Pariz je grad koji je srušio sve tabue, a ovako su ga doživeli naši umetnici

Inicijativa da se u francuskim školama organizuje školovanje srpskih đaka usvojena je novembra 1915. godine. Zahvaljujući ovoj inicijativi koja je potekla prvenstveno od francuskih intelektualaca, uglavnom profesora Pariskog univerziteta, u francuskih školama i na fakultetima iškolovano je tokom Velikog rata oko 4000 srpskih đaka i studenata, koji su se vratili u Srbiju.

Svi oni po povratku doneli su osim znanja, manire, stil života i nove navike u gotovo svim aspektima socijalnog života, i tako privukli i mlađe generacije da za svoje školovanje, usavršavanje ili bar upoznavanje sa nekim drugačijom svetom izaberu Francusku.

Uticaj Francuske, da stvori intelektualnu elitu Srbije, koja će u stvaranju nove države izvršiti neposredni uticaj na politički, privredni i kulturni život, nije bio samo sticaj okolnosti koju je prouzrokovao Veliki rat već i cilj Francuske, da naročito učenjem francuskog jezika i širenjem francuske kulture umanji nemački uticaj na Balkanu.

Postići ovakav cilj i nije bilo teško, jer Francuska je uvek imala šta da ponudi intelektualcima a naročito mladim umetnicima.

Blještavi sjaj novog bogatstva

Pariz je oduvek bio privlačan, posebno slikarima. Naročito, nakon Revolucije koja je proklamovala, slobodu, pravdu i jednakost, Francuska je postala centar novih političkih, filosofskih ali i umetničkih ideja.

Ta, tako privlačna, nova epoha iznikla je na jednom istorijskom paradoksu. Revolucija koja je Francusku oslobodila monarhije na giljotini i proglasila republiku, završila je kao carstvo. Car Napoleon Bonaparta, Korzikanac  koji je kao mlad mrzeo Francusku, u njeno ime je krenuo da osvoji Evropu. Pored svih slavnih bitaka izgubio je rat ali je postao nacionalni junak i simbol slobode.

Taj slavoljubivi i samoljubivi, „Kralj rata”, koji je na svom krunisanju  ponizio i samog papu, nikad se nije odvojio od naroda, želeo je da stvori savršeno carstvo. 

Ne izneverivši tekovine revolucije, on je postavio osnov jedne nove Francuske, oslobođene feudalizma, klerikalizma i konzervativizma, a te tekovine, zasnovane na principu slobode i jednakosti za sve, s ponosom će baštiniti Francuska republika.

Stari svet polako je odlazio u zaborav a novu epohu stvarala je i nova elita, posustale aristokratije, profesionalnih republikanaca i buržoazije okićene plemićkim titulama.

Nova elita iznikla iz revolucije ipak je uspela  da preobrazi svoju prestonicu u grad čiji blještavi sjaj jednog novog bogatstva neće izbledeti do danas.

Urbanistički preobražaj Pariza, barona Osmana, stvorio je grad velikih svetlih bulevara. Grad je po planu arhitekte Šarla Garnijea dobio veličanstvenu zgradu  Opere, koja je  pored Luvra i katedrale Notr Dam postala simbol Pariza.

„Slikanje se uči u muzeju”

Ovko je razmišljao Renoar koji je, mnogo vremena provodio u Luvru, gde je kopirao dela francuskih, italijanskih i holandskih majstora, kao i mnogi slikari pre i posle njega. 

Za umetnike je Luvr uvek bio podsticaj i nadahnuće za lično slikarsko stvaralaštvo, a jedan od najvažnijih ciljeva svakog umetnika koji je dolazio u Pariz bio je da poseti ovaj muzej u kojem se stiče utisak da ste „videli sve što se može videti na svetu”.

„Kada kažem da se slikanje uči u Luvru”, objašnjava Renoar, ”ne mislim da treba da odemo tamo i sastružemo stari lak sa slika kako bismo otkrili  male tajne i postali neki novi Rubens ili Rafael. Treba slikati sopstveno vreme. Ali tamo u muzeju, stičemo slikarski ukus koja sama priroda ne može da nam da. Kada odemo na neko lepo mesto u prirodi, mi ne kažemo „želim da budem slikar”. To kažemo kada stojimo ispred lepe slike.”

Istorija Luvra tesno je povezana sa istorijom Francuske.  Ovaj, stari kraljevski dvor,                  čija je gradnja započeta još u 12. veku, neprestano je dograđivan, sve do druge polovine 19. veka kada dobija svoj konačni arhitektonski oblik. 

