Vizuelno (za)gađenje

Govori se o mnogim vrstama zagađenja, od zagađenja vode, vazduha, zemljišta, ali veoma retko se priča o jednoj drugoj temi – vizuelnom zagađenju.

Mada se na prvi pogled čini da jedini problem vizuelnog zagađenja to što je okolina kroz koju se krećemo jednostavno rečeno ružna, ovaj problem ipak je mnogo dublji i širi, posmatrano od uzroka pa sve do posledice.

Zato smo nekoliko pitanja o ovom problemu postavili Biljani Pavlović iz Društva arhitekata Novog Sada.

Najpre, počnimo sa primerima koje smo naveli – oronule fasade su, kaže:

”Znak siromašnog društva”

”Svakodnevno preživljavanje je u fokusu većine građana koji su povoljno otkupili društvene stanove, a koje sada sa velikom mukom održavaju, pa za obnavljanje fasada nemaju sredstava. Krivi su i nesređeni vlasnički odnosi, očekivanja da je država odgovorna za brigu o objektima od graditeljske, spomeničke i kulturne vrednosti, sramotno mala izdvajanja iz budžeta za obnovu graditeljske baštine”, ističe naša sagovornica.

Sa druge strane, iscepani posteri, bandere nakićene improvizovanim reklamama, obaveštenja okačena pa davno zaboravljena, pokazuju sistemski neuređeno društvo u kojem se ne poštuju pravila kulturnog ponašanja. 

”Najpre da iza sebe počistiš, a zatim da svojim delovanjem ne ružiš i zagađuješ javni prostor, bar kao i svoj privatni”, naglašava ona.

културе.рс

културе.рс

културе.рс

културе.рс

културе.рс

Komentarišući primer klima uređaja ona kaže da se one decenijama postavljaju bez zakonske regulative, jer su nas klimatske promene zatekle nespremne:

”Pristupačnost njihove cene je doprinela da se brojne institucije i pojedinci osmele da ih postave po fasadama na nerazumno bahat način. Po sistemu snađi se, privatna potreba za hlađenjem veoma lako se doživljava značajnijom od zajedničkog interesa da se sačuva suva fasada i trotoar, tuđi prozor ili balkon. Dobro je što se u skorijem periodu projektuju objekti sa zajedničkom ventilacijom/hlađenjem i osmišljenim položajem spoljnih jedinica na fasadi”. 

Od bezbroj primera, osvrnula se i na svetleće reklame koje zagađuju prostor u slučaju kad iritiraju prekomernom brojnošću, te svojim dimenzijama, titranjem i položajem. 

”Problem je što se pri projektovanju zgrada u dužem vremenskom periodu nije predviđao položaj natpisa i reklama na fasadama, pa su nekvalifikovani kreatori doprineli neadekvatnim rešenjima. Međutim, sveopštoj kakofoniji doprinosi potreba za nadmetanjem, a ona zasipa javni i privatni prostor na svakom koraku. To je rezultat potrebe da se kapital oplođuje, a njemu je reklama neophodna, i zato mora da privlači pažnju prolaznika. Najlakše je to postići prekomernim dimenzijama, prejakim zvukom, nadmenom postavkom “kao šaka u oko”…

Kako nastaje ovaj problem?

Prema njenim rečima, institucije nedovoljno ažurno deluju i kad im se prijavi počinilac nedozvoljenog zagađenja i naglašava da možda opšta, sistemska korupcija u društvu razlog za odsustvo ili primenu blagih kazni za sitne grehove: 

”Pojedinci su takođe odgovorni u okviru koje im je odredilo kućno vaspitanje, ali ono je rezultat urušavanja tradicionalnih vrednosti, raspada višegeneracijske zajednice, te mešanja različitih klasa, obrazovnih nivoa i kulturnih miljea – danak socijalističkoj revoluciji. Opšte nadmetanje koje je svojstveno kapitalističkom sistemu, donelo je brutalnost u komunikaciji, ophođenju i sredstvima kojima se dolazi do cilja”.

