Kako je tekao razvoj dobrovoljnih vatrogasnih društava u Vojvodini?

Autorke izložbe Čarna Milinković, Milkica Popović i Mirjana Lakić od 2022. godine radile su na istraživanju dobrovoljnih vatrogasnih društava, čija istorija započinje sa nasleđem vatrogastva Austrougarske monarhije. 

Udruženja građana za potrebe gašenja požara dovela su do stvaranja prvih vatrogasnih društava u svetu, a potreba za formiranjem vatrogasnih društava na prostoru današnje Vojvodine takođe je bila prisutna, ali je razvoj tekao malo sporije. 

„Austrougarska monarhija bila je veliko i razvijeno carstvo koje je svoj državni sistem prilagođavalo potrebama zrelog društva. Potreba za organizovanim dobrovoljnim vatrogasnim društvima postojala je i ranije, iako se prve formalne organizacije javljaju u 19. veku. Odbrana od vatre kao prirodne, ali često i razorne sile, jedna je od osnovnih ljudskih potreba i seže u daleko prošlost, u vreme Rimskog carstva, koje je takođe imalo svoj sistem vatrogastva”, kaže za Kulture.rs Čarna Milinković, jedna od autorki izložbe.

К: Kako se razvijalo vatrogastvo u Austrougarskoj monarhiji?

Istražujući početke, vraćamo se u vreme različitih državnih tvorevina koje su ovim prostorom upravljale i uređivale sopstvene društvene sisteme. U okviru Austrougarske, razvoj organizovanog vatrogastva najpre je započeo u većim centrima, poput Beča i Budimpešte, koji su bili nosioci modernizacije. Ubrzo zatim, i manja mesta pokazala su potrebu za osnivanjem dobrovoljnih vatrogasnih društava, što je predstavljalo važan korak u izgradnji lokalne zaštite i javne bezbednosti.

Uvek ističem reč „dobrovoljni“, jer ona ima posebnu težinu. Ona označava čin koji proizilazi iz lične volje, a ne iz obaveze. To su ljudi koji su sami odabrali da se priključe zajednici i da se stave u službu njene zaštite. Uprkos uređenom državnom sistemu, nije bilo lako organizovati dobrovoljce. Trebalo je mnogo promišljanja kako okupiti i urediti grupu ljudi koji su tu sopstvenim izborom, a sve u korist zajednice i pojedinaca.

Prošle su godine, ponekad i čitave decenije, dok se nije uspostavilo prvo stabilno vatrogasno društvo. To potvrđuju i istorijski izvori koje smo koleginice i ja nalazile na terenu, u arhivama, ali najviše u samim dobrovoljnim društvima.

Mnogi dobrovoljci učestvuju u radu društava jer je to porodična tradicija. Upravo zbog toga su dobrovoljna vatrogasna društva sačuvala ogromnu količinu građe. Za njih je to svetinja, jer su njihovi preci bili deo tih organizacija. Često se podrazumevalo da će svaki naredni muški član porodice postati član dobrovoljnog vatrogasnog društva. Za njih to predstavlja splet emocija, dužnosti i pripadnosti.

Što se samih društava tiče, ona se i dalje formiraju tokom 19. veka, uglavnom u manjim mestima, gde je potreba za organizovanom zaštitom bila posebno izražena.

К: Gde se prva vatrogasna društva formiraju?

Tokom istraživanja, najčešće postavljeno pitanje bilo je ko je prvi, odnosno koje je društvo najstarije? Nakon tri godine rada, stekla sam utisak da je gotovo svako društvo koje smo posetili uvereno da upravo ono nosi tu titulu. 

Odgovor na to pitanje, naravno, mora se tražiti u dokumentaciji, osnivačkim aktima i drugim arhivskim izvorima. Postoje pretpostavke da je prvo društvo možda bilo u Zemunu ili nekom drugom mestu, ali do pouzdanih podataka nismo došli, jer se informacije međusobno prepliću. Utisak je da istraživanja još uvek nisu dovoljno duboka da bi se mogao dati konačan odgovor. Na terenu smo se često susretali i sa subjektivnim tumačenjima, na osnovu zastava, sačuvanih predmeta ili porodičnih predanja.

Zbog toga ni na izložbi ni u katalogu nismo istakli nijedno društvo kao najstarije. Umesto toga, predstavili smo 19. vek kao period tokom kojeg se vatrogasna društva masovnije formiraju i čije nasleđe i danas živi. Na taj način izbegli smo mogućnost da nekoga uvredimo ili da plasiramo informaciju koja nije potpuno pouzdana.

