Dan kada su izgoreli vekovi sažeti u slova

Dobar deo pisane zaostavštine, jedinstvene, neponovljive i neobnovljive, stvarane u prilikama i sačuvane u neprilikama, baštine koja nas je identifikovala kao narod ali i reprezentovala kao civilizovan narod, većim delom je uništena u ratovima prve polovine 20. veka.

Narodna biblioteka Srbije, koja je čuvala 1300 srednjovekovnih ćirilskih rukopisa i povelja, oko 1700 nedovoljno proučenih turskih dokumenata o Srbiji, kartografsku i grafičku zbirku, lične biblioteke Dositeja Obradovića, Đure Daničića, Janka Šafarika, knjižni fond od pola miliona svezaka nestala je tokom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941.godine, u požaru koji u tom metežu i stradanju, nije imao ko da ugasi.

Po uzorima „biblioteka evropejskih”

Dimitrije Davidović je napisao prvi srpski ustav ali je i oformio biblioteku po uzorima na evropske, pri Knjaževsko-srbskoj pečatnji, tj. državnoj štampariji. 

Štamparske mašine koje su kupljene  u Petrogradu po nalogu kneza Miloša, stigle su u Beograd početkom juna 1831. godine, i iste godine državna štamparija počinje sa radom zahvaljujući dobrim tipografima iz Češke i Bavarske.

Tom prilikom iz Rusije je stigao veliki broj knjiga.

Već naredne godine štampana je prva knjiga, a u narednih nekoliko godina štampano je devedeset naslova, a jedan primerak svake odštampane knjige, po naredbi kneza Miloša, ustupao se biblioteci.

Knjige su štampane građanskom ćirilicom, ali ne Vukovim pravopisom, po savetu koji je knjaz prihvatio od mitropolita Stefana Stratimirovića. 

Ovoj biblioteci  je Gligorije Vozarević, rodom iz Ležimira kod Sremske Mitrovice, koji je u Beogradu 1827. otvorio prvu knjižarsku radnju i radio kao knjigovezac, poklonio ovoj biblioteci izvestan broj knjiga.

Knjige su u Srbiju  dolazile na razne načine i pre postojanja štamparije.

Knjaz je rado nabavljao knjige iz Rusije, naročito istorije ruskih vladara, a njegova biblioteka koja se nalazila pri Knjaževskoj kancelariji smatrana je državnom.

Ova biblioteka uvećavala se poklonima ali i otkupom, pa je tako Petar Asi-Marković iz Budima poklonio 800 knjiga.

Saznavši za licitaciju knjiga iz lične biblioteke ruskog diplomate kneza Andreja Razumovskog, u Beču,  knjaz Miloš je izdao nalog da se otkupi jedan njen deo.

Ministarstvo prosvete otkupilo je 1838. godine, bogatu biblioteku Lukijana Mušickog.

Vremenom od svih ovih biblioteka, računajući i biblioteku Šabačkog magistrata i nekih drugih nadleštava, formiran je jedinstven fond koji je činio okosnicu Narodne biblioteke Srbije.

Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića, 1853. godine, uvedeno je zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole.

Tokom druge polovine 19. veka, rad biblioteke regulisan je zakonom, započeta je izrada nacionalne bibliografije, a biblioteka je na predlog Đure Daničića dobila ime Narodna biblioteka. 

Nakon mnogobrojnih preseljenja, Narodna biblioteka je dobila svoje prostorije početkom šezdesetih godina 19. veka u Kapetan Mišinom zdanju.

Golgota Prvog svetskog rata 

Ni Narodnu biblioteku nije mimoišla golgota Prvog svetskog rata. 

Za vreme bombardovanja Beograda,  oštećen je deo zgrade u kojoj se nalazila biblioteka, ali i zgrada Narodnog muzeja, današnjeg Prirodno matematičkog fakulteta, u kojoj se nalazio njen magacin.

Zbog toga, jedan deo fonda premešten je u zgradu Štedionice Vračarske zadruge a deo evakuisan u Niš, 1915. godine, iz kojeg je najvredniji deo, naročito rukopisne knjige, vojska u povlačenju ponela sa sobom. Ostatak je, nakon bugarske okupacije, prenet u Sofiju.

Zahvaljujući tome i tadašnjem upravniku Narodne biblioteke u Sofiji Stilijanu Čilingirovu, sačuvano je i vraćeno u Srbiju 70 000 knjiga.

Mnogi dragoceni rukopisi za koje se smatralo da su izgubljeni, mnogo kasnije se ispostavilo da su, igrom slučaja, sačuvani.

Najstariji sačuvani prepis Dušanovog zakonika, poznat kao Prizrenski prepis, spasao je iz zapaljenog vagona, koji je prilikom evakuacije arhivske građe zaostao na sporednom koloseku u Kragujevcu, nemački oficir fon Vilkins.

Tokom celog rata fon Vilkins je u svom vojničkom prtljagu nosio ovaj dragoceni rukopis.

Za rukopis se saznalo kada ga je, usled materijalnih teškoća, ponudio na prodaju jednom knjižaru u Frankfurtu na Majni.

Ovaj rukopis 1934. godine vraćen je u Jugoslaviju,  u istoj onoj limenoj kaseti u kojoj je evakuisan iz Beograda, gde je kao deo zbirke Narodnog muzeja izbegao sudbinu dragocenih rukopisa koji su se nalazili u Narodnoj biblioteci.

