Rajko Mamuzić i „Velikih sedam”: Pola veka rada Poklon zbirke

Ona obuhvata stvaralaštvo sedam umetnika prve posleratne generacije – Ljubice Cuce Sokić, Miodraga Miće Popovića, Stojana Ćelića, Mladena Srbinovića,  Milorada Bate Mihailovića, Petra Omčikusa  i Nikole Koke Jankovića.

Oni su, u periodu od 1968. do 1997. godine, kao znak najvišeg priznanja za ostvaren rad, poneli titule dopisnog i redovnog, odnosno, člana van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti.

Sastavni deo izložbe su i umetnička dela iz privatne kolekcije Nikole Bogdanovića, koja je nastala po ugledu na Poklon zbirku i koja, više od tri decenije, zajedno sa njom predstavlja neraskidivu celinu.

U okviru izložbe prikazani su radovi nastali u vremenskom periodu od 1947. do 2000. godine, vrlo različitih poetika i likovnih sadržaja, kaže za Kulture.rs autorka izložbe Jovanka Stolić.

Kako ističe, publika ima priliku da se  upozna sa “beskompromisnom potragom za čistim slikarstvom i u oblasti figuracije i apstraktnog slikarstva”.„Za Poklon zbirku ova izložba ima posebnu važnost. Ne samo što je mapiranjem dela, značajnih za stručna i naučna sagledavanja stvaralaštva ovih sedam umetnika, predloženo novo čitanje zbirke, izložba je iznova ukazala na važnost kolekcionara. Predloženo je sagledavanje kolekcionarske pronicljivosti Rajka Mamuzića, koji se opredelio za stvaralaštvo mladih, neafirmisanih umetnika, sa neizvesnom profesionalnom budućnošću. Istovremeno je istakla i njegovo vizionarstvo, jer se kolekcionar, pre nego što će umetnost prve posleratne generacije biti valorizovana, upustio u avanturu osnivanja muzeja, čije su osnovne smernice ustanovljene krajem pedesetih godina. Potpuna realizacija usledila 1972. godine, kada je zbirka poklonjena, odnosno, u oktobru 1974. godine kada je muzej u Novom Sadu i otvoren”, ističe Jovanka Stolić.

Ko je bio Rajko Mamuzić?

Rođen u Kraljevcima 1915. godine, jedan je od naših značajnijih mecena i kolekcionara druge polovine dvadesetog veka. 

„Njegovo ime se i ukrugovima ljubitelja  umetnosti i  među  stručnjacima isključivo   vezuje za galeriju likovne umetnosti,  međutim, svojim angažovanjem on je u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata dao  značajan  doprinos  i obnovi kulturnog života kod nas”, ističe autorka izložbe.

Kao pasionirani fotograf, njegove prve aktivnosti su bile u toj oblasti – učestvovao je u  povezivanju  foto-kino klubova koji su postojali po gradovima i većim mestima Vojvodine  u Foto kino savez Vojvodine 1947. godine. 

Bio je  drugi sekretar Matice srpske 1948. godine, a  potom i jedan od prvih upravnika Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture (1951-53. godine).

Širinu Mamuzićevih  interesovanja dobro ilustruje i njegovo  aktivno učestvovanje  u  osnivanju  Legata Save Šumanovića u Šidu, 1952. godine. 

Šezdesetih godina prošlog veka Pokrajinsko izvršno veće ga je  angažovalo i na organizovanju Galerije savremene likovne umetnosti – ova muzejska institucija formirana je, ipak, nešto kasnije, bez Mamuzićevog učestvovanja.

Kruna njegovog rada je svakako osnivanje Galerije likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića, muzejske institucije koja baštini umetnost trideset pet umetnika prve posleratne generacije. 

