”Ми чувамо дела, али баштинимо сећања”

У претходних годину дана, Галерија Матице српске обележила је значајан јубилеј – 175 година рада на очувању свести о нашој прошлости, о вредностима, особеностима и стварима које нас чине посебним.

Осим што су јубилеји важни за изградњу идентитета, како установа, тако и читавих нација, за управницу Галерије, Тијану Палковљевић Бугарски, ово је било и време ”самосагледавања”.

”За мене је, као некога ко је овде дуго, више од 20 година у Галерији и више од деценије на месту управника, био и важан моменат самосагледавања – онога што је добро, али и шта је то што ћемо поставити као циљеве у наредном периоду. Јубилеј јесте свечаност, прослава, али и тренутак када морате дефинисати јавне циљеве и путање којима ћете се кретати. Направили смо нову монографију, ”Понос нације”. Својеврсно сажимање свега што се дешавало у историји у претходних 175 година, са акцентом на претходних 25, које нису ушле у претходну монографију директорке Лепосаве Шелмић”, истиче управница и додаје:

”Као што не можете разумети једног уметника ако не знате где се родио, где се школовао, како му је текао живот, колико год да је његово стваралаштво важно – исто тако једну установу не можете разумети и вредновати у односу на друге, уколико не знате како је и зашто она настала, које су биле фазе у развоју, са каквим су се изазовима суочили људи који су били на њеном челу”.

Јубилеј је, осим сећања на прошлост и тачка у којој се одређује путања којом ће се установа кретати у будућности, до наредног јубилеја – два века постојања и рада на истом задатку – очувању свести о нашој прошлости, о вредностима, особеностима и стварима које нас чине посебним.

У том светлу, Тијана Палковљевић Бугарски говори за Културе.рс о детаљима нове сталне поставке, подсећајући нас на континуитет једне од најважнијих културних установа у Срба, која окреће нови лист и креће на пут ка два века постојања.

К: Како се обележавање овог значајног јубилеја приводи крају, шта даље можемо очекивати?

Ускоро заокружујемо јубилеј и следи нам нова стална поставка – нови начин презентације збирке коју ћемо симболично назвати Ревизија колекције, односно Визија Галерије Матице српске. То су циљеви у наредних 25 година развоја, до следећег јубилеја, два века Галерије, а то је да пробамо да нашу колекцију и делатност посматрамо из другог угла, да будемо иновативнији, модернији и интересантнији кроз отвореност за све, сарадњу са страним партнерима и иновативан приступ који ће нас учинити да будемо део живота локалне заједнице, са друге стране да будемо препознатљиви у музејским круговима, и да будемо понос нације и модел презентације наше културе и уметности у другим срединама.

К: Шта тај нови приступ подразумева?

Нови, модуларни приступ, неће бити у облику сталне поставке која ће бити постављена у једном тренутку и неће се померати наредних 50 година, како је то некада било. Она ће бити  састављена из делова који ће образлагати и тумачити различите сегменте историје, деловања и музејског послања. На другом спрату ће бити класичне тематске поставке састављене од сегмената који ће моћи да се мењају. Модуларни приступ, где је поставка састављена из четири или пет сегмената, ће је учинити да буде флуктуирајућа, и да стално можемо да правимо нове поставке из својих дела, да одабирамо нове теме, неке нове и другачије – да немамо константу, већ динамику. Приступ више неће бити хронолошки, како је то било до сада, већ ће у основи бити тематски. Наредне године ћемо покушати да издвојимо скулптуру, да у некадашњој сали 20. века буде само скулптура, јер желимо да укажемо на њену важност, место у јавном простору, што смо у претходних пет година чинили износећи скулптуре испред ГМС. Све то са идејом трансформације паркинга у парк, те да Трг галерија, осим новог места за културу, уметност и скулптуру, постане и оаза за уживање у центру Новог Сада.

К: Да ли Галерија Матице српске баштини само дела националних уметника, или је ипак задатак Галерије да чува и сећање на наше претходнике, који су стварали наш идентитет?

Нема јаког националног идентитета без јаких установа које препознају, граде и промовишу национални идентитет кроз уметност. Тај моменат је важан – како је уметност заправо стваралаштво које остаје за будуће генерације, важно је уклопити и формирати идентитет на свим нивоима. У овом јубилеју смо управо то и желели. Прошли пут када је обележен век и по Галерије, приређена је изложба Уроша Предића и сада смо то поново урадили – како бисмо представили колико су се за то време наш посао и музејска делатност променили. Због тога је било пуно позајмица, нових технологија, приступачности те изложбе у сваком смислу, јер она је заиста била Урош Предић за све, како је био наслов пројекта –  и за децу, младе, особе са инвалидитетом… Добар начин покажемо колико поштујемо континуитет и традицију, али и колико смо спремни да у континуитет и традицију унесемо иновације и пратимо светске трендове у области нашег деловања. Са друге стране имали смо и низ других публикација које су представљале делатности у области конзервације, у припреми је књига о две деценије едукативних програма, а одржан је и низ других изложби и гостовања. Чини ми се да смо на добар начин скренули пажњу на комплексност наше делатности и чврсто утемељење у прошлости, кроз активност у садашњости са идејом у будућности.

К: Можемо ли опстати као нација, ако се не сећамо?

Музеј је место које стално промишља и музеј је место које није пасивно, већ је активно и живо и мора да ослушкује све оно што се дешава у свету у свим областима – не само уметности, већ историје, политике… Музеј управо треба да поставља нека питања и нуди одговоре. Ми смо платформа на којој се води дијалог између уметности и публике, између прошлости и садашњости. Ми чувамо дела, али баштинимо сећања. Начин на који та сећања кроз програме презентујемо јавности јесте оно што је наш идентитет. Као и питања која постављамо, теме које издвајамо и начин на који их комуницирамо са публиком, јесу наш суштински посао.

