке моћи на овим просторима била симбол нечег туђег и непријатељског.

Ипак, настанак града везан је за Петроварадинску тврђаву, која спада у ред највећих очуваних барокних тврђава и представља савршен пример војног одбрамбеног градитељства тог времена.

Зато баш Петроварадинска тврђава, која је пре три века дала животни импулс из којег је настао град, јесте његов симбол у сваком смислу и мерило његовог историјског трајања.

Тако мисле и његови становници, који према готово свим анкетама Тврђаву са њеним подграђем сматрају најпрепознатљивијим обележјем свог града.

За разлику од њих, они који су водили овај град још од 1918. године нису много марили за то.

Урбанизација, започета пре једног века, донела је једној прилично хаотичној вароши обрисе града, да би га у последњих неколико деценија довела до непрепознатљивости.

Изгледа да нико није добро разумео да само градови дуге историје, они чије постојање превазилази и миленијумско трајање, захваљујући својој дуговечности и духовној виталности имају довољно снаге да издрже свакојаке пошасти, од ратних разарања до урбанистичких интервенција, а да остану препознатљиви и посебни.

Ту снагу Нови Сад нема.

Упркос разним кандидатурама и манифестацијама које, и поред великих амбиција, нису оставиле ништа трајно, као и непрестаним покушајима његовог урбанистичког преобликовања, овом граду није дат печат посебности.

Још између два рата истраживач Рудолф Шмит закључио је да би Петроварадинска тврђава, поред свог историјског и научног значаја, могла бити најмаркантније обележје Новог Сада, које му може донети и „много туристичке важности, те је треба чувати од сваког квара“.

Тврђаву је сачувао случај, а „квара“ је било, као што ни у будућности од тога није заштићена.

Прво је страдао Мостобран

Одмах након завршетка Великог рата и стварања нове Краљевине СХС, новосадска Дирекција грађевина упутила је допис Министарству грађевина у Београду, у којем је поставила питање изградње сталног друмско-пешачког моста.

Министарство је већ наредне, 1920. године, донело одлуку да се мост гради о државном трошку.

Новом Саду, који је дуго имао само понтонски мост, стални мост је био потребан.

Пројекат који је израдио мађарски инжењер Силард Зјелински, по угледу на чувени Ланчани мост у Будимпешти, већ је постојао, а према плану који је Аустроугарска одобрила још 1910. године, мост је требало да буде изграђен на месту понтонског моста.

Поред овог, постојала су још два плана.

Други је предвиђао мост на траси на којој је током рата аустријска војска подигла привремени „Поћореков мост“, а трећи је предвиђао мост на Великом Лиману, који би преко рибњака водио на Транџамент.

Изградњу сталног моста омео је рат, а „Поћореков мост“, преко којег је Српска војска под командом мајора Војислава Бугарског ушла у Нови Сад 9. новембра 1918. године, имао је гвоздену конструкцију ослоњену на дрвене стубове. Попустио је под притиском санти леда и демонтиран је 1924. године.

Нова држава усвојила је пројекат и план наслеђен од Аустроугарске, према којем је изграђен мост назван по најмлађем сину краља Александра Карађорђевића Ујединитеља — Мост Краљевића Томислава.

Војска је граду предала мостобран, који је почевши од 1922. године рушен током наредне две године.

Мостобран није био сметња изградњи моста, јер је кроз њега пролазио пут који је водио до понтонског моста, али се нашао на путу изласку града на Дунав.

Штампа, која је поздравила ово рушење, нагласила је и да ће нестати „један карактеристичан преостатак црно-жуте монархије у овим крајевима, а уједно и легло заразних мијазама, који су тровали ваздух променаде и допринели маларичним обољењима, којима се Нови Сад прочуо“.

У граду у којем је било толико бара и у којем проблем плављења приобаља није решен све до велике поплаве 1965. године, рушењем мостобрана сигурно није решено ни питање комараца.

Како су Новосађани доживели рушење Мостобрана

Новинар, писац и добар познавалац Новог Сада Трива Милитар оставио нам је сведочанство и о овом питању.