Kraljevskoj kolekciji, koja je činila osnov muzeja pridodata su dela prisvojena iz crkava, manastira i rezidencija prognanih u vreme Revolucije.

 Luvr je proglašen pod patronatom Konventa a  na predlog njegovog člana slikara  Žaka Luja Davida, u Nacionalni muzej 1793. godine.  

Zahvaljujući Davidu, kojem je kasnije Napoleon dodelio titulu „prvog slikara”, vladi i društvu usađena je misao da  profesija slikara zaslužuje poštovanje.

Sredinom 17. veka osnovana je Kraljevska slikarska i vajarska akademija, a počevši od 1725.  održavana je njena službena  izložba u Salonu Kare u Luvru, nazvana Salon.  

„Ko osvoji Pariz osvojio je svet”

Salon je svoja vrata otvorio od kraja 18. veka i stranim umetnicima. Pariz je bio centar, ne samo umetnika nego i ljubitelja umetnosti.  Izlagati u Salonu bio je stvar prestiža ali i put ka uspehu, jer u Parizu jedva da je bio po koji ljubitelj umetnosti koji je bio u stanju da ceni sliku ako nije bila izložena u Salonu.

Od tog vremena, ova izložba koja je organizovana jednom u godinu ili dve, postala je glavni umetnički događaj u Zapadnom svetu.

Od herojskog realizma Žaka Luja Davida do pojave impresionizma, koji je doneo revolucionarnu promenu u slikarstvu i otvorio put novim idejama i pravcima, prošlo je nekoliko decenija. 

Time su uzdrmana i stroga pravila Salona koji je odbio da izlaže slike impresionista.

Impresionisti su od sedamdesetih godina 19. veka organizovali samostalno svoje izložbe, a kada je 1890. godine predloženo da se u Salonu izlažu dela mladih i neafirmisanih umetnika, došlo je do nesuglasica koje su za posledicu imale osnivanje nove Nacionalne izložbe a kasnije i Salona nezavisnih.

Ipak, Salon je zaslužan za pojavu likovne kritike a poslužio je kao uzor velikih javnih izložbi u svim većim gradovima Evrope.

I umetnici sa ovih prostora živeli su, radili i izlagali u Parizu i tokom 19. veka poput slikara Vlaha Bukovca i vajara Đoke Jovanovića.

S početka 20. veka imao je svoj atelje i vajar Ivan Meštrović, a u to vreme boravila je u Parizu i slikarka Nadežda Petrović, koja je svojim radom postavila temelj srpskom modernom slikarstvu.

Sigurno je i Jugoslovenska izložba, prvi put održana 1904. godine u Beogradu, imala svoje uzore u parskim izložbama. Ova izložba isprva je obuhvatala širi kulturni prostor južnih Slovena, da bi stvaranjem nove kraljevine izložba trebala biti podsticaj širenja jugoslovenske ideje unutar nove države.

Od 1929. godine izložba prerasta u Prolećni salon i dobija svoj izložbeni paviljon na Kalemegdanu.

Život kao inspiracija

Nisu umetnici koji su dolazili u Pariz nalazili inspiraciju samo u muzejima, školama i posmatrajući Pariz sam. Nalazili su je u pariskom životu ne samo kao posmatrači već i učesnici u njemu. Naprosto, slikali su ne samo ono što su videli već i život koji su živeli.

U drugoj polovini 19. veka, Monmartr, sa svojim kabareima i kafeima, sa svojim „noćnim damama”, igračicama i modelima, postao je centar umetničkog i boemskog života. 

Bio je to za mnoge sasvim drugačiji svet, koji do dolaska u Pariz nisu poznavali, svet koji je rušio tabue, pomalo sa one strane dozvoljenog, mesto gde su se preispitivale vladajuće društvene vrednosti.

Početkom 20.veka Monparnas postaje središte jedne nove generacije umetničkog i intelektualnog sveta Pariza,  koji se okupljao i stvarao u boemskoj ali i kreativnoj atmosferi. Tu su dolazili slikari, vajari, pisci, koji su uglavnom bez novca pristizali iz celog sveta, ne bi li napredovali u umetničkim krugovima.

Među prvima koji je stigao na Monparnas bio je Pablo Pikaso, a među umetnicima koji su tu živeli i stvarali bili su i Mark Šagal, Modiljani, Konstantin Brankuši, Salvador Dali ali i pisci poput Sartra i Hemingveja.

Između dva rata, Monparnas bio je središte umetničkog i intelektualnog života Pariza.

Na Monparnasu je svoj atelje još 1920. godine, prilikom svog prvog boravka u Parizu imao i Sava Šumanović.

