Poslednji krug Lazara Vozarevića

Dejvid Rokfeler otkupio je ovo delo pod nazivom  „Krug” a njegov brat Nelson delo „Deoba”,  Lazara Vozarevića. 

S obzirom da ga je poznati brazilski kritičar Roberto Tiesera uvrstio u deset najboljih umetnika Bijenala, a slika „Krug” postala deo Rokfeler fondacije, čiji su osnivači bili kreatori ne samo ekonomske i političke, već i kulturne politike SAD-a, bio je to svojevrstan Vozarevićev trijumf.

Nedugo zatim, iz dana u dan, viđan je jedan luksuzni crveni kabriolet kako uz neopisivu buku u punoj brzini kruži oko Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je osnivač i tadašnji direktor bio Miodrag B. Protić.

Bio je to Lazar Vozarević, koji je od prodaje slika na Bijenalu kupio taj luksuzni Roadster MGB, kakav niko nije imao u Beogradu.

Za prvu Vozarevićevu izložbu, Miodrag B. Protić, napisao je da je to nakon Lubardine, „najodvažniji pokušaj da se vlastiti izraz nađe mimo principa koji su kod nas već bili priznati”.

Ali nije Protić uvek  bezuslovno bio naklonjen Vozareviću i njegovom stvaralaštvu.

Pobuna protiv „poetike pobune”

Enformel, „poetika pobune” i njeni protagonisti, među kojima se našao i Lazar Vozarević, početkom šezdesetih godina izazvali su burno reagovanje stručne javnosti koja je za rezultat imala i  munjevitu reakciju političkih struktura na svim nivoima.

Na svetskoj umetničkoj sceni, stvaraoci koji nisu prihvatali da se uključe i služe ciljevima vlasti te pružili otpor društvenoj utilitarnosti i projektovanih ciljeva umetnosti, iznedrili su ovaj pokret.

Iako su se dela enformela javljala sporadično još s kraja pedesetih godina, nekoliko  beogradskih umetnika: Mića Popović, Vera Božičković, Lazar Vozarević, Zoran Pavlović, Živojin Turinski, Branislav Protić i Branko Filipović Filo, sa svojim delima koja su, ne samo formom,  nego i svojim subverzivnim sadržajem, skepticizmom, pesimizmom i destrukcijom, ukazali na postojanje neke drugačije stvarnosti, bili su okosnica ovog pokreta kod nas.

Ovi mladi umetnici nisu bili okupljeni u grupu, već su predstavljali pokret koji se pojavio kao alternativa vladajućem umetničkom toku.

Upravo se vladajući umetnički tok vremenom dobro uklopio u socijalističku stvarnost kakvu je projektovao partijski vrh i istovremeno simulirao harmoničan odnos vladajuće ideologije i umetnosti.

Pojavljivanjem većeg broja dela ovih autora, zahvaljujući istoričaru umetnosti, profesoru i upravniku Narodnog muzeja Lazaru Trifunoviću, na Prvom trijenalu jugoslovenske likovne umetnosti, Drugom oktobarskom salonu u Beogradu, izložbi Enformel mladi slikari Beograda kao i dodela većeg broja nagrada, izazvali su lavinu negativnih reakcija stručne javnosti.

U svom tekstu „Estetičke i etičke alternative” objavljenom u magazinu Danas, Miodrag B. Protić ocenjuje da „neretko našminkano , draguljarski ulepšano, ono nastoji da jedan avangardizam obesmisli zadržavajući uz to pozu mesijanstva i ekskluzivnog avangardizma…Negacija onog što se ne shvata jeste negacija nemoćnih i pakosnih, bez dubljeg, istorijskog i moralnog smisla.”

Zaključujući svoju raspravu a povodom nagrada dodeljenih na pomenutim izložbama, Protić se obraća laureatima Lazaru Vozareviću i Mići Popoviću:

„Svuda rasprostranjeno licemerstvo nonkonformista na rečima, koji na delu strasno žele trofeje, ukoliko ostane neopaženo, za razvoj svake umetnosti je poguban.”

Protić kao umetnik i likovni kritičar je  branio poetiku koju je kao član Decembarske grupe zastupao, ali i stečene pozicije.

Milo Milunović, u čijoj je klasi diplomirao Lazar Vozarević, u tekstu „O slikarskoj materiji” piše da „plemenitost slikarske materije ne postiže se sa pola metra maltera i sargije nalepljene na platno”, i zaključuje da se „iza naslaga žica, trica, gipsa i kučina obično krije krajnje neosećanje  i neznanje a iza stava, šuplje glave.”

Dve decenije kasnije u svom osvrtu na ove diskusije Mića Popović piše:

„Hajde što se na enformel naljutio Milo Milunović, u njegovoj kletvi bilo je i patosa i argumenata, ali su osrednji ideolozi, bez kvalifikacija likovnog kritičara digli glas i držali komične govore iza kojih je, umesto argumenata, stajala vlastodržačka uznemirenost.”

Kako su politički vetrovi oduvali enformel

Sva ova reagovanja visoko pozicioniranih stvaralaca u „sistemu umetnosti”, kao i svih onih koji su se tome pridružili, i te kako je uznemirila vlastodršce.

Partija se početkom pedesetih godina samo deklerativno odrekla totalne kontrole i „dozvolila” liberalizaciju , između ostalog, umetnosti i kulture. 

Demokrtaskim centralizmom, tom čudovišnom sintezom centralizma i samoupravljanja,  Partija je ipak kontrolisala put ka „demokratskim slobodama”. 

