Kako je mornar Kosta Trifković zaplovio u komediografske vode

Svoju životnu priču, Kosta Trifković, kao neko ko je rođen u Novom Sadu, započeo je vrlo neobično, kao pisar brodskog kapetana trgovačkog broda „Jozić“  na putovanju od Trsta do Odese.

Za ovo je zaslužan roman jedne švedske spisateljice „Pustinjak na Jovanovoj steni“, koji je kao učenik petog razreda gimnazije u Vinkovcima, nakon prva četiri završena u Novom Sadu, dobio na čitanje od svog druga. 

Oduševljen opisima života jednog mornara rešio je da i sam postane mornar ali ocu svoju želju nije smeo da saopšti.

Šesti razred gimnazije završio je u Pešti, a šta mu se u Pešti najviše svidelo zapisao je u svom dnevniku: 

„Još do onda ne videh tako krasnu varoš. A šta mi se najviše tamo dopalo, to su bili čamci i lađice. U toj težnji za morem prođe i ta godina, i ja se opet vrnem u Novi Sad“.

Nekom zgodom, očev prijatelj koji je pristigao iz Vlaške, na jednoj večeri poveo je razgovor o moru, i Trifković u svom dnevniku beleži: 

„Tada isti gospodin počne opisivati i hvaliti morski život tako, da po njegovim rečima lepšeg života na svetu nema. Od tog doba otac od mene nije imao mira. Svaki dan sam ga molio da me pusti na more.“

Pre svog odlaska u nautičku školu u Rijeku, 1861. godine, Trifković se prvi put predstavio javnosti, ali ne onim što će ga kasnije proslaviti – te godine Matica Srpska obeležavala je sto godina od rođenja Save Tekelije. 

Pored ostalog, peštanski studenti priredili su predstavu „Kir Janja“, a prvu violinu u diletantskom orkestru svirao je Trifković. 

„Kosta je umeo vrlo vešto , baš umetnički da svira u violinu i u klavir“, piše u svojim sećanjima Ostojić.

U naredne dve godine završila se i morska avantura. 

Trifković je za godinu dana završio nautičku školu i još godinu proveo na brodu. 

Izgleda da su strašni morski talasi i još strašniji kapetan ohladili njegovu ljubav prema moru. 

Uz malu prepravku jednog očevog pisma, uspeo je da se izvuče iz ove pustolovine i vrati u Novi Sad. 

Poslednja dva razreda gimnazije završio je u Rijeci za godinu dana, a potom i pravnu akademiju, 1867. koju je učio u Požunu, Debrecinu i Košavi.

Nakon prvog nameštenja u Pešti, u Novi Sad se vratio 1868. i u novoosnovanom magistratu dobio je drugo podbeležničko zvanje. 

U narednih sedam godina, koliko je još poživeo, Trifković je napredovao, preko zvanja velikog beležnika, do senatora u kvalifikaciji predsednika varoškog suda, a potom i varmeđskog fiškala. 

U međuvremenu  položio je advokatski ispit i započeo i privatnu praksu.

Za potpredsednika Matice Srpske izabran je 1873, a naredne godine na njegovo zauzimanje ponovo je u Novom Sadu pokrenut list „Javor“.

Petogodišnje stvaralaštvo – za sva vremena

Nekoliko dana pred smrt, 1875. godine, Trifković je dao svom prijatelju Toši Nedeljkoviću spisak svojih dela, sa željom da mu se dela zajedno štampaju. 

Ova želja ostvarila mu se tek dvadesetak godina kasnije.

Na spisku se našlo sedam dramskih dela, od kojih su pet vesele igre, među kojima  su i svima poznata „Izbiračica“ i „Ljubavno pismo“, dve slike iz života, tri pripovetke, i kritike, uglavnom pozorišne i dve na javni moral. 

Na spisak je Trifković očigledno stavio samo svoja originalna dela. 

Na njemu se nisu našla četiri komada, između kojih i „Milo za drago“. 

Najverovatnije je reč o tzv. posrbama, tj. tuđim dramskim tekstovima koji su prilagođeni ukusu domaće publike i odraz su prvenstveno pozorišnih potreba. 

Dela koja su korišćena u ovu svrhu uglavnom nisu posedovala značajan umetnički kvalitet. 

Obično su upotrebljavana komična dela raznih vrsta, od šala, lakrdija, veselih igara do mađarskih pučkih komada sa pevanjem. 

Ovakvih komada je Srpsko narodno pozorište, od njegovog osnivanja do 1914. izvelo stotinak, a na ovaj broj najviše je uticala sklonost publike ka smešnom i zabavnom.

Vesele igre, po svojoj formi bile su komična dela, po svojoj suštini ona su bila ogledalo i kritika tadašnjeg društva i javnog morala. 

Nisu one pisane i izvođene u tolikom broju da bi se ugodilo publici, koja u tim politički teškim vremenima, jeste bila željna zabave ali nije bila ni prosta ni neuka. 

Glavna uloga  pozorišta bila je ne da zabavi već da pouči, održi i podigne nacionalnu svest, i to je ono što je bio večiti trn u oku vlastima, i u Pešti, i u Beču – o čemu je svojevremeno govorio i civilni i vojni guverner Vojvodstva srpskog i Tamiškog Banata, general Korononi:

Upravo je veliki broj šaljivih i zabavnih sadržaja bio ustupak vlastima, i upravo su oni ti koji su pomogli opstanak pozorišta, koje je vlast na svaki način nastojala da onemogući.

Stvaralaštvo Koste Trifkovića, kao pozorišnog pisca trajalo je kratko, samo pet godina. 

Za njim je ostalo nedovršenih 25 dramskih tekstova. 

Sve što je uspeo da stvori, zahvaljujući svom velikom talentu, postalo je i nacionalno i opšte, i za sva vremena.

Umro je, u tridesetdrugoj godini u Novom Sadu, gde je i sahranjen na Uspenskom groblju.