Pariz je bio nepresušni izvor inspiracije i traganja za nečim novim gde je svako hteo da bude poseban, originalan i drugačiji.

„Slikaću, prosto, Pariz”

Ovako je opisao cilj svog odlaska u Pariz, novosadski slikar Bogdan Šuput. Mnogi naši mladi slikari, nakon Velikog rata i započetog školovanja u Beogradu ili Zagrebu, odlazili su u Pariz, radi usavršavanja u umetničkim školama i ateljeima, a neki da bi naprosto videli i potražili inspiraciju u „velikom svetu”.

Veliki rat koji je surovo protutnjao svetom i doneo radikalne političke, društvene i ideološke promene u Evropi nije uspeo da promeni ono što je Francusku sa njenom prestonicom činilo privlačnim i pre toga.

Pariz je i dalje imao svoje ateljee, škole, muzeje, umetničke i boemske četvrti ali i onaj kreativni duh koji je gradio prethodnih decenija. Bilo je neke, možda i preterane živosti, velikog stvaralačkog naboja, atmosfere užurbane veselosti i velikih želja.

Bile su to samo dve decenije mira između dva velika svetska rata a svet kao da je predosetio da treba proživeti sve pre katastrofe koja dolazi.

Čitava plejada mladih umetnika poput Save Šumanovića, Petra Dobrovića, Milana Konjovića, Lubarde, Ivana Tabakovića, Cuce Sokić, počevši još od dvadesetih godina pa sve do početka Drugog svetskog rata, odlazila je u Pariz.

Šumanović osim što se usavršavao u čuvenoj školi Andreja Lota, naslikao je i svoje remek delo „Pijana lađa“, izlaganoj u Salonu nezavisnih, koje je takođe i prvo delo jednog srpskog slikara reprodukovano u jednom francuskom umetničkom časopisu.

Šumanović je ostavio i svoj slikarski trag u kultnoj kafani  „Kupola” gde je drugovao sa slikarem i grafičarem Derenom, i susretao se sa Pikasom i Matisom, koji su račune u ovoj kafani plaćali svojim slikama.

O svom doživljaju Pariza Cuca Sokić je napisala: 

„U Parizu je čovek okružen mnoštvom dobrih slika, bogatim muzejima i izložbama, i sam Pariz je veoma pikturalan. U Parizu je svaka fleka, nekako, na svom mestu.” 

Bogdan Šuput piše svom bratu: 

„Kada se priviknem, i obiđem sve galerije i muzeje, počeću da slikam.”

U diplomatskoj službi, u Jugoslovenskom poslanstvu u Parizu bio je slikar Peđa Milosavljević, čiji je atelje bio mesto okupljanja naših umetnika ne samo radi slikanja već i zabave.

Na zabavama kod Peđe Milosavljevića na kojima su se okupljali Petar Lubarda, Milivoje Uzelac, Bodnar, Čelebonović, Šuput a povremeno i Cuca Sokić sa svojom prijateljicom Olgom Kešeljević, dolazili su kao stalni gosti i mnoge poznate ličnosti iz sveta pozorišta i filma.

I pariski lokali bili su mesto i zabave i inspiracije. Tako je Šuput naslikao i lokal koji su posećivali i koji u pismu opisao svom bratu: 

„Šlageri lete, neverovatni zvuci džeza. Atmosfera u lokalu kolosalna. Naš sto je bio do džeza te sam se mogao do mile volje derati zajedno sa crncima.”

Odlazilo se i u Operu, ali i u bioskope u koje je Sokićeva sa svojom prijateljicom Olgom Kešeljević kako je sama pričala, išla i po dva puta dnevno.

Učili su, slikali, ali su se i družili i zabavljali. Učestvovali na izložbama i prodavali svoje slike nastale u Parizu.

Bila je to jedna velika škola slikarstva i života.

Uglavnom iz Francuske vratili su se svi. Na to ih je primorala i nadolazeća ratna katastrofa.

Svi oni doneli su sa sobom nešto novo, a najvažnije od svega svoj lični pečat koji su dali našem slikarstvu.

Inspiraciju su nalazili u uzorima s kojima su se neposredno sreli u Parizu i školama koje su pohađali ali i životu koji je tako dinamično živeo sam grad. 

Upustili su se u svom stvaralaštvu kreativnom ličnom traganju za nečim novim i drugačijim, oslobođeni stega i sa dobrim osećajem stvaralačke slobode. Kao i mnogi pre njih trudili su se da budu originalni i posebni, i u tome uspevali.