Duž Bulevara Mihajla Pupina raspoređene su zgrade Radničke komore, kompleks Banovine i zgrada Glavne pošte, koje su zahvaljujući svojoj prepoznatljivosti postale obeležja Novog Sada.
Upravo u blizini njegovih objekata, iza kulisa Bulevara, u Galeriji Matice srpske, publika ima priliku da konačno zaviri iza fasade njegovog života, i upozna njegov privatni svet.
”Kada se pomene njegovo ime, svi pomisle na njegova arhitektonska dela. Međutim, ova izložba nije tipična izložba koja rasvetljava stvaralački put jednog arhitekte, što bismo svi očekivali da vidimo – izložene nacrte, makete, fotografije i raznovrstan materijal koji prati njegovo stvaralaštvo”, ističe za portal Kulture.rs autorka izložbe Poklon-zbirka Dragiše Brašovana, Ivana Janjić.
Ova izložba prikazuje predmete poput stilskog nameštaja, umetnički oblikovanih predmeta i umetničkih dela koji su činili njegov dom, ali i dokumentarni materijal koja nas upoznaje sa ovim arhitektom, koji je rodom iz Vršca.
”U enterijeru ima elemenata koji nam pokazuju da je vršačko nasleđe poneo u Beograd – bidermajer nameštaj, ikone, religiozne kompozicije, koje ne očekujemo nužno u enterijeru jednog modernog arhitekte”, dodaje.
Ovakvo otkriće kod posetilaca predstavlja iznenađenje, s obzirom da se kod modernog arhitekte očekuju moderne linije – poput bauhaus estetike ili ar deko detalja – međutim, ono što se uočava jesu predmeti mahom inspirisani francuskim dvorskim stilovima.
”Kada vide kako je živeo, posetioci budu poprilično iznenađeni, jer ne očekuju takve linije”.
Na njegovi izbor uticalo je i školovanje u Budimpešti, u koju je stigao 1907. godine – evropska metropola, u kojoj je dominirao akademski eklekticizam, koji je Brašovan tada pamtio i beležio.
”U trenutku kada uređuje svoj dom, oprema ga nameštajem i umetnički oblikovanim predmetima iz različitih stilskih epoha. Eklekticizam koji je prisutan tokom njegovog odrastanja i školovanja zadržao se i kasnije. Iz enterijera vidimo ukus, potrebe i navike, kao i način na koji se živelo u vremenu između dva svetska rata u građanskoj sredini, ali i posle rata”, objašnjava Ivana Janjić i dodaje:
”Vidimo da se obraćala pažnja na svaki detalj, koliko je bio npr. bitan način na koji se nešto poslužuje – posebno oblikovani predmeti poput posude za šećer, posude za mleko u jednom setu za čaj, posuda za serviranje sardine. Kroz detalje na tim predmetima možemo videti da je svaki umetnički oblikovan minuciozno izvedenim ukrasima koji plene i danas“.
Bilo koje umetničko delo može da postoji bez naručioca – osim arhitekture
Pišući o delu Dragiše Brašovana, u jednom od svojih radova, dr Aleksandar Kadijević, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, beleži:
”Brašovan nije nastojao da postane uticajni kulturni autoritet, univerzitetski nastavnik ili dežurni ideolog, usredsređujući se prvenstveno na projektovanje i građenje. Stvaranje nije poimao kao strasnu ideološku borbu, već kao vid ispoljavanja stručnih talenata i ideja”.
Neretko se uz Brašovana pominje da je prošao kroz tri države, tri ideologije i tri umetničke epohe – školovan u tradiciji akademizma na Akademiji u Budimpešti, prihvatio je moderne tokove a nakon rata – monumentalizam.
”Nikada se nije ograničavao okvirima stila, nije se držao ni strogog modernizma, ni strogog funkcionalizma, imao je prepoznatljivi, lični stil. Tražio je inspiraciju u različitim istorijskim epohama, nije se libio da elemente iz romanike ili gotike pojednostavi i uključi u svoju fasadu, ili da modernim građevinama da snažnu simboliku. Višak vrednosti karakterističan je za Brašovana”, ističe autorka izložbe, napominjući da mu je pre svega bilo važno da njegova zamisao bude realizovana:
”Bio je praktičar koji je smatrao da bilo koje umetničko delo može da postoji bez naručioca, osim arhitekture. Ona ako ostane na papiru, nije realizovana do kraja – zato je on bio dobar pregovarač, dobar sa tadašnjim poručiocima. Važno mu je bilo da njegovo delo ugleda dan u svom punom obliku, zbog čega je bio spreman na izvesne kompromise i na, uslovno rečeno, prilagođavnja”.