„Стари Новосађани су мостобран звали само ’брукшанац’, а био им је мио не само због повезаности са самим постанком свог родног града него и због тога што су много и радо кроз њега пролазили. Није било тог Новосађанина који није пролазио кроз мостобран, било колима било пешке, да би преко понтонског моста прешао у Срем.“

Пролаз кроз мостобран, мада су се у њему налазиле касарне, био је слободан, па су многи са децом долазили да гледају како се врши војна обука, односно „рихтање војника“, како се то онда звало.

Нарочито је било занимљиво посматрати обуку уз велику „дерњаву“ док се учио парадни марш.

Посебна врста разоноде била је посматрање отварања понтонског моста и проласка бродова.

Понтонски мост постављан је и обнављан још од 1760. године.

Састављен од 32 понтона, био је довољно широк да се двоја кола могу мимоићи, а постојала је и пешачка стаза.

Поред мостобрана постојало је и лепо шеталиште, са тополама и багремима посађеним са спољне стране шанца, широком стазом и клупама.

„И тако је нестало некадашњег ’брукшанца’, нестало је не само некадашњег понтонског моста и мостобрана него и много чега што је испуњавало живот старих Новосађана.“

Срушена је и црквица Светог Јована Непомука, заштитника лађара, иако није била на сметњи. То се догодило 1928. године, неколико година након пуштања моста у саобраћај.

Била је то вероватно најстарија црква у Новом Саду, подигнута у време изградње мостобрана, која је својим вредним барокним елементима имала извесну архитектонску вредност.

Обала Дунава, онаква какву ми данас познајемо, насута је и уређена тек након велике поплаве 1965. године.

До тада су се могли видети остаци зидина на крају Радничке улице, а једини видљиви остатак и данас је стуб за мерење водостаја.

Како је рушење постало мера напретка

Рушењем мостобрана питање Петроварадинске тврђаве није било решено.

Мешовита комисија, у чијем су раду учествовали градоначелник Новог Сада, од 1927. године Бранислав Борота, директор Грађевинске дирекције и представници војске — артиљеријски, инжењеријски и штабни пуковници — донела је закључак да Тврђава, иако стара, има војнички значај и да у нужди може послужити војним сврхама, с обзиром на то да се налази на стратешком месту.

Утврђено је да, пошто је већ уступљен један део Тврђаве на левој обали Дунава, односно мостобран, рушење тврђавских постројења у доњој Петроварадинској тврђави, осим оних чије је уклањање војска строго одредила због изградње навоза на мост, није дозвољено. Такође је закључено да има довољно простора за развој Петроварадина и ван Тврђаве.

Иако првобитним планом навоз на мост на петроварадинској страни није предвиђао пролаз кроз подграђе, већ раздвајање на леву и десну страну, Петроварадинско поглаварство упутило је Министарству грађевина више захтева за рушење старих капија и затрпавање шанчева у Петроварадину, које су означили као „велику запреку у данашњем модерном саобраћају“.

Усвајањем овог захтева, две капије — Водена и Новосадска — као и бастион чији су биле саставни део, остали су сачувани само на плановима који се чувају у Бечу и Пешти и на ретким фотографијама које су забележиле њихово рушење.

Упркос томе, Петроварадинска тврђава није доживела судбину низа барокних тврђава чију је градњу иницирао Евгеније Савојски на тадашњој југоисточној граници Хабзбуршке монархије према Османском царству, која је успостављена највише његовом заслугом.

Наиме, власт Краљевине СХС донела је одлуку да се, због губитка војног значаја, ове тврђаве сруше.

Пишући о Петроварадинској тврђави, Рудолф Шмит наводи да је она избегла овакву судбину захваљујући бригадном генералу Драгошу Ђалошевићу, елитном инжењерском официру, али не пружа додатно објашњење.

