Sentandreja, ostavljena baština

U nevolji i muci, bez ičega, sem volje za životom, podigli su je od zbega pored gotovo opustelog mesta, varoš  prelepog imena, Sentandreja.

Nisu Srbi u tim nesrećnim vremenima hrišćansko – turskih ratova, u kojima su ratovali više za druge nego za sebe, u svojim bežanijama i seobama ostavljali samo kosti. 

Ostavili su za sobom i kulturnu baštinu, i onu vidljivu, i onu pomalo zaboravljenu, koja ne predstavlja samo  materijalni trag u vremenu, već i sećanje na onaj impuls koji će sačuvati nacionalno biće sa svim svojim obeležjima i dati mu novu dimenziju prosvećenog građanskog društva.

Baš iz tih krajeva Ugarske, tih najsevernijih tačaka u koju spada i Sentandreja, u koje su te unesrećene pridošlice vođene svojim patrijarhom Arsenijem u Velikoj seobi stigle, i dale novu životnu snagu  svojim sunarodnicima starosedeocima, poteći će kulturno – socijalni preporod celog naroda.

U nekim kasnijim „povratnim seobama”, uslovljenih političim borbama i ekonomskim opadanjem, oni će se povlačiti ka jugu, ponajviše u Novi Sad, donoseći sa sobom svoje znanje, umeće, način života i kulturne institucije.

Odatle će se u 19. veku preliti  sve ono što je bilo neophodno za stvaranje jedne nove, mlade, države Srbije za njen kulturni, prosvetni i pravni poredak.

Velika soba i izgubljene nade

Kada je ratna sreća u Austro – Turskom ratu napustila hrišćansku vojsku koja je stigla do Skoplja a Osmanlije silovito krenule u kontraofanzivu, ogromna masa Srba predvođena svojim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, nezaštićena i prepuštena odmazdi, od svojih dojučerašnjih saveznika, povlačila se prema Ugarskoj.

Iako životno ugrožena, ta nepregledna masa izbeglica u nevolji, koja se odazvala pozivu Austrijskog cara da pomogne u borbi protiv Turaka i čija ratna sreće nije dugo potrajala, zastala je juna meseca 1690. godine pred Beogradom.

Tu je održan sabor sa kojeg je caru upućeno pismo potpisano od strane svih važnijih narodnih starešina i stavljeno do znanja da Srbi neće preći u Ugarsku kao izbeglice, begunci ili nezvani gosti već zaslužan narod koji je pomogao ćesarevoj vojsci.

Tako je dobijena i prva carska Privilegija koja je pridošlicama i saveznicima pismeno garantovala prava na kojima su izgrađena crkveno narodna autonomija na teritoriji nove domovine.

Iako je Velika seoba, 1690. godine predstavljala prvorazredni politički ali i društveno – sociološki događaj, po svojim posledicama, za dalju sudbinu Srba, ne možemo ga posmatrati odvojeno od srpskog starosedelačkog stanovništva koje je na prostorima Ugarske imalo za sobom gotovo tri veka etničkog postojanja  i svoja prava dobijena od ugarskih kraljeva.

Podelili su ti starosedeoci sa ostalim stanovnicima Ugarske i njeno skoro stopedestogodišnje ropstvo pod Osmanlijama .

Sva ta masa pridošlog sveta nadala se da će se ratna sreća promeniti i da je njihov boravak u Ugarskoj privremen i kratak.

Ređale su se bitke i ratovi i dalje, počevši od bitke kod Sente 1697. godine koja konačno zapečatila Tursko povlačenje iz Srednje Evrope. 

Karlovački mir sklopljen je dve godine kasnije. Požarevački 1718. godine, kojim je Austrija prošila svoju teritoriju i na deo Srbije. Dvadeset godina ovaj deo oslobođene Srbije koja se protezala od Beograda do Kragujevca i Jagodine i Valjeva do Požarevca, nazivala se Kraljevina Srbija. Stajala je pod austrijskom komorskom upravom a titulu kralja nosio je austrijski car.

Kada je i ova teritorija izgubljena nakon rata koje su povele Austrija i Rusija protiv Turske, i Beogradskim mirom 1739. godine Austrija potisnuta sa Balkanskog poluostrva, ugasila se i poslednja nada za povratak.

Usledila je i  Druga seoba, pod patrijarhom Arsenijem IV  Šakabendom, mnogo manjeg obima od one prve s pravom nazvane Velike kada je svoje domove napustilo nebrojeno sveta predvođeno sa,  između 30 i 40 hiljada muških glava.

U novoj domovini

Doneli su Srbi sa sobom svoje patrijarhalne običaje, svoje ustanove i pravoslavnu veru, Leopoldinske  diplome, privilegije i garancije. Mnogo je obećano ali se malo ispunilo.