„Za ove umetnike  nije se slučajno opredelio. Po pisanim podacima  tu generaciju doživljavao je kao izvanrednu po dostignućima, smatrao je da je ona  jedinstvenom orginalnošću uspela da  digne  našu zemlju na isti nivo sa zemljama visokog likovnog dometa. Veliki podsticaj za stvaranje kolekcije bila je i Mamuzićeva potreba da pomogne mladim umetnicima koji su bili u nezavidnom materijalnom položaju” kaže Jovanka Stolić i dodaje: 

„Po svedočenju savremenika Mamuzić je sa umetnicima uspostavljao vrlo prijateljske odnose. Sabiranje slika i skulptura proticalo je u   atmosferi  međusobnog poverenja, u kojoj kako kaže, slikar Zoran Petrović,   umetnici nikada  nisu Mamuzića dožiljavali  kao običnog sakupljača slika, već nekog ko je  godinama pratio njihovo umetničko rađanje i bio im neka vrsta pokrovitelja”.

Upravo kolekcija Rajka Mamuzića predstavlja svojevrstan presek i pregled jugoslovenske odnosno, srpske umetnosti  nastale u prvim posleratnim decenijama. 

„Ona  prezentuje morfološku razuđenost likovne scene prvih decenija posle Drugog svetskog rata, predstavlja najkarakterističnije umetničke stavove, donekle pruža uvid  u hronologiju umetničkih dešavanjatog perioda. U kolekciji se mogu naći sabrane (skoro) u celini umetničke grupe:  Zadarska grupa, (čiji članovi predstavljaju jezgro grupe Jedanaestorica koja je i osnovana na inicijativu Milorada Bate Mihailovića),  Decembarska grupa i Beogradska grupa. Kao takva kolekcija je nezobilazna u svakom proučavanju likovne umetnosti druge polovine dvadesetog veka kod nas”.

Danas je kolekcija  smeštena u jednom od najlepših zdanja na Malom Limanu, nekadašnjoj vili uglednog srbobranskog veleposednika Đorđa Radulovića, u ulici Vase Stajića 1, koju je u posleratnom periodu koristio  Univerzitetski  komitet, za potrebe  Studentskog kulturnog  centra. 

Prethodno je kolekcija bila smeštena u novosadskom naselju Klisa u kući Mamuzićevog prijatelja Miloša Vučurevića,  u zgradi Skupštine SAP Vojvodine i konačno  u Mamuzićevom stanu u Jevrejskoj ulici br. 30/II (tada JNA), u Novom Sadu. 

„Po svedočenju savremenika u tom stanu zbirka je doživela svoju prvu afimraciju. Kao pregled našeg savremenog slikarstva predstavljen na jednom mestu biva uvršten u zvaničan program i protokole domaćihi stranih delegacija koje su službeno boravile u našoj zemlji, odnosno  bile u poseti Izvršnom veću Vojvodine”.

Pariz

Poznato je da je tokom naše umetničke istorije franuska likovna umetnost  bila uzor mnogim umetnicima. 

Može se reći u posleranom periodu većini prve posleratne generacije, ne samo Miloradu Bati Mihailoviću i Petru Omčikusu koji su živeli u Parizu. 

Nova socijalistička država nakon zahlađenja odnosa sa tadašnjim SSSR-om pokušala je da se i preko umetnosti približi kapitalističkim državama. 

Prvi korak je bio organizovanje izložbe„Srednjovekovna jugoslovenska umetnost” u Parizu. 

Potom su stvarani uslovi za formiranje modernog likovnog izraza. 

„S obzirom da je u Srbiji, tačnije u Beogradu, postojala samo jedna akademija likovne umetnosti na kojoj su predavači umetnici međuratnog perioda (isti slučaj je i u ostalim delovima Jugoslavije), to nije bilo tako jednostavno. Ipak, organizovanjem izložbi evropske umetnosti u našim muzejima i sistematičnim slanjem mladih umetnika na usavršavanje u Pariz, u čijim muzejima i galerijama su imali priliku da vide originalna, vrlo značajna umetnička dela, polako dolazi do promena”, objašnjava Stolić.

Na taj način Pariz ponovo postaje glavni nosilac uticaja na razvoj srpskog posleratnog slikarstva.

„Treba skrenuti pažnju da je u drugoj polovini dvadesetog veka, u pluralističkoj umetničkoj klimi Pariza vrlo važno mesto  zauzimala  estetika lirske apstrakcije, tokom vremena svetski rasprostranjena kao enformel, tašizam i apstraktni eksperionizam. Paralelno je došlo do poleta geometrijske apstrakcije, ali prisutne su bile  i poetike  dominantne pre Drugog svetskog rata.