С обзиром на то да је у време одржавања састанка на којем се одлучивало о судбини Петроварадинске тврђаве Драгош Ђалошевић био у чину пуковника и да се налазио на положају вршиоца дужности шефа Грађевинског одсека Инжењерско-техничког одсека Министарства војске и морнарице, можда је управо његова реч била пресудна.

Ђенерал Ђалошевић био је добар познавалац подземних минских борби и о томе је писао у стручним војним часописима. Вероватно је увидео значај Петроварадинске тврђаве, која је имала, а има и данас, један од највећих сачуваних контраминских система, као ремек-дело војне архитектуре 18. века.

Непосредно пред Други светски рат, приликом проширења Каменичког пута, срушена је још једна, унутрашња Каменичка капија, као и део Воденог ретраншмана, док су иза Београдске капије срушени делови спољних утврђења.

Од преживљених рушења до неизвесне будућности

Тврђаву су на овом стратешком месту, на којем се и раније налазила много мања тврђава, градили најбољи војни инжењери, почевши од краја 17. века, током наредних сто година.

Изградњом тада најмодернијих бастионских конструкција и својим системом фортификација, ова тврђава може да парира пројектима најпознатијег европског градитеља тврђава, Вобана.

Од већих разарања до данас сачувао ју је само случај.

Још 1937. године архитекта Бранко Максимовић је у свом идејном регулационом плану Новог Сада репрезентативни центар града сместио на простор „доњих шанчева“, односно Воденог града, сматрајући да би се рушењем овог дела Петроварадинске тврђаве стекли услови за стварање изванредно хармоничне урбане целине.

На сву срећу, решење је остало само идеја.

Тврђава је избегла разарање и захваљујући младом италијанском заробљенику 1944. године, када је немачка војска, приликом повлачења, с циљем да поруши железнички мост и тунел испод Тврђаве, поставила 30 вагона експлозива и муниције.

Ђидо Пасапане, који је био ангажован на преношењу експлозива, пресекао је жице и спречио активирање експлозива у тунелу, чиме је спасао Тврђаву од сигурног рушења.

Од моста који том приликом није успео да спасе остали су само стубови. Планом детаљне регулације Петроварадинске тврђаве, усвојеним у децембру 2010. године, на том месту била је предвиђена изградња моста са четири траке, која је подразумевала и проширење тунела испод саме Тврђаве, због чега би био срушен део петроварадинске стене, као и увођење шинског саобраћаја на саму Тврђаву.

Тадашња градска власт, која се оглушила о све примедбе у којима је указивано на губитак аутентичности и сасвим извесна оштећења која би настала, није стигла да реализује овај пројекат.

Тврђава је успела да преживи ратове, да избегне одлуку о рушењу тврђава које су изгубиле војни значај у време Краљевине СХС и да преживи сву небригу и све регулационе планове, бар до сада.

Иако је највећи барокни фортификациони објекат у земљи, који по својој величини, очуваности и архитектонској вредности спада у ред најзначајнијих војно-градитељских целина и ван граница Србије, држава је никада није препознала као културно добро од изузетног значаја.

То је послужило као аргумент, додуше неоснован, када је почетком двехиљадитих година Национална комисија за сарадњу са Унеском, на чијем се челу налазио Јован Ћирилов, одлучила да се Петроварадинска тврђава не нађе на Прелиминарној листи предложених споменика културе који би конкурисали за Унескову листу светске културне баштине.

Обећања да ће грешка бити исправљена није испунила ниједна наредна комисија.

Данас, две деценије касније, ову тему више нико не спомиње.

Тврђаву, према новом Плану детаљне регулације, чека „ревитализација“, којој је претходио елаборат који више личи на лична запажања о стању Тврђаве него на експертску анализу струке. Он широко поставља могућности градње, доградње и сличних подухвата, уз прилично нејасне услове, док су услови Градског завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада за сада непознати.

Све смо даље од санације, конзервације и рестаурације на начин који би сачувао аутентичност Тврђаве и њеног подграђа, а самим тим и њихову историјску и споменичку вредност. Све смо ближе њеном „квару“, на који нас је давних дана упозорио истраживач Рудолф Шмит.