К: Inače, njihova uloga nije podrazumevala isključivo reakciju u vanrednim okolnostima, već i obrazovanje građanstva…

Pre svega, sami vatrogasci morali su da steknu odgovarajuću obuku. Prolazili su kroz višemesečne tečajeve, slušali predavanja, vežbali tehnike gašenja požara i obavljali zdravstvene preglede. U 19. i početkom 20. veka tim obukama prisustvovali su isključivo muškarci; žene su učestvovale u društvima, ali ne kao operativni vatrogasci na terenu. Po završetku obuke, pred upravnim odborom se polagao ispit, pokazivala se spremnost i tek nakon toga dobijala uniforma.

Vatrogasci koji su bili obrazovani imali su obavezu da znanje prenose stanovništvu. Ljudi su morali da nauče kako da reaguju kada požar izbije, kako da zaštite sebe i imovinu, što je bilo posebno važno u manjim mestima, gde dolazak vatrogasaca nije uvek bio brz. Dojave o požaru nisu ličile na današnje. Sirena je bila crkveno zvono ili zvono na gradskoj kući, a oprema nije bila razvijena kao danas. U postavci muzeja izložena su i dva vozila s kraja 19. veka, koja jasno pokazuju koliko je tehnika bila drugačija od današnje. Zbog toga je poznavanje osnovnih mera bezbednosti bilo neophodno.  

Obrazovanje stanovništva bilo je samo jedan deo njihovih aktivnosti. Dobrovoljna društva imala su i bogat društveni život. Manje je poznato da su vatrogasni balovi bili značajan događaj. Održavani uglavnom u februaru, služili su i kao svečanost i kao vid predstavljanja društva. Vatrogasci su paradirali u uniformama, sa sabljama i kacigama, a postojala je i posebna paradna oprema. U okviru društava delovali su i vatrogasni orkestri, sastavljeni od muzičara iz njihovih redova.

Balovi su bili važni i za finansiranje društava. U 19. i početkom 20. veka vladao je snažan duh dobrovoljnosti i brige za zajednicu. Imućni građani takmičili su se u tome ko će više pomoći svom mestu. Donatorstvo je bilo način da se iskaže ugled i društveni položaj, ali i da se na human način podrži zajednica. Na vatrogasnim balovima donirali su opremu i novac, a time su postajali i počasni članovi društava.

U tom kontekstu vidimo i prve uloge žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima. Iako nisu gasile požare, pratile su svoje muževe, bile kume društvima i aktivno učestvovale u društvenom životu organizacije. To svedoči o široj zajedničkoj ulozi koju je vatrogastvo imalo u tom periodu.

Vatrogasna takmičenja takođe su bila važan segment njihovog rada. Na tim skupovima pokazivala se spremnost, izvodile su se vežbe, razmenjivala iskustva sa terena i negovao duh zajedništva.

К: Kako je monarhija posmatrala udruživanje i da li su vatrogasna društva imala prepreke?

Austrougarska monarhija bila je sastavljena od više naroda, a moderne nacije javljaju se tek u 19. veku. U takvoj državi uvek je postojao strah da bi veća okupljanja mogla narušiti stabilnost i funkcionisanje monarhije. Zato su različita udruženja bila pod nadzorom, a njihov rad se pomno pratio. Vatrogasna društva su, međutim, imala jasno definisanu i nedvosmisleno humanitarnu ulogu, pa samim tim nisu bila pod velikim pritiskom ili sumnjom vlasti.

U arhivskoj i terenskoj građi koju smo pronašle vidljiva je razlika između 19. i 20. veka, ali i razlike po nacijama. Na izložbi smo namerno prikazale sve što smo zatekle: nasleđe Mađara, Nemaca, Srba, Hrvata, Slovaka i drugih naroda. Oprema za gašenje požara bila je uglavnom zajednička, nije postojao „mađarski“ ili „srpski“ šlem. Postojale su izvesne razlike u uniformama, ali je operativna oprema bila istovetna i bez nacionalnih simbola, na njoj su se nalazili samo podaci o mestu proizvodnje.

Razlike su se najviše videle na lentama i zastavama, koje su jasno odražavale nacionalnu pripadnost. Tekstovi su bili na različitim jezicima, a svako društvo imalo je svog zaštitnika. Katolička društva slavila su Svetog Florijana, dok su srpska društva kasnije prihvatila Svetog Georgija kao svog zaštitnika.

Često su nas pitali zašto se ne bavimo celokupnim prostorom Srbije. Prema materijalu koji smo pronašle, tradicija dobrovoljnog vatrogastva na prostoru centralne Srbije razvija se nešto kasnije. Zato govorimo o specifičnom nasleđu Austrougarske monarhije, koje je na ovim prostorima imalo drugačiji razvoj nego na teritorijama koje su pripadale Osmanskom carstvu. Iako su i tamo postojale družine koje su se bavile požarima, to nije isto istorijsko nasleđe kao ovo koje je u Vojvodini sačuvano.