Likovni izrazi ove generacije umetnika već sredinom pedesetih godina svedoče o prepoznavanju, prihvatanju i promovisanju novih ideja i umetničkih praksi, oni praktično daju pretpostavke budućeg razvoja naše  likovne umetnosti”, naglašava.

Sasvim drugačije puteve su, ističe, imali Bata Mihailović i Petar Omčikus, koji su, zajedno sa suprugama umetničke karijere  gradili u Parizu. 

„Lična percepcija visokomodernističke estetike kod Bate Mihailovića je data kroz ekspresionistička dela, izvedena slobodnim gestom, u kom je, oslobođen od svake deskripcije, predmet potisnut u drugi plan.U  umetničkoj klimi Pariza formalna slikarska istraživanja Petra Omčikusa su najpre u oblasti slikarstva bliskog apstrakciji i enformelu, potom se vraća slikarstvu u kojem  neguje predmet i karakterističnu svedenost bez estetiziranja i sočnog fakturisanja. Može se reći da stvaralaštvo ove dvojice umetnika pomeraju percepcije jugoslovenske umetnosti i da pripadaju podjednako i srpskoj i francuskoj umetnosti”, smatra Stolić.

Zadarska grupa

Fenomen „Zadarske grupe“ je predmet sve češćih naučnih i stručnih istraživanja. 

Grupu su činili studenati Likovne akademije, koji su u leto 1947. godine napustili Akademiju i njen zvaničan program i svoje  utočište pronašli u Zadaru. 

U primorskom   ambijentu i još uvek razrušenom gradu, daleko od budnog oka zagovornika socrealističke umetnosti mladi umetnici su pokušali da pronađu vlastite likovne izraze i  daju odgovore na pitanje o suštini umetnosti.

Na izložbi su predstvljena tri dela iz zadarskog perioda (period od 1947. godine do 1952. godine, kada je većina umetnika otišla u Pariz), dok se u Zbirci čuva dvadesetak slika iz tog perioda. Ta dela karakteriše slobodan izbor motiva, (portreti, mrtve prirode i pejzaži nasuprot poželjnih tema sa socijalističkom sadržinom) i likovni jezik u kome su shvatanje i uloga forme i boje još uvek u duhu srpskog slikarstva imeđu dva rata. 

„Dela su svojevrsni nagoveštaji visokih umetničkih, estetičkih i filozofskih ciljeva, zbog čega „Zadarska grupa“ima značajno i posebno mesto u biografiji svakog umetnika ponaosob”, naglašava sagovornica.

Ljubica Cuca Sokić 

Slikarka Ljubica Cuca Sokić postala je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti 1978. godine, a dopisni 1968. 

Bila je treća žena akademik u Srbiji, posle Katarine Ivanović i Zore Petrović, i prva umetnica iz kolekcije Rajka Mamuzića koja je ponela najviše priznanje. 

U radu novoosnovane Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti dala je značajan doprinos. 

Imajući svest o potrebi sistematičnog čuvanja kulturnih dobara, umetnica je predložila kompletan popis dela u Akademiji i formiranje Umetničkog fonda SANU.

„U periodu najaktivnijeg Mamuzićevog rada na sabiranju umetnina, šezdesetih godina prošlog veka, Ljubica Cuca Sokić je već posedovala bogatu profesionalnu biografiju. Njen stvaralački opus, predstavljen na velikom broju samostalnih i grupnih izložbi, vrednovan je mnogim nagradama. Skoro dve decenije je predavala na Akademiji likovne umetnosti, koju su, pedestih godina, pohađali Stojan Ćelić, Mladen Srbinović, Ksenija Divjak, Mića Popović – umetnici prve posleratne generacije, verovatno najzaslužniji za Mamuzićevo upoznavanje sa stvaralaštvom Ljubice Sokić”, kaže autorka ozložbe Jovanka Stolić. 