Monografija
Iako nikada nije nastojao da dokaže svoj status, o njegovoj stručnosti svedoči to što je bio među prvim srpskim dopisnim članovima Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, kao i dopisni član SANU.
Međutim, do danas, 58 godina nakon njegove smrti, nije izdata monografija posvećena Dragiši Brašovanu – iako je zadatak prvobitno poveren njegovom kolegi Nikoli Dobroviću, cela ideja završila se u disonantnim tonovima.
”Dobrovićeva studija nakon deset godina objavljivana je u delovima u “IT“ novinama, gde je takođe objavljeno pismo Brašovanovog sestrića Stanoja Županskog, u kom se obraća Nikoli Dobroviću i pita da li je ostalo nerazrešenih sukoba između njih dvojice, ne slažući se uglavnom sa većinom stvari koje je Dobrović napisao. Kasnije Županski piše obimniji tekst o Brašovanu, koji je dragocen, jer govorio i o njegovom poreklu, privatnom životu – iz kog saznajemo da je umeo i da se naljuti, da je bio izuzetno temperamentan ali i boem”, kaže Ivana Janjić.
Ipak, vreme je da se ovaj arhitekta, čiji je značaj prepoznat van granica bivše države u kojoj je stvarao, između ostalog i kroz jugoslovenske paviljone na izložbama u Barseloni 1929. i Milanu 1931. godine koje je projektovao, ponovo bude uveden u svakodnevne razgovore, jer njegov značaj prevazilazi arhitektonsku struku, i predstavlja opšte dobro.
”Imamo tendenciju da se divimo stranim arhitektama – Gaudiju, Korbizijeu i mnogim drugim. Nažalost, generalno ne znamo ko su ljudi koji su izgradili ovaj grad. Ova izložba je važna jer ponovo skreće pažnju na Brašovana i njegove građevine”, naglašava sagovornica.
”Arhitektura je umetnost”
Njegova dela, predratne zgrade Komanda Ratnog vazduhoplovstva u Zemunu i Državne štamparije u Beogradu, i uprkos tome što trenutno nisu u dobrom stanju i dalje ne mogu da prođu neopaženo.
”Brašovan pored funkcije, konstrukcije, urbanističkog plana, vidi boju, oblik i kao dobar crtač razrađuje svoje nacrte iz više perspektiva, što se vidi i na crtežu Savskog pristaništa”, kaže Janjić.
Kako naglašava, Brašovan je bio posvećen detaljima, ističući primer zgrada Banovinskog kompleksa koji se tokom obilaska “pred nama razvija, pa se iznenadimo kada na zgradi Skupštine uočimo rozete sa stilizovanim laticama”.
”Kod njega uvek možete otkriti različite detalje. Arhitektura je umetnost. Ona koju smo imali pre jeste ona koja je privlačila pažnju. To su umetnička dela”, zaključuje autorka izložbe.
Izložba Poklon-zbirka Dragiše Brašovana predstavlja preko 100 eksponata, među kojima su slike, skulpture, crteži, stilski nameštaj, dela primenjene umetnosti i dokumentarni materijal koji su njegova supruga Viktorija Brašovan i poćerka Olga Kovač poklonile Galeriji. Izložbu prati dvojezični katalog sa tekstovima dr Darka Polića, arhitekte i Ivane Janjić, kustoskinje, dokumentarni film Radio-televizije Vojvodine i virtuelna 3D rekonstrukcija prostora u kom je Dragiša Brašovan živeo, koji je realizovala msr Snežana Mijić, konzervatorka.
Nada Savković
filolog
Pitanje jezika je izuzetno važno, jer je jezik osnovno oruđe kulture svakog naroda: rodno mesto našeg bića. Pojmovni svet jednog naroda odražava se u jeziku. Kada smo u svom jeziku, mi smo u svom zavičaju. Zato je važno uticati na svest o važnosti očuvanja maternjeg jezika kao preduslova za očuvanje autentičnosti nacije.
Vladimir Bajić
”Graditelji Novog Sada”
”Moramo voditi računa o tome da se u što većoj meri podsećamo na to šta je nekada bilo, šta su važni istorijski događaji, ko su naši preci i kako su oni živeli. To je suštinsko proučavanje društva iz kog proizilaze rezultati koji nam mogu ukazati na to kojim putem treba da idemo da bismo bili bolji ljudi i članovi našeg društva”.