”Ne verujem da bi svet bio drugačiji kada bi se stadioni punili klasičnim koncertima”

Violinista Stefan Milenković, je pre nešto više od dve i po godine došao u Novi Sad, gde je sada, u svojstvu porfesora Akademije umetnosti i direktora Koncertne dvorane nastavio svoj profesionalni put.

A za nekoliko decenija, koliko je sebe gradio u inostranstvu, kaže da se dosta toga promenilo u svetu klasične muzike.

I tim promenama je, kao i u drugim stvarima, veliku zaslugu ima tehnološki bum.

”Veliki bum tehnologije i društvenih mreža zahvaljujući kojem svako može da dođe do velikog broja ljudi na jednostavan način. Sa druge strane, kao i kod većine stvari u vezi sa tehnologijom, došlo je do svojevrsne saturacije tržišta. Pregršt informacija doneo nam je šum, u kojem je teže da se izdvojimo”, naglašava Milenković u razgovoru za Kulture.rs.

Sada, mnogi mladi umetnici, naročito oni koji su rođeni nakon 2000. godine, odrasli su sa tehnologijom, a neki potpuno srasli sa njom i koriste je na organski način, kao sastavni deo života, dok stariji umetnici imaju teškoću da se uklope u ritam koji to nameće. 

”Društvene mreže i tehnologija su direktno uticale na to kako se danas vodi karijera. Ukusi su se promenili. I dan danas se sećam trenutka kada su se pojavili prvi snimci izvođenja baroknih dela na baroknim instrumentima – u stilu koji je bio poduprt sa više istraživanja i boljim izdanjima. Međutim, mnogi su se smejali tim izvedbama, jer nisu imale ton na koji smo se navikli, dovoljno vibrata koji se tada svuda koristio, ali je to vremenom prihvaćeno kao istorijski informisana norma”, kaže. 

Ipak, principi karijere ostali su isti. 

Nekada su ljudi pisali zahvalnice posle koncerata na papirićima i razglednicama, a sada se to radi porukama, mejlom, koncerti se promovišu video porukama. 

”Suština je ostala ista, ali današnji način rada podstiče veći volumen, jer se od nas očekuje da budemo dostupni non-stop”.

К: Izvođačku karijeru započeli ste veoma rano. Kako ste to doživljavali tada, a kako na to gledate sada?

Počeo sam rano ali tada to nisam sagledavao kao karijeru. Tek sa vremenom sa postao svestan samog sebe i toga šta predstavljam na sceni, a šta van scene. Taj proces je trajao dugo, i bio je neophodan. Kao da vodite firmu – istovremeno ste i proizvod i neko ko kormilari karijernim vodama, produkcija i marketing – vodite jedan brend. Sada je to jak element onoga što radim na ovim prostorima. Dosta mi je vremena trebalo da to sve povežem i počnem da sagledavam na relativno manje pristrasan način – da prihvatim da možeš biti i umetnički dosledan sebi, i kreativan, i da se promovišemo – ali da ne razvijamo nepotreban ili nezdrav ego. Ranije to nisam uspevao, jer sam smatrao da kod nekoga, ko u bilo kom trenutku ima razloga da sam sebe promoviše, nešto nije u redu. Ali, pogledajmo kroz istoriju, svi veliki umetnici su radili i na tome da ono što oni rade, dopre do što većeg broja ljudi. 

Treba naći pravu meru – balans između toga da smo prisutni, ali da zadržimo skromnost i normalnost i da shvatimo da je to sastavni deo vođenja karijere a ne nešto što se radi zbog ega. Kao mali, karijeru nisam percipirao – rečeno mi je da će se, ako sviram dobro, stvari desiti. A onda je 1997. godine, kada sam došao da živim u Njujork, sa 20 godina, nakon prvih nekoliko meseci, došla jedna od menadžerki IMG menadžmenta da razgovara sa studentima na Džulijardu. Svoje izlaganje počela je sa tim da je jedan od prvih mitova, koje treba raspršiti, jeste da će vam se, ako svirate dobro, karijera jednostavno desiti. Osećao sam se direktno prozvano i uvređeno što neko može tako nešto da izusti. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim šta se pod tim podrazumeva. A to ne znači da nema potrebe da imamo dobar produkt, ali isto tako, nije dovoljno imati samo dobar proizvod.

К: Angažovani ste na Akademiji umetnosti. Kakvi su vam utisci u radu sa našim studentima?

