”Pomorišac je stvarao iz vizure učenog čoveka”

Upravo je preko 140 Pomoriščevih radova prikazano u okviru aktuelne izložbe u Galeriji Matice srpske ”Pomorišac – Vasa Pomorišac”, koja nam vraća u fokus na umetnika koji je bio izvan glavnog toka istorije umetnosti.

Ovom izložbom zaokružuje se ujedno i važan jubilej ove ustanove – 175 godina njenog rada, koji je simbolično započet u ovo vreme prošle godine, izložbom slika čuvenog slikara Uroša Predića, prvog stipendiste Matice.

Sada, sa završetkom jubileja, do kraja februara 2024. publika će imati priliku da se upozna sa stvaralaštvom poslednjeg  stipendiste Matice srpske – čovekom kojeg su istoričari umetnosti označili kao pobornika tradicionalizma, jednog od osnivača društva umetnika ”Zograf”.

Njegov stvaralački put, započet u turbulentnim godinama uoči Velikog rata, odveo ga je do Minhena, oporavak nakon ranjavanja odveo ga je do Moskve i  Krima, odakle preko Sibira, Mandžurije, Indijskim okeanom preko Sueca i Aleksandrije stiže do Soluna, a nakon rata svoje školovanje nastavlja u Lonodnu, za razliku od brojnih naših umetnika tog vremena.

Njegova dela čuvaju se u brojnim privatnim kolekcijama širom Evrope, ali i u državnoj kolekciji Muzeja Viktorije i Alberta u Londonu.

Izložba kroz četiri celine predstavlja različite aspekte njegovog stvaralaštva, kroz hronologiju njegovog slikarskog pogleda prema modernom okruženju, galeriju portreta, galeriju autoportreta i prikaz slikarskog opusa sa istorijskom i religioznom tematikom.

”Istoričari umetnosti su često Vasu Pomorišca doživljavali kao pobornika tradicionalizma. On je jedan od osnivača društva umetnika ”Zograf”, koje je u jeku modernih ideja bilo zagovornik „povratka“ srednjevekovnoj umetnosti, kao npr. pronalaženju inspiracije u freskama naslikanih u srpskim manastirima”, kaže za Kulture.rs kustoskinja izložbe Jelena Ognjanović

Oni su, kako ističe, imali ”potpuno drugačiji odnos prema umetnosti u odnosu na umetnike koji su se obrazovali u Parizu”. 

”Sve to potiče iz Pomoriščevog obrazovanja u Londonu, gde je svojevremeno negovan revivalism – odnos prema umetnosti koji je želeo da podstakne vraćanje ”pravim” vrednostima, renesansnoj umetnosti. Pomorišac je uhvatio taj korak”, dodaje Ognjanović. 

K: Zbog čega je on ostao izvan radara glavnog toka istorije umetnosti?

Pod utiskom onoga što je stekao u Velikoj Britaniji, kada se vratio u Beograd, posegao je za onim što predstavlja srpsko kulturno nasleđe, vratio se tim korenima osnivajući, zajedno sa Živoradom Nastasijevićem, Zdravkom Sekulićem i brojnim drugim umetnicima, društvo ”Zograf”. Zato je doživljen kao tradicionalista od strane kasnijih istoričara umetnosti, dok je u svoje vreme bio vrlo priznat umetnik. Nije doživljen kao mainstream umetnik toga vremena, i samim tim ni u današnje vreme, nedovoljno poznat umetnik široj populaciji. To je razlog zašto je ostao van glavnih svetala popularnosti iako ima mnogo toga po čemu bi trebao da bude i popularan i poznat.

K: Kakav su imali odnos prema zapadnoevropskoj umetnosti?

Nisu imali negativan odnos prema zapadnoevropskoj umetnosti, jedino što su oni smatrali jeste da vrednost svoje umetnosti treba da traže u nasleđu sopstvenog porekla –  niko od njih nije bio protiv zapadnoevropske umetnosti. Svoju inspiraciju tražili su u onome što je spadalo u domen njihove kulture. To je bio njihov modus vivendi. Verujem da nisu imali potrebu da se u potpunosti otklone od moderne i savremene umetnosti – nakon što osniva grupu, Vasa Pomorišac odlazi u Pariz, što znači da ni on nije bio imun na moderne ideje tog vremena. Njegovo stvaralaštvo podstaknuto je različitim impresijama i uticajima, te ne bismo mogli da kažemo da je u pitanju samo jedno ili samo drugo.