S razlogom je još patrijarh Arsenije III Čarnojević zahtevao da se za sve Srbe, i one starosedeoce i one se Čarnojevićima nazivaju,  važe ista prava i novodobijene privilegije, jer to je bio jedini način  da se status privilegija zadobijenih nekada od ugarskih kraljeva i ovih novih carskih izjednači.

I upravo to bio je kamen spoticanja. Ugarski staleži smatrali su da carske privilegije predstavljaju  odnos između austrijskog cara i srpskog naroda,  da su one od samog početka nelegalne, Mađarima nametnute i da kao takve ni jedna institucija u Ugarskoj niti Ugarski sabor ne treba da ih uzakoni.

S druge strane, svi staleži  srpskog društva na prostoru Monarhije imali su jedinstveni stav da carske privilegije garantuju Srbima odgovarajući političko – pravni status  posebne zajednice sa posebnim povlasticama.

Iz ovakvog stava  proistekla je privrženost dinastiji Habzburg. Mnogi su carevi privilegije potvrdili, uvek ističući u njima odanost i hrabrost srpskog oružja koje je branilo u mnogim ratovima interese dinastije ali su prava potvrđivana novim privilegijama bila sve manja i manja.

Borbu ne samo za zasebnu teritoriju već i za status ravnopravnog naroda i svoju veru vodili su Srbi neprekidno i nikada je nisu doveli do kraja. 

Sentandreja, celog sveta slavna

Dva veka kasnije, Jaša Ignjatović, pisac, pravnik i novinar o svojoj rodnoj Sentandreji je napisao:

„Patrijarh Arsenije Čarnojević izvuče iz Srbije trideset i sedam hiljada porodica, sa kojima se u Ugarskoj naselio. Svi koji su se iselili zadržali su veru da će se sa svojim oružjem, a pomoću ćesarske vojske, opet u svoju staru otadžbinu povratiti. Ostavili su Metohiju, Staru Srbiju, izneli su silno blago i oružje, ostala je najkrasnija srpska zemlja pusta.

I opet se nisu vratili. Po Ugarskoj raštrkali su ih i tamo i amo. Patrijarh sa hiljadama Srba, osnuje varoš Sentandreju.

Vredni Srbi u Sentandreji za kratko vreme , sazidaše kuće, podigoše sedam crkava i školu,  sve sa krasnim imetkom, stvoriše vinograde. Trgovina poče cvasti.

Tu ti je bilo velikih trgovaca, znamenitih vojnika, činovnika, vladika i ekselencija.”

Bili su Sentandrejci s razlogom ponosni na sebe i svoju varoš, i nisu bez razloga u svakoj prilici pevali: Mi že Sent -_Andrejci, cjelog svjeta slavni!

Ipak te prve godine nakon Velike seobe bile su teške. Najteže bilo je navikavanje na sumornu misao da povratka u stari zavičaj neće biti. 

Podigle su izbeglice pored svojih zemunica u zbegu na sentandrejskom bairu drvenu crkvicu u kojoj su položili mošti svetog kneza Lazara, koje su od turske odmazde poneli i spasli, kao zavet nezaborava.

Podignut je na tom mestu kasnije krst, kao trajni beleg, na mestu gde su bile položene svete mošti, a na jednom izvoru sačiniše skromnu baroknu česmu nazvanu „Patrijarhova voda” u spomen na svog patrijarha, koji nije stalno tu boravio ali se stalno u Sentandreju vraćao.

I sve su oči bile uprte u patrijarha koji je molio i austrijskog ćesara i ruskog cara da njegov narod ne zaboravi i neumorno kao pravi otac sav svoj narod obilazio, da ga bodri i uteši.

Vek slave 

Neposredno pre Velike seobe, Sentandreja imala je mali broj stanovnika , uglavnom Mađara i nekoliko srpskih kuća, sa katoličkom crkvom na utvrđenom brežuljku i jednom zapuštenom pravoslavnom, koju su još u pred tursko doba sagradili šajkaši.

I tu pored gotovo zapustelog naselja, na raskrsnici starih puteva, došljaci su započeli svoj novi život, i isprva skromno počeli da dižu svoju varoš.

Pored skromnih kuća nikle su prve crkve brvnare više nalik na planinske bačije a ne one varoške.

Ali izgleda da se nigde nije našlo toliko vrednih i sposobnih trgovaca, zanatlija i vinogradara kao na tom mestu. 

Za samo osam godina posle doseljavanja sentandrejski trgovci dobili su  carsku privilegiju, i od utvrđene  poštene trgovačke zarade od 4 odsto, steklo se prilično bogatstvo.

I danas, na nekadašnjem glavnom trgu stoji barokni krst Srpskog privilegovanog trgovačkog društva  iz 1763. godine kao svedočanstvo cvetanja ove varoši.

