Ove zgrade, koje su svojevremeno nazvane ”parižanke”, nevešto kopiraju stilske elemente iz prošlih vremena, ali, postavlja se pitanje, odakle potreba za ovakvim lošim replikama – koje su osim loše imitacije fasade, iznutra i dalje moderne novogradnje sa bezbroj tesnih stanova.
”Kada pričamo o tzv. „parižankama“, treba imati na umu da su ovi objekti projektovani i građeni samo sa jednom jedinom idejom – da se što brže i što više zaradi na razlici između realne cene izgradnje objekta i cene na tržištu nekretnina, tj. da u toj razlici svoj profit nađu svi koji učestvuju u ovom procesu – investitori, izvođači, proizvođači i prodavci materijala, inženjeri, agenti za nekretnine, ali i da se napuni državni i gradski budžet. U tom smislu, priča o stilovima je izlišna”, naglašava za Kulture.rs nekadašnji predsednik Društva arhitekata Novog Sada Slobodan Jović.
Prema njegovim rečima, ovi objekti su proizvod koji se zove „kvadratni metar stambenog prostora“ i svaka fasada je samo „pakovanje“ koje treba lakše i skuplje da ga proda, te da u tom smislu nema suštinske razlike između kvazi modernog izraza „Beograda na vodi“ i kvazi istorijskih stilova „Parižanki“.
”Sve su to samo različita pakovanja jednog istog proizvoda”, dodaje Jović.
Kako su nastale?
”Naš dragi kolega Srđan Jovanović Vajs je ispravno uočio vezu između zaokreta koje je napravilo naše društvo 90-tih i arhitekture koja je pratila ovaj zaokret. Suštinski i jedno i drugo je okretanje ka konzervativizmu, nacionalizmu i romantizovanoj verziji naše istorije”, ističe Jović.
Raspadom Jugoslavije raspala se i ideja o jugoslovenskom modernizmu, pod kojim se suštinski desila urbanizacija našeg društva i koji je više od pola veka bio osnovni nosilac arhitektonske prakse.
”Nažalost, kod nas ideja o modernizmu posmatrana je kao deo ideološkog paketa socijalizma, pa je odbacivanjem ove ideologije došlo i do odbacivanja modernističke ideje koja je i kod nas i globalno uvela nove standarde stambenog prostora”, objašnjava arhitekta i dodaje:.
”Jednom kad smo „završili“ sa modernizmom okrenuli smo se prošlosti, a tamo nismo mogli mnogo autentičnog da nađemo kada je u pitanju arhitektura. Postmodernizam je poslužio kao opravdanje da se revidirani i vrlo često romantizovani istorijski izraz prenese u sadašnjost. U svemu tome kreirao se ovaj pseudo nacionalni i pseudo istorijski stil”.
Međutim, ovaj stil nije nacionalni jer se isti ovi objekti mogu naći i u Kini i u Silicijumskoj dolini, a nije ni istorijski stil jer njegova veza sa istorijom ne ide dalje od ”proste i nevešte reinterpretacije klasičnih, obično dekorativnih, arhitektonskih elemenata”.
”Interesantno je zapitati se kako to da najveći „čuvari“ tradicionalnih vrednosti ne žive u recimo „moravskoj kući“ u kojoj možemo naći autentičan nacionalni izraz, već više vole kopije „Bele kuće“? Na kraju sve ovo je dovelo i do gubitka autentičnog identiteta naših gradova. Uskoro će biti nemoguće razlikovati razglednicu iz Beograda od razglednice Astane, Taškenta, Bakua, Dubaija i sličnih gradova”, naglašava.
Teba da gradimo dom, a ne nekretninu
Na pitanje o tome zbog čega većina onoga što je izgrađeno u poslednje tri decenije nema težinu umetničke vrednosti kao nešto što je nastalo pre Drugog svetskog rata, Jović ističe da će kvalitetna arhitektura proći test vremena i da će i iza ove generacije ostati vredni objekti.
Ipak, ono što Jović ističe kao ključnu temu, kada pričamo o stambenoj arhitekturi, jeste to da je potrebno da se stanovi grade za život ljudi, a ne za tržište nekretnina.
”Da citiram jednu moju bivšu studentkinju, „treba da gradimo dom, a ne nekretninu“. Možda ovo zvuči jako prosto i paradoksalno ali suština je u tome. Iz ove razlike da li gradimo dom za život ili kvadratni metar za prodaju, proizilazi način na koji se stan projektuje i dimenzije prostora i veličina hodnika i prozora i visina plafona, a svakako od ovoga i zavisi da li će fasada biti ukrašena lažnim klasicističkim ukrasima. U „Parižankama“ je stvar u ekonomiji, a ne u estetici”, kaže nekadašnji predsednik DaNS-a.
Pitanje koje se nameće jeste i koja je budućnost ”parižanki”?
”Danas, nije fraza reći da je teško predvideti budućnost. Ako hoćemo da budemo cinični, možemo reći da će vreme učiniti svoje”, ističe sagovornik.
On objašnjava da je većina tih fasada i ukrasa urađeno od ekstrudiranog polistirena, poznatijeg kao stirodur, a budući da niko nije video kako ovaj materijal izgleda posle 60 godina, može se desiti da su ove fasade vremenski oročene i vrlo lako mogu biti uklonjene u nekom novom stilskom „presvlačenju“ objekata.
”Do tada je na nama da se borimo protiv ovakve estetike, ali i protiv onog što ta estetika iza sebe krije”, zaključuje arhitekta Slobodan Jović.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.