K: Da li su oni predstavljali anahronizam svog vremena?

esu, na neki način, budući da je glavni tok umetnosti išao u nekom drugom pravcu. Pokušaj naše umetnosti da ide u korak sa zapadnoevropskom umetnošću bio je dominantan, zato donekle i jesu bili, grubo rečeno, autsajderi.

K: Pomorišac je počeo da uči kod Stevana Aleksića, pa je potom otišao na školovanje u Minhen koje je prekinuo rat, upoznao se i sa ruskim stvaralaštvom, a nakon rata odlazi u London na školovanje. Mnogo je toga video. Kako je to na njega uticalo, kao čoveka ali i kao umetnika?

U njegovim prvim radovima u vreme i nakon rata vidimo ozbiljan uticaj simbolizma, ukoliko uzmemo u obzir predstave rata – „Čežnja za otadžbinom”, ”Alegorija smrti”, ”Obala smrti”… U pitanju su kompozicije koje univerzalno govore o stradanjima i negativnim posledicama rata i predstavljaju potrebu slikara da kroz jezik simbolizma upravo ukaže i na ono što je prihvatio kako iz minhenske škole, tako i od svog učitelja Stevana Aleksića, koji je u isto vreme, takođe pod utiskom rata, stvorio slike ”Veliki kosač” i ”Anđeo mira”. Sa druge strane, putešestvije po dalekom istoku svakako su Pomorišcu donele drugu vizuru kulture, i sigurno je da je na tom putovanju, što se vidi iz dva skicen-bloka koja su sačuvana, da je i skicirao ljude, različite narode, oblačenja, naselja, gradove.. Verujem da ga je razmišljanje o nečijoj prošlosti, kulturi i nasleđu kasnije uputilo na to da počne da razmišlja o sopstvenoj kulturi i nasleđu.

K: Njegov značaj leži i u tome što je on naš prvi školovani vitražista…

Značajan je, jer se vitraž kao likovni medij nije značajnije izučavao u našoj istoriji umetnosti. Taj poziv važan je u kontekstu njegovog školovanja u Velikoj Britaniji, gde je vitraž očigledno imao veliku važnost u njihovoj umetnosti – poznato je da britanska umetnost ima ozbiljan opseg dekorativne umetnosti, koji je kod nas drugačije doživljavan. Pomorišac se za vitražistu školovao u Londonu, u Central School of Arts and Crafts –  gde je stekao takvo znanje u toj oblasti, kakvo nigde drugde nije mogao dobiti. 

K: Pejzaži, portreti, autoportreti, crteži, vitraži, apstrakcije – primetno je da je njegovo interesovanje veoma široko. Kako je on sebe doživljavao?

Koleginica Ana Ereš je u katalogu izložbe, govoreći o njegovim autoportretima, da je on tzv. Pictor Doctus – to je pojam koji govori o renesansnom umetniku, čoveku koji se na više nivoa bavi umetnošću i predstavlja neku vrstu naučnika. Kroz obrazovanje u Londonu, stekao je takav odnos prema umetnosti, ali i prema sebi, što se vidi i kroz njegove autoportrete na kojima sebe prikazuje sa paletom i četkicama, ujedno ukazujući i na to koliko mu je njegova profesija važna. Širina njegove umetnosti govori o njegovoj posvećenosti.

K: S obzirom na širinu stvaralaštva, u čemu se ogleda njegova doslednost u radu?

Ogleda se u neverovatnoj preciznosti, kako tehničkoj tako i idejnoj – potreba da nešto detaljno prouči i potom stvori. To je odlika svih radova. On umetnosti i stvaranju pristupa iz vizure učenog čoveka koji ima potrebu da stvori nešto blizu savršenstva. Praveći izložbu mnogo smo toga o njemu naučili, a razmišljajući o tome šta je njegova specifičnost, jasno je bilo da je u pitanju izrazita likovnost koju neguje u bilo kom segmentu, mediju ili pravcu tj. likovnom stilu. To je ono što potiče iz njega samog.