Upravo zbog toga, istoričar umetnosti Milan Poznanović i arhitekta Dario Čupić, upustili su se u višegodišnje istraživanje građevine koja je svojevremeno izazvala, kako su ocenili ”najdramatičniju bitku u istoriji naše međuratne arhitekture”.
Istraživanje je predstavljeno u okviru izložbe ”Misterija Brašovanovog paviljona iz 1929. godine”, koja je održana 2021. godine u beogradskom Muzeju nauke i tehnike, da bi, dve godine kasnije, održano i predavanje pod istim naslovom, u okviru pratećeg programa izložbe Poklon-zbirka Dragiše Brašovana u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.
”Bogatstvo kreativnosti se u toj 1929. godini suzilo na dve tačke”, kaže za Kulture.rs istoričar umetnosti Milan Poznanović.
Jednu tačku predstavlja Dragišu Brašovana koji je napravio avangardan paviljon evolutivnog karaktera – jer nije obrisao kontakte sa prošlošću, već je prošlost koristio i osavremenio.
Drugu tačku, koja je bila u sukobu sa prvom tačkom, je paviljon koji je projektovao nemački arhitekta Ludvig Mis van der Roe, čuveni nemački arhitekta – moderna zgrada revolucionarnog karaktera, koja je raskinula sa prošlošću i čije je kreiranje krenulo ”iz početka”.
Ta bitka odigrala se preko stručnog žirija u Barseloni na Sajmu 1929. godine kada je Dragiša Brašovan prevagnuo, a naš paviljon je dobio Gran pri.
Međutim, nakon žalbe nemačkog tima, koju je žiri uvažio, Brašovanu je oduzeta prva nagrada, ali mu je dodeljena novčana nagrada koja ide uz Gran pri, dok glavna nagrada na Sajmu nije ni dodeljena.
“U našoj istoriografiji pretpostavljalo se da ako je Dragiša Brašovan izgubio nagradu, da je nagrada dodeljena nemačkom arhitekti, što nije tačno. Ta bitka ostala je nezavršena. Brašovanu je nagrada oduzeta, ali na kraju Gran pri nikome nije ni dodeljen”, dodaje Poznanović.
Ratni brod
Upadljivost ove građevine, čiju spoljašnjost karakterišu crno-bele horizontalne linije, između ostalog, leži u principima razl-dazl kamuflaže.
Razl-dazl je vrsta kamuflaže koju je izmislio Norman Vilkinson, engleski slikar rođen krajem 19. veka, koji je slikao pomorske motive i brodove.
U Prvom svetskom ratu, Velika Britanija je kao tadašnja najveća pomorska sila, shvatila pretnju koju su nemačke podmornice imale po njenu ratnu i trgovačku flotu.
Brodovi su morali da budu zaštićeni od nemačkih podmornica, ali nisu mogli da budu nevidljivi.
Tako je Vilkinson došao do zaključka da ako nije moguće da se brodovi učine nevidljivim, da ih treba učiniti vidljivim, na način da kreiraju optičku varku.
”Upravo je razl-dazl kamuflaža imala za cilj da paviljon bude preterano uočljiv, ali da ne prikazuje realno, već, iluzorno stanje. Ta vrsta kamuflaže odigrala je ključnu ulogu za naš paviljon u Barseloni, koji je kao vrsta apstrahovanog broda postao veoma uočljiv”, ističe Poznanović.
Na ovaj način, ne samo da se fizički igra sa iluzijama razbijanja centralne perspektive kroz raznovrsne linije i kubične oblike, već na jedom ekonomsko-političkom nivou pokazuje Jugoslaviju kao savremenu državu.
”Iako sada znamo, sa velike vremenske distance od gotovo jednog veka, da ta država nije bila ekonomski savremena, a politički još manje”, nadovezuje se istoričar umetnosti i dodaje:
”Ali su uspeli u tom ironičnom pokušaju da naprave nešto što je ultra moderno i savremeno bilo tada, pa čak i danas”.
Izgubljena skulptura
Skulptura Tome Rosandića ”Anđeo plodnosti” koja se nalazila na postamentu ispred paviljona, na zamišljenoj katarci broda, dugo je izazivala zabunu među istraživačima.
S obzirom da je to bio sajam ekonomije i tehnike, kao i dekorativnih umetnosti, postojao i paviljon u kome su države izlagale svoja umetnička dela.
Tako je Toma Rosandić izložio i skulpturu ”Anđeo plodnosti” ali i skulpturu ”Ecce homo”, koja je bula u paviljonu umetnosti.
”Tu nastaje zabuna da je ustvari ”Ecce homo” skulptura koja se nalazila ispred paviljona, ali nije”, kaže Poznanović.
Postoje dve skulpture ”Ecce homo” – predstava Hrista vezanih ruku, u trenutku dok ga Pontije Pilat pokazuje narodu pre raspeća.
Ipak, ova skulptura nastala je čitavu deceniju ranije, pre sajma, dok je ”Anđeo plodnosti” napravljen striktno za sajam, gde se i pojavljuje prvi put, baš kao i paviljon.
Nedugo nakon izložbe, ne samo ta, već i druge skulpture koje su bile izložene, korišćene su na drugim sajmovima i međunarodnim izložbama.
”Te skulpture odlaze na put, bile su izlagane čak i u Londonu. Međutim, nakon Drugog rata, kada dolazi do stvaranja novog političko-društvenog uređenja, taj Sajam, paviljon i skulptura postaju simbol uspeha Kraljevine Jugoslavije, koji u komunizmu nije trebao da bude priznat, tako da je skrajnut, i izgubio mu se svaki trag”, kaže Poznanović.
Prema njegovim rečima, tek pedesetih godina, neko iz ministarstva poklanja tu statuu Narodnom muzeju, bez ikakve dokumentacije o tome gde se ta statua nalazila – da li namerno ili slučajno – to je na istoričarima da istraže.
Ona je decenijama bila u muzeju, a da niko nije znao šta je njena uloga u istoriji arhitekture i umetnosti u Kraljevini.
”Ona nije izgubljena fizički, već kao informacija”, naglašava.
Istražujući sudbinu skulpture, na nekoliko razglednica Miloša Jurišića, uvećali su detalje same skulpture.
Tako su utvrdili da je u pitanju ženska figura a na osnovu detalja su utvrdili da je to alegorija plodnosti, a zbog krila – anđeo.
Zahvaljujući tome su u jednom starom katalogu uspeli da je konačno pronađu u Narodnom muzeju.
Kuća Žozefine Beker
Kako nije postojala nikakva literatura i nacrti o paviljonu su izgubljeni, naši istoričari arhitekture, kada su počeli da se bave međuratnom arhitekturom, pokušavali su da odgonetnu šta je bio Brašovanov uzor i zahvaljujući čemu je naš paviljon dobio ovaj upečatljiv izgled.
Jedna od paralela koju su podvukli jeste projekat Adolfa Losa za vilu Žozefine Beker u Parizu.
Ona kao velika diva međuratnog perioda odigrala je snažnu ulogu u stvaralaštvu brojnih umetnika.
Los, tada u poznim godinama, preko filmskog platna se zaljubio u mladu Žozefinu, zbog čega je 1927. kod nje uzeo časove plesa.
Ona je igrala glavnu ulogu u filmu ”Tropska sirena”, gde u jednoj od scena upada u ugalj, a potom u brašno, nakon čega na njoj ostaju crno-bele pruge.
Godinu dana nakon što se vratio u Beč, koji je bio centralno mesto njegovog stvaranja, stigla je i Žozefina, u okviru turneje ”Crno na belo”.
Adolf Los prilazi joj nakon jedne od njenih predstava i predlaže da joj napravi plan za kuću, u trenutku dok je bila u potrazi za arhitektom koji će joj stvoriti dom u Parizu.
U kratkom periodu ostvaruje nekoliko crteža kojima, ona nije bila zadovoljna – čak mu je rekla da bolje igra nego što pravi projekte.
Sa istim odgovorom, po istom principu – ja tebi projekat ti meni ljubav – Žozefina je odbila i Le Korbizjea.
”Ono što vezuje paviljon i projekat kuće Žozefine Beker jesu horizontalne crno-bele linije i oštri uglovi. Zato su naši istoričari arhitekture zaključili da je inspiracija za projekat paviljona upravio bio projekat njene vile”, kaže Poznanović.
Međutim, kroz istraživanje su utvrdili da zbog vremenskog okvira u kome je ta vila projektovana, Brašovan ni na koji način nije mogao da se susretne sa tim nacrtima.
”Svakako, paviljon ostaje kao jedno od naših najznačajnijih dela međuratne arhitekture”, zaključuje istoričar umetnosti Milan Poznanović.
Nada Savković
filolog
Pitanje jezika je izuzetno važno, jer je jezik osnovno oruđe kulture svakog naroda: rodno mesto našeg bića. Pojmovni svet jednog naroda odražava se u jeziku. Kada smo u svom jeziku, mi smo u svom zavičaju. Zato je važno uticati na svest o važnosti očuvanja maternjeg jezika kao preduslova za očuvanje autentičnosti nacije.
Vladimir Bajić
”Graditelji Novog Sada”
”Moramo voditi računa o tome da se u što većoj meri podsećamo na to šta je nekada bilo, šta su važni istorijski događaji, ko su naši preci i kako su oni živeli. To je suštinsko proučavanje društva iz kog proizilaze rezultati koji nam mogu ukazati na to kojim putem treba da idemo da bismo bili bolji ljudi i članovi našeg društva”.