К: Како је, глобално, питање идентитета на различитим нивоима постало веома осетљиво, не заборавимо да и сама Галерија има национални предзнак. Чувар је, управо, националне уметности, културе, сећања и традиције. Појам ”традиција” неретко се тумачи као нешто назадно, да ли је то тако?

Традиција је предност. Оно што је негативно јесте бити конзервативан. Сматрам да су то потпуно два различита термина између којих се врло често повлачи знак једнакости. Ми јесмо традиционална установа са дугом историјом и врло јасном идејом, од самог формирања до данашњих дана, о томе шта је наша улога. Наш идентитет јесте и чињеница да смо настали као институција коју су основали интелектуалци, грађани, свесни да морају да се организују и својим доприносом постигну бољитак за нацију – што радимо и данас. Мењале су се и државе, политичка уређења, окружење, али смо увек остали институција која је дубоко укорењена у прошлости, јесте традиционална, али установа која је од Саве Текелије па надаље подржавала образовање, важност младих и сарадњу, и оно што је последње време веома важно, посматрање националне уметности у ширим европским оквирима. Без обзира што у називу имамо ”српска”, и јесмо национално опредељени, и колекцијом и делатношћу, трудимо се да кроз различите програме и партнерства са установама из Европе, укажемо на те сличности и разлике, али и на јединство европског уметничког простора. 

К: Како бисмо делатност Матице српске могли да дефинишемо кроз њен континуитет, а са друге стране кроз простор на којем делује – друштвено-политички контекст се много пута мењао, али је Матица ипак опстала?

Свесни смо тога да се бавимо српским културним простором који није дефинисан границама Србије, због чега сарађујемо са српском заједницом у Мађарској и Румунији. Јачина наше културне присутности у другим земљама указује на једну особеност, постојање и трајање које није везано за државу, што показује да су култура, уметност и наслеђе чиниоци који обезбеђују трајање без обзира на друштвене, политичке и све друге промене, које се неминовно дешавају у свету у коме живимо.

Свесни смо пролазности и трајања. Специфичан систем Матице српске, који чине три установе које су потпуно независне, али функционишу у једном јединственом систему и засноване су на истим основама и вредностима и теже истим циљевима, радећи потпуно различите ствари, уз различите приступе. Кроз све векове постојања нас је то и одржало – постојање аутономије у оквиру државе. Као неко ко толико дуго траје, свесни смо да морамо да се прилагођавамо и преживимо. Зато не сматрамо да је традиција наш највреднији квалитет. Квалитет је дугорочна визија, послање које није утемељено у садашњем тренутку већ у далекој будућности.

К: Да лије аутономија некада представљала препреку?

Чини ми се да је Матица српска довитљивошћу да се прилагоди приликама и околностима успела да сачува место у систему установа културе и да њена позиција никада није била упитна. Никада није постављено питање да ли ми треба да постојимо или не. Имамо ситуацију да бројне земље некадашње Хабзбуршке монархије, Хрватска, Словенија, Словачка имају своје Матице. Сви су потекли из исте идеје, све су се касније различито трансформисале и деловале, али нико нема ту комплексност коју има Матица српска, јер једини функционишемо и као научна, и као књижевна институција, као библиотека и галерија. Никада неће моћи да буде упитно да ли Матица треба или не треба да постоји.

К: Култура као однос према нама самима, али и према другима је ванвременска константа која нас репрезентује као народ. Која је у томе улога институција, а која нас самих?

Свака је установа саткана од појединаца. Појединци су ти који покрећу промене и диктирају токове који реализују замишљене идеје. Једнако је важно посматрати те појединце у оквиру некаквог система. Имамо изреку да је у институцијама овако дуге историје тешко је издвојити се као појединац, јер сав је посао на појединцу а све заслуге су на институцији. То је велика истина, да свако, као појединац, на дневном или годишњем нивоу може много тога да уради, покрене, али су институције – тимске. У заједничком раду и међусобном надопуњавању лежи оно што је успех, али да би то све функционисало, морају да постоје јасни циљеви. Ми као Галерија Матице српске јесмо колектив који је сачињен од изврсних индивидуалаца, изузетних појединаца, стручњака, из различитих области – историје уметности, конзервације, рестаурације, филолози, педагози, филозофи. Све нам то даје ширину која нам омогућава да будемо разумљивији и пријемчивији за публику јер смо ми они који стварају оквире интересовања наше публике и у зависности од тога колико смо ми демократични у нашем приступу култури, толико смо шире доступни за публику која долази. У мноштву садржаја се некада чини да радимо много тога разноврсног – то је предност, јер свако од нас узима оно што му треба. 

К: Како уметност приближити публици, али истовремено одржати њен ниво? Чини се да то лако може склизнути на терен обичне забаве…

То је питање професионалних стандарда. Када професионално знате да оно што је радите јесте чврсто утемељено, не можете склизнути у популизам. Никада нисам била за то да се публици подилази, да радимо нешто само зато што то публика тражи, већ да научимо публику или да јој пружимо могућност да ужива у уметности на различите начине и да отворимо могућности и видимо шта све музеј може да буде. Почетком века имали смо опречно мишљење о томе требају ли деца у музеју да седе по поду, цртају, вичу, али смо на основу искустава других установа у Европи, знали да су то ствари које су примерене и допустиве. Некада ходамо по жици са темама, са циљем да привучемо што више публике јер верујем да то јесте наш посао и циљ институције као што је наша – да уметност учинимо  разумљивијом и допустивом, да се људи у нашем простору осећају добро и пожељно и да нико нема осећај непријатности или хладноће.