Tek posle pedeset godina saznalo se da se deo izgubljenog kulturnog blaga, među kojem se nalazi i Nikoljsko jevanđelje, nalazi u privatnoj biblioteci ser Čestera Bitija, koji je testamentom svoju zbirku poklonio Republici Irskoj.

Kako se Nikoljsko jevanđelje iz 14. veka, Četvorojevanđelje iz 13. veka i Praznični minej Božidara Vukovića štampan na pergamentu 1537. godine, našlo u posedu ser Bitija ostalo je nepoznato.

Ono se i danas nalazi u Biblioteci u Dablinu.

U fondu Narodne biblioteke nalazilo se preko 4.000 rukopisa, 135.000 različitih knjiga,  zbirka karata i druge arhivske građe.

Ni do danas se pouzdano ne zna kakva je sudbina kulturne baštine koja se vodi kao nestala tokom Prvog svetskog rata.

Požar koji niko nije gasio

Narodna biblioteka od sredstava koja je dobila od Vlade, kupila je zgradu kartonaže od industrijalca Milana Vape, na Kosančićevom vencu.

Zgrada koja nije namenski građena za biblioteku, uskoro je postala nepodesna ali je u ovoj zgradi Narodna biblioteka dočekala Drugi svetski rat.

Bez obzira što je Vlada 1. aprila proglasila Beograd „otvorenim gradom” , jer je tajnom depešom našeg poslanika u Berlinu bila obaveštena da će Nemačka napasti Jugoslaviju 6.   aprila, i demilitarizacijom pokušala da spreči bombardovanje Beograda, bilans tog dana bio je oko 4000 mrtvih, oko 2000 porušenih i oštećenih zgrada među kojima je do temelja izgorela i Narodna biblioteka.

Nemački general, Aleksandar Ler, komandant 4. vazduhoplovne flote koja je bombardovala Beograd, a kasnije komandant celog jugoistoka Evrope, braneći se na suđenju pred jugoslovenskim organima, tvrdio je da grad nije demilitarizovan i da samim tim po međunarodnim konvencijama to nije bio ratni zločin. 

Tom prilikom je izjavio da je u detaljnoj pripremi akcije Odmazda  prioritet bio uništenje Narodne biblioteke Srbije.

„U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno, zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.”

Mada je evakuacija biblioteke bila u planu i u tu svrhu nabavljeni su limeni sanduci u koje je spakovana najvrednija građa, a kao skrivnica određen manastir Blagoveštenje u Ovčarsko Kablarskoj klisuri, iz ministarstva prosvete stiglo je naređenje svim centralnim kulturnim institucijama da evakuacije neće biti.

Sve što je spakovano, preneto je u podrum, koji nije bio dovoljan da pruži bilo kakvu zaštitu.

U prva dva naleta biblioteka je bila oštećena, ali je tek  treći napad u kojem je pogođena zapaljivom bombom bio presudan.

Bombu, koja ako se zatrpa peskom u prvih petnaest minuta, nije imao ko da deaktivira, jer je zgrada bila napuštena i zaključana.

Požar se razbuktao oko sedam sati uveče, a susedi koji su pokušali da nađu nekog od zaposlenih i vatrogasce, u tom haosu, u gradu koji je bio pod konstantnim vazdušnim udarima, nisu uspeli.

Vatra koja je isprva tinjala rasplamsala se u požar koji je trajao tri dana.

U požaru koji nije imao ko da ugasi, izgorele su sve zbirke ali i svi inventari, tako da nije preostalo ništa iz čega bi se moglo tačno utvrditi šta je sve nestalo u plamenu.

Sa zgarišta biblioteke nije izvučena nijedna cela knjiga.

Igrom slučaja, Zbornik žitija taha monaha Marka iz 1370. godine, u kojem se nalaze prepisi Žitija sv. Simeona od Domentijana, Žitija sv. Save od Teodosija, Pohvala sv. Savi i sv. Simeonu kao i Hilandarski tipik sv. Save, jedinstvena knjiga za srpsku književnost, nalazila se kod istoričara Vladimira Ćorovića, mada biblioteka nije bila pozajmna.

Vladimir Ćorović, koji je od strane Trećeg rajha proglašen za državnog neprijatelja i osuđen na smrt, napustio je vladinim avionom zemlju, koji je oboren nad Grčkom, i poginuo.

Gestapo je jedanaest puta pretresao Ćorovićev stan ali Zbornik nisu našli.

Knjiga je posle rata vraćena u Narodnu biblioteku.

Zbirka muzikalija, sačuvana je, jer je data Muzičkoj akademiji na revers.

Sve ostalo, sva pisana zaostavština, svedočanstvo trajanja ne samo istorijskog već i civilizacijskog, nestala je u osvetničkoj akciji koju je naredio Hitler, a ciljeve detaljno odredio Aleksandar Ler.

Pogrešnom političkom procenom da će proglašenjem Beograda „otvorenim gradom”, oslanjajući se na međunarodne konvencije i nepoučeni istorijskim iskustvom, verujući u vojničku i civilizacijsku čast Nemačke, Beograd je tog 6. aprila, doživeo strašnu tragediju.

„Vazdušni napad na Beograd 1941. godine imao je prvenstveno političko teroristički karakter i nije imao ništa zajedničko sa ratom. To bombardovanje iz vazduha bilo je stvar Hitlerove sujete, njegove lične osvete”, izjavio je na suđenju nemački feldmaršal Evald fon Klajst.