Kada su se sredili i obogatili, krenuli su da izgrade svoju varoš po ugledu na „veliki svet”. 

Gradile su se nove varoške kuće, a gradili su ih dobri zidari, gotovo umetnici svog zanata. Sve ono što su videli u velikim gradovima, gradili su i ovde samo u manjem obimu, vodeći računa o lepoti.

Sve te male barokne solidno građene trgovačke kuće, nisu kao što se kasnije dešavalo u mnogim varošima rušene da bi se na njihovom mestu podigle veće ali stilski manje važne.

Najveću pažnju Sentandrejci poklonili su svojim crkvama.

Zahvaljujući darežljivosti građana ali i crkvenoj hijerarhiji koja je bila znatno školovanija od zanatsko – trgovačkog staleža i inicirala velike umetničke promene u arhitekturi i slikarstvu, na istim mestima gde su nekada bile brvnare, podigli su u 18. veku sedam velelepnih baroknih crkava.

U tom poletnom 18. veku, kada su svi ti zidari, dunđeri, duboresci, ikonopisci, pozlatari završili svoj posao zablistala je Sentandreja, koja je na sreću gotovo ista ostala i danas.

Ostavljena baština

Zadugo je Sentandreja nosila obeležje srpske varoši.

Sećajući se svog detinjstva četrdesetih godina 19. veka, Jaša Ignjatović je zapisao:

”Ja sam bio tako sretan da sam se u Sentandreji rodio, u toj maloj srpskoj oazi, među toliko feli narodnosti. U takvom mestu gde su Srbi likovali.

U prvom detinjstvu držao sam dosta da su Sentandrejci doista slavni, i da im niko ne može nauditi. Šta više držao sam da i sam ruski car Sentandrejcima drži stranu, jer sam to od starijih čuo.

Sentandrejci imali su tu privilegiju da su i nesrbi srpski morali govoriti, i u društvenom životu srpski jezik bio je diplomatičan i bontonski. Ma kakav mađarski gizdavac, na primer, osobito kod ženskog spola,  nije mnogo vredeo, ako nije srpski govorio.”

Pored osnovne škole, osnovana je i Preparandija, učiteljsaka škola, koja je našto kasnije premeštena u Sombor.

Ljubitelji knjige i „čtenija”  osnovali su „Čitajuće društvo” , koje je kako kažu „odveć nužno bilo jer nikakvo mesto za polesnu zabavu i uveselenije nemaju”.

Mnogo je znamenitih ljudi iz Sentandreje poteklo, ali isto tako nije bilo znamenitih i važnih ljudi, kulturnih poslenika i srpskih književnika koji su na tu stranu krenuli a da u varoš nisu svratili.

Imala je Sentandreja i svoju elitu, kao što je bila patricijska porodica Avakumović koja je dala mnogo obrazovanih ljudi od karijere, od senatora do episkopa. O kapetanu Avakumu Avakumoviću ostalo je zapisano da je „znao na flauti i hegedama lepo svirati, da mu se i u Italiji čudiše, a pored toga bio je izvrstan pesnik tako da sve ove krasne srpske pesme  koje su pre osamdeset godina pevane, od njega proizilaze. Pa kakvih je bilo tu još valjanih ljudi u ostalim staležima.”

Od druge polovine 19. veka posustaje Sentandreja. Smatrali su neki da je Pešta preuzela primat, da je za sve kriva filoksera i propast vinograda i  da je zavladao nerad i raskošni život.

Sigurno je da je bilo od svega po nešto, ali i političke prilike nakon Bune,  vreme Bahovog apsolutizma, partijske borbe i nesloga doveli su do opadanja ne samo ove sjajne varoši.

Kada je pruga spojila Peštu i Sentandreju sve više Mađara se tu naseljavalo i sve više Srba odlazilo.

Administracija više nije bila u srpskim rukama a nakon Velikog rata,  optacija je učinila svoje.

Raspadom monarhije i stvaranjem nove države mnogi Srbi su u procesu optacije napustili ne samo Sentandreju već mnoga mesta u Ugarskoj ostavljajući za sobom svoje domove i svoje crkve, svoja dobra i kulturnu baštinu tako teško u neprilikama  stečenu.

Priča o Sentandreji je priča o nastajanju, o jednom stvaralačkom bljesku u teškim vremenima ali i nestajanju.

Spomen o našoj kulturnoj baštini, koju baštini neko drugi.

Možda su nas česta ratovanja i seobe, ropstvo i dugi boravci u tuđini učinili nestalnim, nesposobnim da shvatimo da sva ta olaka napuštanja, taj večiti osećaj privremenosti ne može iznedriti ništa veliko i trajno, već samo privid da je to tako, koji vodi u zaborav i nestajanje.