“Muzeji zapravo nikada nisu gotovi”: Devedeset godina Muzeja Matice srpske

Ovo su reči Franje Malina, kustosa i upravnika Muzeja Matice srpske, koje je svojevremeno zapisao, prisećajući se početaka Muzeja, ali i razmišljajući o njegovoj budućnosti, a upravo se danas nalazimo na drugoj tački – devedesetoj godišnjici njegovog otvaranja za javnost.

Kako je rečeno na predavanju koje je ovim povodom upriličeno u Galeriji Matice srpske, u osnovi je i dalje jedan čovek, jedna vizija i neobuzdana želja da se stvari pomere, a to je upravo Franja Malin.

“Mi se danas nalazimo na toj tački, devedeset godina nakon zapisa Franje Malina i stojimo na istim osnovama, svesni da se muzeji ne stvaraju preko noći, svesni koliko su naši prethodnici za nas uradili i koliko je Franja Malin svojom ljubavlju prema muzeju postavio temelje za njegov razvoj i za ono što mi danas radimo”, poručila je upravnica Galerije Matice srpske Tijana Palkovljević Bugarski.

Ove godine obeležava se niz značajnih jubileja – 175 godina od osnivanja Galerije, 65 godina rada u zdanju u kojem se i danas nalazi – nekadašnjoj zgradi Produktne berze i 90 godina od osnivanja Muzeja Matice srpske.

Zašto je 1933. važna za Galeriju Matice srpske?

Da bismo razumeli zašto je 1933. godina važna za Galeriju Matice srpske, moramo se vratiti nazad u prošlost, u vreme čuvenog Save Tekelije, koji je zaslužan za unapređenje rada Matice srpske, između ostalog, osnivanjem biblioteke i Muzeuma pri ovoj ustanovi.

“Sava Tekelija je kao prvi doktor prava u Srba bio svestan da je budućnost svake nacije u obrazovanju i da je zbog toga, kao neko ko je imao finansijske mogućnost, to trebao da pomogne. Zato je u Budimu osnovao Tekelijanum, svoju zadužbinu, kojom je omogućio školovanje mladih ljudi. Isto tako, bio je svestan da treba osnovati biblioteku u kojoj će se sakupljati knjige iz kojih će ti mladi ljudi učiti, kao i panteon znamenitih Srba, zbirku portreta koji će svedočiti o ličnostima koje su obeležile srpsku kulturu i umetnost”, kaže Palkovljević Bugarski.

Tekelija je svojim testamentom ostavio portrete 11 članova njegove porodice – oni su temelj iz kog se rodila ideja o osnivanju Muzeuma, a takva odluka je i doneta davne 1847. godine.

Tako su se portretima članova njegove porodice, uskoro pridružili i portreti drugih dobrotvora, koji su pomagali da Matica srpska ostane centar kulture i nauke, među kojima je i Marija Trandafil, koja je Matici podarila zgradu u kojoj se ta ustanova nalazi i danas.

Presudan momenat predstavlja preseljenje Matice iz Budima u Novi Sad, 1864. godine, kada je čitav imetak dobio novi dom – zgradu Platoneuma, u kojoj se danas nalazi novosadski ogranak SANU.

Sa preseljenjem počinje i značajno uvećanje fonda, naročito nakon poziva u Serbskim novinama 1888. godine da joj se daruju dela koja su važna za istoriju i kulturu.

Takođe, sama Matica stipendira mlade ljude, a među prvi stipendistima bili su čuveni slikari Uroš Predić i Paja Jovanović – tako je Matica za sebe vezivala ljude , koji su, vraćajući se sa studija postojali aktivni učesnici njenog života. 

Odluka da će Muzej Matice srpske biti otvoren doneta je u svetlu obeležavanja veka Matice srpske, 1927. godine, što je ujedno bila i prilika da se pokaže koliki je njen značaj za kulturni život, ali i momenat kada od panteona, Muzej postaje svojevrsna “košnica”.

“Promena identiteta od čuvara slika do javne delatnosti muzeja bila je toliko velika da je Muzej Matice srpske postao košnica – mesto okupljanja umetnika, naučnika, književnika”, napominje Palkovljević Bugarski.

Franja Malin je imao hrabrost i viziju

Do kraja 1933. godine, novootvoreni muzej imao je 239 predmeta, dok je, prema popisu iz 1899. taj broj iznosio svega 99.

Iste godine, napravljen je iskorak, kada je savremenim umetnicima poslat poziv da muzeju poklone po jedno delo.

Na toj poziv odazvao se Milenko Šerban koje je poklonio portret bivše žene, i drugi, među kojima su Milan Konjović, Petar Dobrović.

Tih godina, Matica srpska trudila se da pomogne umetnicima kojima je pomoć bila neophodna, a kako više nije bilo stipendija, način da se pomogne bio je otkup slika – kao u slučaju Bogdana Šuputa, koji je otišao u Pariz zahvaljujući tome što je Matica otkupila njegovu sliku “Karlovački pejzaž”.

Do početka rata, broj umetničkih dela skočio je na 400, a na insistiranje Franje Malina, organizovan je muzejski program – po jedna izložba istorijskog i jedna savremenog karaktera, pa su ubrzo u Muzeju izlagana dela Stevana Todorovića, Novaka Radonjića, Stevana Aleksića, Milana Konjovića.

Zadaci ostali isti

“Prikupljati, čuvati, agitovati, organizovati saradnju i postepeno proširivati. To je najzadatak do onoga momenta kada Matica dođe do svoje reprezentativne palate i do one podrške na koju punim pravom računa. Onda će tek Muzej Matice srpske moći u punoj meri da donosi koristi i da bude dika i ponos Vojvodine i cele Jugoslavije”, beleži Franja Malin.

Nadovezujući se na njegove reči, Tijana Palkovljević Bugarski naglašava je Franja Malin “našao meru” i spojio “tradicionalno i savremeno”, “nacionalno i internacionalno” i u trenutku kada se Matica srpska, kao institucija sa nacionalnim opredeljenjem, našla u novoj, višenacionalnoj državi.

“Tek je od 2006. godine, Galerija Matice srpske postala zapravo ono što je od početka bila ideja – nacionalni muzej. Mesto sakupljanja nacionalne umetnosti u državi koja ima isti naziv kao i muzej. Taj momenat bio je presudan”, dodaje.

Ali, zadaci su ostali isti, kao i pre 90, ali i 175 godina.

“Muzej Matice srpske još nije gotov. Međutim, muzeji zapravo nikada nisu gotovi. Tako mora biti i u Muzeju Matice srpske. Oni se stalno izgrađuju, uređuju i razrađuju. Mnogo će još godina morati proći, mnogo će se morati utrošiti i rada i novaca da se dođe do onakve ustanove kakvu treba da imamo, kakvu možemo da imamo i kakvu moramo imati”, piše tada Franja Malin.

“Ove reči su poput propovedi za sve nas koji radimo u muzejima. Oni se stalno izgrađuju i nikada nisu gotovi. Oni su stalno u kretanjima, traganjima, prilagođavanju vremenu, svetu, političkim okolnostima. Kada sagledamo citate Franje Malina, srećna sam jer mislim da smo uspeli da ostvarimo jednu od želja i nadanja muzejskog odbora”.

A odbor je zabeležio sledeće: