Драгиша Брашован, пријатељ вајара

Та посебна веза Брашована и вајара оставила је трага, не само у здањима са Брашовановим печатом, већ и у његовом дому, у којем су посебно место заузимале четири скулптууре, које можете погледати у оквиру изложбе Поклон-збирка Драгише Брашована у Галерији Матице српске.

О овим скулптурама, али и о посебној вези чувеног архитекте и његових колега вајара било је речи на предавању које је у одржала кустоскиња ГМС Станислава Јовановић Миндић.

”Иако има четири скулптуре, занимљиве су за тумачење, јер смо покушали да проникнемо у ауторство, у теме које су уметници обрадили, али и да схватимо зашто су се баш те скулптуре налазиле у дому архитекте Драгише Брашована”, истиче кустоскиња.

Развој скулптуре у Србији

”Када погледамо развој српске уметности, почетком 20. века, ликовна уметност имала је дефинисану теорију, критичари су писали о уметницима, уметници су излагали, креирана је публика за сликарске изложбе док са вајарством то није био случај”, каже Станислава Јовановић Миндић

Скулптура се у времену пре 20. века углавном развијала у оквирима архитектуре, у виду декоративних рељефа, почевши од средњег века, док је током 18. века скулптура примењивана кроз црквену уметност – у то време појавио се низ дрворезбарских радионица које су се бавиле резањем иконостаса.

Модерна скулптура у српској уметности развија се тек крајем 19. века – протагонисти развоја модерне скулптуре били су Ђорђе Јовановић и Петар Убавкић. 

Таква промена догодила се због промене историјских околности које је донело  ослобађање од Турака и формирање Краљевине Србије.

”Све то је условило да се подигне свест о важности едукације уметника, и свест о важности уметника, не само сликара већ и вајара, да стварају у служби националне идеје и националне културе”, каже Јовановић Миндић.

Уметници захваљујући школовању у европским земљама у Србију доносе нову естетику, везану за академски реализам, тематика скулптуре је разнолика – уметници се окрећу креирању представа које су везане за династичке личности, Обреновиће, Карађорђевиће, слављење великих догађаја у прошлости, попут Првог и Другог српског устанка.

Након Првог рата, уметници излазе полако из оквира академског реализма и прилагођавају се авангарднијем концепту – међу њима су Ристо Стијовић, Сретен Стојановић, Тома Росандић и Антон Аугустинчић, Брашованови сарадници.

”Свако од њих је на свој начин прихватио модерну и интерпретирао је у сопственом стваралаштву”, наглашава кустоскиња.

Скулптуре

Брашован је у осим на своје објекте, и у свој дом увео прослављене вајаре који су својевремено остварили низ значајних споменика, фасадних скулптура и рељефа, фигура.

Посебна је веза између Драгише Брашована и Сретена Стојановића.

Њихова прва сарадња остварена је на иницијативу архитекте који је позвао Стојановића да изведе четири рељефа, који и дан данас, украшавају зграду Индустријске коморе у Београду у Македонској улици, који су ову зграду приближили ар деко стилу.

Касније се њихова сарадња наставила на пројекту изградње зграде са становима и атељеима Сретена Стојановића и његовог дугогодишњег колеге и пријатеља Младена Јосића. 

Зграда упечатљиве кубичне форме употпуњена је скулптуром у ниши и два Стојановићева рељефа.

И сам Стојановић забележио је речи које сведоче о сарадњи са архитектом:

”Ако дело треба да дође уз архитектуру, скулптор мора да осећа архитектонски. Његово дело мора бити замешено да се хармонично повезује са целином, Мора да је у складу са стилом архитектуре, да је замишљено у оном материјалу који је унапред одређен”

Ова прича везује се за настанак загонетне скулптуре Главе мушкарца, за коју се веровало да је дело Стојановићевих руку.

Међутим, у међувремену до Галерије Матице српске стиже сазнање о томе да је ова фигура може бити реплика фигуре која се чува у египатском одељењу музеја Лувр у Паризу. 

Скулптура Женски акт наслоњен на грану дело је Брашовановог пријатеља Ристе Стијовића.

Њих двојица сарађивали су приликом решавања питања постављања споменика Јовану Стерији Поповићу 1934. у Вршцу, родном граду архитекте. 

Брашован је бисту је наручио од свог пријатеља, Стијовића, а она је постављена на свечаности којој су присуствовали бројни уметници.

За скулптуру Глава Турчина Антуна Аугустинчића из 1937. године, верује се да је у питању студија за део композиције монументалног Споменика ослободиоцима Ниша.

У време настанка ове скулптуре и споменика, Аугустинчић је остварио низ успеха на конкурсима за јавне споменике, који се данас сматрају најзначајнијим остварењима југословенске скулптуре.

Четврта скулптура, Стојећа фигура у заносу по изведби и стилу блиска је групи модерних скулптура, али њен аутор и даље није познат.