Jedan od najvećih razloga što smo se vratili u Evropu, sa bazom u Srbiji, je moja želja da se maksimalno posvetim našim studentima, da pomognem i doprinesem koliko god mogu snaženju naše violinističke škole. Ima mnogo talentovanih studenta. Ne fali nam srčanost, nerv, što ne možete tek tako naći u drugim zemljama. Malo je mesta u kojima ćete naći nekoga ko svira celim svojim bićem. Ali je osim toga, jednako bitna i disciplina, rad, okvir u koji se sve to stavi, jer apsolutno nije dovoljno imati samo talenat. Bilo koji proizvod se ne zasniva samo na talentu, već i na ogromnom radu, kako bi se talenat razvio. To je sastavni deo mog pristupa – velika organizacija koja pokriva što više aspekata studenta, što prevazilazi samo sviranje, jer je sviranje, na kraju krajeva, jedan element, zrno interakcije, koje je veoma kratko u srazmeri.  To drugo vreme treba da se organizuje na pravi način, da ljudi rade na sebi, jer mi sviramo onakvi kakvi jesmo. Zato moramo raditi na tome kakvi želimo da budemo, jer se to prirodno, neminovno, prevodi u ono što se predstavlja na sceni. Južna Koreja postala je supersila violine, u razdoblju od 30 godina i kao takva, model onoga što je moguće. Zašto Srbija da ne bude na internacionalnoj mapi označena kao mesto jakih svirača,  nadahnutih mladih ljudi, koji žive klasičnu muziku.

К: Gledano iz vašeg pedagoškog iskustva, kakva je razlika u sistemima muzičkog školovanja u SAD i Srbiji?

Bilo koja institucija, gledajući Srbiju ili SAD, ne čini sistem, jer svaka institucija ima svoj sistem. Radi se pre svega o profesorima. Primer je Univerzitet Blumington, u Indijani, koji je doveo zvezdani tim profesora, među kojima su bili Jozef Gingold, Janoš Tarker, Rostislav Dubinski, Franko Guli, zahvaljujući čemu je ta škola, ni od čega, postala jedna od najboljih u Americi. Sistem je pre i posle toga bio isti, ali se u međuvremenu promenio sastav, energija. Više nema tih imena i ta škola nije na istom mestu kao pre, iako i danas važi za jednu od jačih škola. U Koreji, gde procentualno imaju najveći broj odličnih gudača, kakav su oni sistem imali pre, a kakav sad, niko se ne pita. Ne možemo očekivati da sistem sistemski stvara vrhunske violiniste, već su to pre svega ljudi, individualci. Lepo je kada društvo ili država razume to što radite, ali sam sistem vam neće garantovati bilo šta nužno, jer se sve zasniva na ljudima, našem temperamentu, tendencijama i mentalitetu. 

К: Posmatrate li pedagoški rad kao prenošenje veštine ili iskustva?

I jedno i drugo, ali je potrebno i treće. Treba vam iskustvo da biste na najbolji način preneli veštinu. Ali i veština u prenošenju iskustva. Nije dovoljno znati samo kako nešto raditi. Čak nije dovoljno ni znati objasniti, jer svaka osoba reaguje na drugačiji način. Ali tek nakon što ispratite nekoliko generacija, počinjete da uočavate šablon, počinjete da prepoznajete određene ličnosti, tendencije, veoma brzo, i otprilike možete pretpostaviti kakav će biti rezultat i kako usmeravati osobu. Cilj, kao pedagoga, mora biti širok, jer je i spektar studenata veoma širok – ne možemo naše ambicije slepo projektovati na nekoga ko to možda ne želi, ili misli da želi ali nije spreman da uloži vreme, napor, rad, odricanja da bi došao do toga. Sve to treba što pre spoznati da bi se mirno krstarilo njihovim obrazovanjem i da svako bude zadovoljan – da dobiju ono što žele, da se razvijaju ali da se ne ide preko norme za pojedinca, jer to može biti kontrproduktivno, a nekada definitivno i štetno.

К: Već duže vreme, tendencija je da se sve mlađi afirmišu na javnoj sceni. Da li je to nužno i koliko je iskustvo i zrelost potrebno za istinski kvalitet?

Jeste. Danas je sve konzumacija, sve je na brzinu i to se održava na klasičnu muziku. Činjenica je da nema puno starijih umetnika koji danas imaju velike karijere kao što je to nekada bilo – gleda se da sve bude sada, te dve, tri, pet godina, u ”visokoj rezoluciji”. Mnogi mladi umetnici danas oponašaju pop i rok zvezde, što je takođe na neki način datirano. Karijere kraće traju, morate biti ultra kreativni u svom pristupu. Demografija je poprilično raznolika i čudna, jer imate sezone sa prilično starom publikom, institucije, orkestre i festivale koji stvaraju raznovrsnu publiku. 

Pojavila se tendencija da se mladi guraju ranije u karijeru, kako bi se taj talas iskoristio što brže, što ne traje tako dugo kao pre. Može brže da se dođe do nivoa, fame, ali se to kasnije brže i gubi – možda to ide ruku pod ruku i sa strahom da klasična muzika nije dovoljno atraktivna, zbog čega se na sve moguće načine ide na maksimum, sa visokom energijom, što upravo zbog toga podrazumeva mlađe izvođače. Problem sa tim pristupom je što za razliku od drugih vidova umetnosti, da bi neko došao do tog nivoa, razumevanja muzike i sviračkog nivoa, mora da posveti ceo svoj život tome. To nije isto kao da osnujete rok bend, uz svo dužno poštovanje – to je lakše, uzeti gitaru u ruke, znati nekoliko akorada i napraviti pesme, što jeste atraktivno za veliki broj ljudi. Klasični muzičari tretiraju se kao pop ili rok zvezde, brže dolaze do vrha, ali se postavlja pitanje šta se dogodi za 10, 15 godina. 

Sa druge strane, moramo afirmisati mlade – nekada je bilo obrnuto. Stariji dirigenti su nekada, npr, dominirali tržištem.  Za kvalitet nije toliko potrebno, jer možete imati nekoga ko sa 10 ili 13 godina svira veoma kvalitetno. A za dubinu izraza i ono što izvođač traži u muzici, kao i sam ton, dolazi sa nekim vremenom. Neko bi rekao da to ne možete kao klinac da naučite. Ne bih išao tako daleko jer sam čuo mlade ljude koji zvuče fantastično. Međutim, za nekoga ko ima kvalitet, s vremenom postaje još bolji, a neko ko je više atleta, sa vremenom ne dobija, nego gubi. Sigurno je da iskustvo i zrelost može da razvije nekoga i dopuni izraz, a da li je neophodno, možda i nije. David Ojstrah je tokom života svirao sve bolje i bolje. Kao mlađi je bio je stegnut u izražajnom i fizičkom, odnosno tehničkom smislu, ali se sa godinama sve više otvarao i opuštao. Ima i obrnutih primera.

К: Prisutan je spoj klasične i popularne muzike. Predstavlja li to prečicu do šire publike, iako klasična muzika, kao što ste i sami rekli, nikada nije bila masovna umetnost? 

Radilo se to i radi – već preko 20 godina. Prečica, da se dođe do publike. Od toga će jedan mali procenat biti zainteresovan za segment koji želite da promovišete, a to je klasična muzika koju spojite sa drugim stilom, da bi je promovisali. Iluzija je glad za većom i širom publikom, jer to nikada nije bila ta vrsta publike, izraza, niti energije. Ne verujem da bi svet bio drugačiji kada bi se svugde slušala klasična muzika ili punili stadioni klasičnim koncertima. Ne volim krajnost ekskluzivnosti u klasičnoj muzici, da je ona rezervisana za mali broj ljudi, da predstavlja status i nešto snobovski. Treba nam mera. Ja lično nisam klasičan umetnik, ne zbog toga kako pristupam klasičnoj muzici, već sam prilično znatiželjan, što se održava na moje interese sa strane. Imao sam različite iskorake, jer sam naprosto takav. Ko nije takav, ne treba to da radi, jer ne može biti uverljivo. Lično, uvek se vraćam onome što jesam, a to je klasični violinista. Važno mi je da se ljudi upoznaju sa tim šta radimo, jer to ima istorijsku vrednost. 

К: Ko u korelaciji trenda, muzike i izvođača gubi?

Muzička scena jeste tržište, tako je uvek i bilo, samo su se metodi promenili. Lako je govoriti u frazama, filozofirati da smo uzvišeni, da je muzika samoj sebi dovoljna, o nekim idealističkim pojmovima. To je toliko široka meta, da je ne možete promašiti. Konkretno gledajući, vidimo da je muzička scena sastavljena od mnogih drugih elemenata koji nemaju veze sa muzikom. To su pravila tržišta. Pre nekoliko dana otvorena je sezona Seattle Symphony, jednog od najboljih orkestara u SAD. Imali su popunjenu tek trećinu sale od 2500 mesta na otvaranju. Program je atraktivan, sve je na mestu. To je strašno, ali je jasno da je posle, kada sednu da razmotre situaciju, muzika u tim razgovorima samo jedan element, ali nije jedini element. Za one, koji su sa druge stvari biznisa, a to su velike organizacije, oni gledaju mnogo što šta, ne samo kako je neko svirao. Sve je to jedno ogromno tržište, ali moramo da sagledamo da to i nije tako loša stvar. Zato moramo da se pitamo i gledamo koje je naše mesto u tom svetu. Svake godine organizuje se sajam na kom organizacije, menadžmenti i orkestri iz celog sveta promovišu svoje umetnike, proizvode. Neki iskaču kvalitetom, volumenom, ali je more drugih učesnika koji se lako izgube u gomili, zbog skromne ponude. Trendovi mogu da vas dovedu donekle, ali je to prilično providna strategija. Ima onih koji prate trendove ne samo muzičke, već i ideološke, ali to traje koliko i trend – ne dugo. Tako se gubi kičma umetnika, osovina, suština. Zato treba sagledavati sve elemente – muzičke, ljudske, tržišne, pa čak i marketinške na neki način. Sve je to bitno ako idemo na nešto veće, što pokriva veći prostor ili zalazi u internacionlani prostor klasične muzike, a može se reći i šoubiznisa. Takva igranka je kompleksna. Svirati dobro je samo zrno u proporciji, preduslov, ali je daleko od dovoljnog. Potreban je ogroman rad.