Mamuzić je za zbirku odabrao tri rada ove umetnice: jedno ulje na platnu i dva rada u tehnici tempere iz šezdesetih godina. 

„Prilikom konzervatorskih tretmana na kompoziciji Sto u enterijeru utvrđeno je da je platno slikano sa obe strane, što je dodatno obogatilo fond zbirke. Bogat slikarski opus Ljubice Cuce Sokić na izložbi je predstavljen umetničkim delima koja su nastala šezdesetih godina prošlog veka, u okviru jedne stvaralačke faze. Sudeći po nazivima, dela su, verovatno, nastala u ateljeu u potkrovlju Kolarčeve zadužbine, koji je Sokićeva nasledila 1960. godine od slikarke Zore Petrović, njene prve profesorke crtanja i iskrene prijateljice. U tom ateljeu je, po sopstvenom svedočenju, umetnica uspela da pronađe sigurnost i mir, kao i mogućnost da se iskreno posveti umetnosti koja je, po mnogim istoričarima umetnosti, bila sinteza njenog traganja za unutrašnjem značenjem vizuelnog i unutrašnje potrebe za harmonijom”.

Nikola Koka Janković  

Ovaj umetnik na izložbi je predstavljen sa šest skulptura. 

Njegov opus u Poklon zbirci obuhvata dvadeset umetničkih dela: jedan akvarel, osam crteža i 11 skulpturskih radova, uglavnom realizovanih šezdesetih godina prošlog veka: portreti, sitna plastika i plakete. 

„To su dela izvedena u realističkom maniru, likovnim jezikom baziranim na tekovinama tradicionalne umetnosti. Kao jedan od naših najboljih portretista dvadesetog veka Janković je zastupljen u Poklon zbirci sa sedam portreta, od kojih se posebno izdvajaju dva, koja su predstavljena na izložbi”, poručuje Stolić.

Prvi portret je portret novinara i pesnika Voje Čolanovića iz 1964. godine.

„Zanimljiv i u umetničkom smislu, ali i kao prvi rad koji je Mamuzić kupio za svoju zbirku. U odnosu na većinu Jankovićevih portreta iz pedesetih i šezdesetih godina, ovo delo karakteriše veći stepen stilizacije. U njemu je umetnik sublimirao izvorni talenat sa znanjem i iskustvom i fizičku pojavnost modela realizovao kroz estetski čistu formu, koja teži geometrizmu”.

Drugo delo – portret Rajka Mamuzića, zbog velikog broja odlivaka (7), zanimljiv je, ističe, u širem kulturnoistorijskom kontekstu:

„Portret je nastao početkom osamdesetih godina. Posle kolekcionareve smrti (1994), prvi put je izliven i postavljen na njegov grob u Surčinu, gde je po sopstvenoj želji sahranjen. Druga skulptura je mesto pronašla u holu Galerije likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića, ustanove koja nesumnjivo predstavlja krunu kolekcionarove bogate i raznovrsne aktivnosti u oblasti kulture. Jedan odlivak se čuva u kolekciji Nikole Bogdanovića u Sremskoj Mitrovici, kao izraz najdubljeg poštovanje prema Mamuziću, svom dugogodišnjem mentoru i prijatelju”.

Pored portreta koji je realizovao Jovan Soldatović, Jankovićevo delo predstavlja jedini skulptorski poretet u kolekciji portreta kolekcionara, koji su izradili umetnici iz Zbirke. 

„To je nije reprezentativni, idealizovani portret, niti portret koji ima funkciju građenja vizualnog imidža kolekcionara. Kao i ostali portreti, nastao je kao izraz poštovanja umetnika prema svom dugogodišnjem meceni. U tom duhu, Janković je izneo svoj subjektivni stav u kreiranju ovog portreta. Autentični Mamuzićev lik, pomalo grubih crta lica i jake volje, materijalizovao je čvrstom unutrašnjom strukturom, stabilnom arhitektonskom i karakterističnim modelovanjem mase”. objašnjava Stolić.

Izložba je realizovana je u saradnji dve institucije: Galerije SANU i Poklon zbirke Rajka Mamuzića, a biće otvorena do 26. decembra.