Султана Цијукова и почеци опере Српског народног позоришта 

„Савршено леп лик Султане Цијукове, класични обриси њена ванредно изразита лица, њени племенити покрети пуни мере и нежности, њен умиљати опсежан глас, њено непрекорно фразирање и самосвесно владање гласом…“

културе.рс • 6. јун 2023.

извор: wscroute.com

Овако је Јован Грчић, професор Новосадске гимназије, књижевник и позоришни критичар, у листу Позориште,  описао Султану Цијукову, након извођења две шаљиве оперске једночинке, Лепа Галетеја Франца Супеа и Јованчиних сватова Виктора Масеа, средином јуна 1897. године у Новом Саду.

Српско народно позориште је предходне године први пут припремило и извело оперу, али не у Новом Саду, већ на свом гостовању у Вршцу.

Захваљујући Емилу Пихерту, хоровођи Вршачког певачког друштва, који је извођење припремио и управљао свирачким збором и Султани Цијуковој која је отпевала насловне улоге у обе једночинке. 

Оперска музика је и пре тога била присутна у Српском народном позоришту, али то су била извођења појединих оперских арија, дуета, терцета у оквиру концерата који приређивани неким поводом.

Тако су примера ради, чланови позоришне дружине, који су сви били глумци, певали на концерту одржаном 1876. године, секстет из Доницетијеве Лучије од Ламермура као и један дует из Моцартовог Дон Жуана. 

Глумци су махом били и добри певачи, јер у време када су на позоришном репертоару доминирали комади „са музиком и певањем“, од глумаца се тражило да осим талента за глуму имају и слух и пријатан глас, иначе сам талент за глуму није био довољан да би неко постао члан Позоришта.

О увежбавању глумаца за соло и хорско нотно певање био је задужен капелник који је водио оркестар.

Султана Цијукова, фото: Вршац онлајн

Султана Цијукова, рођена је у Вршцу 1871. године, у угледној али не и у богатој породици, те су њено школовање на Бечком конзерваторијуму, код тада познатог професора Јоханеса Реса, помогли њени богати суграђани.

Потпору за школовање добила је и од Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња а била је и под патронатом аустријске царице Јелисавете.

Поводом њеног наступа, још као студенткиње, 1893. године, на концерту Београдског певачког друштва, када је премјерно изведена Пета Руковет Стевана Мокрањца, који је у то време био и диригент овог друштва, Вечерње новости пишу:

„Једна од најталентованијих певачица са Бечког конзерваторијума. Ми од свег срца честитамо госпођици и молимо да се овом хвалом ободри, али не и погорди“.

С обзиром да је након завршетка школовања и веома запаженог завршног концерта, одлучила да своју каријеру гради у Европи, није прихватила понуђени ангажман у њујоршком Метрополитену, већ је за свој први ангажман изабрала градску оперу у Хамбургу.

У Мајнцу наступа, 1897. са немачким тенором и композитором Францом Костом, за кога ће се наредне године удати.

Уочи Видовдана, 1896. године, на једној од свечаности приређених у част посете Црногорског књаза Николе на двору у Београду, наступала је са двема аријама, Сен Сансове Далиле и Сентуце из Кавалијерије Рустикане, који су том приликом први пут изведене у Београду.

Одушевљени књаз Никола, одликовао је Цијукову Орденом књаза Данила.

На овом концерту наступао је и Жарко Савић који је, десет година старији, већ увелико градио каријеру широм Европе, за кога ће се Султана неколико година касније удати.

Жарко Савић, родом из Земуна, завршио је Бечки конзерваторијум, такође код професора Јоханеса Реса.  

Наступао је успешно на многим сценама Европе а гостовао је и у Русији. Већ ожењен са Султаном, водио је властиту Оперу на Булевару, у Београду, који су заједнички финансирали из сопствених средстава.

Од 1911. до 1913, Савић је био управник Српског народног позоришта, преводио је либрета, режирао али и певао.

У то време Цијукова је била стална чланица Позоришта. То је био период када је институционализација опере у оквиру позоришта добила свој замах, а прекинуо га је Први светски рат.

Ангажовано је тада први пут неколико професионалних певача, али су и тада многе улоге певали глумци од којих су се као добри певачи истакли Драга Спасић и Михајло Марковћ.

Припремити и извести оперу у Позоришту у Новом Саду  био је заиста велик и смео подухват.

Тако је 1900. године изведен Веберов Вилењак.

Насловне улоге певали су споменута Спасићка  и Марковић, као и глумица Даница Туцаковић а у помоћ је притекло новосадско певачко друштво.

Компромиса је наравно било, па су тако избачени делови који нису могли бити на висини изведени.

Ипак, ова опера је у пет дана изведена три пута и сваки пут је напунила салу. Са њом је позориште и успешно гостовало у Кикинди, Сомбору, Вршцу и Бечкереку. 

Једноставно није било ни са оркестром, чији је број чланова био променљив, а добар део оркестра попуњавали су  дилетанти.

У испомоћ, када је то било потребно, прискакао је гарнизонски оркестар, а таквих је оркестара било у свим већим местима, тако да је позориште имало испомоћ и на својим гостовањима  и од локалних гарнизонских оркестара али и певачких друштава.

Капелмајстори ових оркестара као и већина музичара су били Чеси, и незаобилазна је њихова улога у нашем не само музичком животу него и музичком образовању код нас.

Прва српска опера

Са Жарком Савићем и Султаном Цијуковом у Нови Сад, на репертоар Српског народног позоришта, стигла је и прва српска опера „На уранку“, за коју је либрето написао Бранислав Нушић а компоновао Станислав Бинички.  Први пут ова опера је изведена у Народном позоришту у Београду 1903.године - публика ју је прихватила са одушевљењем а њеном успеху допринели су управо Цијукова и Савић, извођењем насловних улога , нарочито њеном интерпретацијом песме „Тамо за том гором“ и његовим извођењем арије „Кад би знала дилбер Стано“.

Савић је 1914. почео да се бави педагошким радом. Као наставник певања након рата прво је радио у Хамбургу, потом у Женеви, да би 1920. каријеру наставио у Њујорку и Чикагу где је и умро десет година касније.

Очигледно је да су се животни путеви овог брачног пара разишли, јер је Цијукова у раздобљу од 1917. до 1928.г. живела и радила у Згребу , а потом у Београду до своје смрти. Сахрањена је у Вршцу.

#оперa #Српско народно позориштe #Султана Цијукова

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Свечано отворена Спомен-збирка Павла Бељанског: ”Филантропија као врхунски чин патриотизма”

18. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложбе студената завршне године Академије уметности 

18. јун 2024.

сећања >

„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао”: Стерија, писац и реформатор који је био испред свог времена

1. јун 2024.

имате вест?
пишите нам!