Nedavno smo održale radionicu posvećenu nematerijalnom kulturnom nasleđu. Na njoj su etnolozi i predstavnici nadležnih institucija istakli da se građa koju smo otkrile na terenu, koja uključuje porodično nasleđe, dokumente, predmete i sećanja, može uvrstiti na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Na neki način, otvorile smo brojne teme koje pre toga nisu bile razmatrane, želeći da pokažemo značaj ovog nasleđa i bogatstvo koje su dobrovoljna vatrogasna društva sačuvala.

Ukupno smo prikupile oko 400 predmeta, od kojih smo nešto više od 300 izložile. Najveći deo predmeta i danas je u vlasništvu dobrovoljnih vatrogasnih društava, dok muzejskih predmeta ima najmanje, jer ne postoji zbirka posvećena vatrogastvu. Pošto se ovom temom do sada gotovo niko nije sistematski bavio, koleginice i ja smo, na izvestan način, pioniri u istraživanju vatrogasnog nasleđa u Vojvodini.

Do sada je ovu temu u širem kontekstu obrađivao jedino Muzej grada Novog Sada, kao i druge lokalne muzejske ustanove, dok smo mi predstavile celokupno nasleđe Vojvodine.

К: Čini se da je tema dobrovoljnih vatrogasnih društava bila zanemarena u muzejima i javnosti. Zašto?

Između dva svetska rata postojao je određen sistem, uspostavljene su banovine i mnogi elementi prethodnih uređenja bili su preuzeti. To je bio veoma osetljiv period: jedni su živeli u jednom carstvu, drugi u drugom, a zatim smo se svi našli u novoj, zajedničkoj državi. To je neizbežno stvaralo tenzije. U tim turbulentnim vremenima, kada se često dogodilo da se čovek rodi u jednoj državi, a život završi u nekoj drugoj, politika se neminovno preslikavala na svakodnevicu.

Postojale su bojazni, nepoznanice i otpori. Trebalo je ujednačiti različite načine života i različita kulturna nasleđa. Kada se ideologije umešaju u svakodnevicu, prirodno dolazi do pitanja: zašto bismo nešto preuzimali, a ne stvorili svoje? Posebno kada se ima u vidu da je posle ujedinjenja 1918. godine, do stvaranja nove Jugoslavije 1945, prošlo svega 27 godina, što je suviše kratko vreme da se duboko ukorenjene navike, uverenja i istorijska iskustva izbrišu ili preoblikuju.

Ipak, ono što je zaista fascinantno jeste činjenica da su svi ti predmeti, uniforme, alati, zastave, dokumenta… preživeli sve društvene potrese i političke promene. To govori o posvećenosti pojedinca. Često sam isticala da su ti ljudi, čuvari građe, u stvari veći kustosi od mene: ja sam učila kako se nasleđe čuva, a oni su ga čuvali prirodno, iz ubeđenja.

Mnoga dobrovoljna vatrogasna društva danas rade u veoma skromnim uslovima. Sistem još uvek nije u potpunosti uređen tako da im obezbedi sigurna i stabilna sredstva. Često sami finansiraju aktivnosti i intervencije. Reč „dobrovoljno“ upravo u tome dobija svoju najveću težinu.

Kada na terenu upoznate toliki broj dobrovoljnih vatrogasaca i pitate ih zašto su odlučili da se time bave, odgovori su uvek jednostavni i skromni. Svi oni imaju svoje primarne poslove. Kada napuste kuću zbog intervencije, ne znaju da li će se u nju vratiti. Ipak, nikada o sebi ne govore sa ponosom ili patetikom; ne grade auru herojstva oko svog rada. Samo kažu da ne znaju, jer ih je tu dovela njihova priroda.

Za mnoge od njih, to je porodično nasleđe. Često se podrazumevalo da će se iz generacije u generaciju nastaviti tradicija priključivanja dobrovoljnom društvu. Upravo zbog te emotivne povezanosti, ova društva su sačuvala ogromnu količinu materijala i uspela da njihovo nasleđe preživi sve istorijske nedaće.

К: Dakle, reč je vrednom nasleđu i tradiciji koja živi do današnjih dana…

Nematerijalno kulturno nasleđe je ono što ih izdvaja od drugih. Međutim, u ovom slučaju međusobno ih ne izdvaja, jer i drugi imaju sličnu priču. Upravo je to spojnica u različitosti. Zbog toga nisam insistirala, kao što sam ranije rekla, na tome ko je „najstariji“ , jer bi to lako dovelo do surevnjivosti ili nepotrebnih poređenja. Nema potrebe za tim, jer dobrovoljna vatrogasna društva imaju toliko zajedničkog. Akcenat treba stavljati na ono što nas spaja, a ne na ono što nas razdvja. Ako bismo u drugim situacijama tako pristupali, sve bi mnogo lakše funkcionisalo.