„Socijalistička sloboda – proglašena za najviše dostupna čoveku, kombinovana od: neprimenljivih načela, uz ona koja se ne primenjuju, izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode ona primenljiva i sveopšta kontrola tog ‘oslobađajućeg procesa‘”, opisao je tu Partijski propisanu slobodu Borislav Pekić.

Enformel koji se pojavljuje kao odgovor na realnu društvenu krizu, doveo je u pitanje i sam karter umetnosti do tad.

Tekstom „Čovekovo pravo na umetnost”, Lazar Trifunović dotakao se umetničke klime u deceniji proklamovane liberalizacije, koja je bila deo kulturne politike Jugoslavije i njenih nastojanja da se pred svetom pokaže kao država u kojoj vlada stvaralačka sloboda:

„Sve do 1950. i 1951, do jednog plenuma i jednog postanovlenija koji je ukinuo sva ranija, utvrdimo to i zapamtimo kao činjenicu: poklič za Slobodom stvaranja došao je iz Partije i sa državnog kormila a ne umetnosti, umetnici su ga prihvatili kao što su prihvatili i našminkane heroje rada. Sloboda, individualnost, unutrašnja osećanja to su  bile nove reči nove umetnosti, ‘avangardizam‘ koji se rađao pošto su mu i društvo i država stvorili uslove za to.”

U tome je bilo istine, ali se Trifunović ovom izjavom našao na klizavom terenu.

Petar Lubarda, s obzirom da Trifunović nije slikar, direktno ga je optužio da se upustio u materiju koju nedovoljno poznaje ali i uputio primedbu da „moralno neodgovorni kritičari, mlađe autore neargumentovano proglašavaju veličinama a renomirane beskrupulozno anatemišu.”

Izložba Petra Lubarde 1951. godine u galeriji ULUS-a u Beogradu bila je prekretnica u našem slikarstvu i iskorak iz socrealizma u asocijativnu apstrakciju.

Potvrdio je to kasnije u svojim sećanjima i sam Trifunović, da nakon te Lubardine izložbe  više ništa nije bilo isto.

Konačno u svojim govorima na ovu „spornu pojavu”, oglasio se i šef države, Partije i glavni ideolog, Tito:

„Kod izvesnog broja ljudi socijalistička svijest se razvija sporo, ili je ometena uticajima spolja, unošenjem elemenata idejne i stvarne dezintegracije u našu socijalističku zajednicu… A mi to ne smijemo dozvoliti. To treba kazati i svim našim umjetnicima, i književnicima, i slikarima, i drugima.”

Tako je sa najviše pozicije dunuo vetar koji je oduvao enformel.

I na kraju

Stručna javnost je negodovala, zabrinuta zbog „degradacije umetnosti” ali ponajviše zbog „društveno povlašćene” pozicije protagonista enformela.

Vlastodršci, poslovično nepoverljivi prema „humanističkoj inteligenciji” bili su u svom negodovanju mnogo rigidniji.

Za njih je to bila „antisocijalistička, spolja uvezena prozapadna jeres.”

Ništa nije smelo da izmakne kontroli, i bilo kavo stvaralačko oblikovanje „poetike pobune” po njihovom uverenju nije bila ništa drugo do politička subverzija protiv jugoslovenskog samoupravnog poretka.

I kampanja po uputstvima sa vrha i pod kontrolom Ideološke komisije je krenula.

Režirane javne diskusije, kritički novinski članci, pritisci na kulturne institucije, politika otkupa, bila je kratkotrajna bura bez drastičnih posledica.

Konkretno, otkazano je nekoliko izložbi, između kojih i Vozarevićeva u Beogradu.

Dokumentarni film „Rekvijem u sivom”, čiji scenario potpisuje Lazar Trifunović, snimljen u jesen 1962. godine u režiji Đorđa Vukotića i Aleksandra Pavlovića, sastavljen od sekvenci u kojima su dela jugoslovenskog enformela povezana sa nasumično odabranim fragmentima dela Semjuela Beketa „Kraj partije” i eksperimentalne muzike Branimira Sakača, je povučen sa Prvog festivala dokumentarnog filma i zabunkerisan.

Enformelu je političkim intervencionizmom  ograničeno javno delovanje, tako da je vremenom izgubio prave podsticaje i sveo se ateljersku aktivnost, polako odlazeći na istorijsku marginu.

Na sreću većina protagonista ovog „prokazanog” pokreta, nastavila je da egzistira na umetničkoj sceni.

Nastavio je i Lazar Vozarević.

Kao član grupe Jedanaestorice i Decembarske grupe, potom kao protagonista Enformel pokreta, Vozarević je pokazao svoju umetničku vitalnost, individualnost i integritet,  umetnički i onaj malo ređi, lični.

Nije bio ni konformista kao većina njegovih kritičara.

Njegovo delo „Krug” ali i krug njegovog luksuznog crvenog kabrioleta, simbolički, zaokružio je njegovo stvaralaštvo ali i njegov život.

Imao je 43 godine.

Na vest o njegovoj iznenadnoj smrti, krajem marta 1968. godine, u „Večernjim novostima”, vajar Aleksandar Zarin je izjavio:

„Ja ne znam od čega je umro, ali kažu od trovanja bojama, kojima je vršio neke nove eksperimente. Ako je to tačno, gotovo da tu ima neke stravične simbolike. Umro je kao slikar: od slikarstva i za slikarstvo.”