Vizuelno zagađenje utiče na svakodnevni život, smatra Pavlović, i obeshrabruje pokušaje da se uvede urednost i kreira lepota, poštuju drugi ljudi, da se pridržava pravila i formulišu novi zahtevi. 

”Ubija entuzijazam pojedinaca i grupa, tako da je očit nedostatak vere u mogućnost promene. Agresivnost cveta”.

Na pitanje da li okruženi ovakvom estetikom postajemo ”vizuelni invalidi”, odgovara:

”Navikavamo se na zapuštenost i ružnoću”

”Istina je da se nove generacije i čitavi slojevi društva navikavaju na nemar, nered, zapuštenost i ružnoću u javnom prostoru. Istovremeno, verovatno veliki broj građana ima sasvim drugačije, lepo uređene stanove, kuće, poslovne prostore, pa i posećuju brojne visoko estetizovane komercijalne prostore. To znači da se produbljuje jaz u odnosu pojedinca prema privatnom s jedne i javnom prostoru s druge strane”, dodaje Biljana Pavlović. 

Kako objašnjava, to znači da se javni prostor u sve većoj meri doživljava tuđim, pa se za njega pojedinac i ne oseća odgovornim. 

културе.рс

културе.рс

културе.рс

културе.рс

”Osećaj zajedništva izgubio je na intenzitetu od socijalističkog vremena kada se podrazumevao kao ideal, do danas kada se tešimo da smo u tranziciji ka liberalnom kapitalizmu koji je te dileme rešio: spoljni izgled kuće i okruženja utiče na tržišnu vrednost nekretnine i zato se kvalitet čuva”.

Ovo pitanje može da se reši, ali je, smatra, ključ u obrazovanju.

”Agresija koja je u osnovi nekulture može se rešiti samo obrazovanjem. Od kolevke do radnog mesta, kroz promovisanje pristojnog ophođenja među različitim ljudima, i to svakodnevnim primerima na javnom servisu. Mogu se smanjiti promovisanim akcijama sa mladima radi čišćenja, krečenja, popravljanja njihovog školskog okruženja… do zahteva da država više izdvoji za uređenje svog vlasništva”.

Kakvi su primeri iz Novog Sada?

”Negativni primeri iz okruženja su primitivno izvedene intervencije na fasadama pri zastakljivanju lođa i natkrivanju terasa, prljavo okruženje razvaljenih otvora za podzemne kontejnere za smeće, grozdovi nalepnica sa obaveštenjima po semaforima i kandelaberima u blizini autobuskih stajališta”, istče sagovornica iz DaNS-a. 

Međutim, kako kaže, u celom gradu iritiraju totemi koji zaklanjaju raskrsnice na bulevarima, a naročito reklamama potpuno prekrivene staklene plohe u prizemlju zgrada, gde su poslovni prostori po pravilu projektovani da budu transparentni. 

културе.рс

културе.рс

културе.рс

културе.рс

”Nerazumna je praksa kojom investitor odobrava transparentno prizemlje kad naručuje projekat, a onda ga korisnik zatvara za pogled pešaka, te postaje neprobojan zid. Kao da se radi o nekom modnom trendu, dobijamo snažan udarac jarkim bojama na prevelikim slikama, kao da su namenjene vozačima automobila, umesto izloga u kojem će uživati pešak prolaznik”, ističe. 

Objašnjava da je takva praksa upravo suprotna doživljaju u brojnim evropskim gradovima, gde se uređenju izloga poklanja velika pažnja, navodeći pešaka da uživa u šetnji uz izazivanje poštovanja za domet poslovne delatnosti korisnika prostora. 

”Naime, i tamo se izlog otvara radi reklame, ali ne mogu velike korporacije (parfimerije, trgovački lanci) da diktiraju svoju estetiku koja podrazumeva prepoznatljivost njihovog loga. O načinu otklanjanja ovih problema mogli bi da razmisle projektanti stambeno-poslovnih zgrada u Novom Sadu”, zaključuje Biljana Pavlović i Društva arhitekata Novog Sada.