Postavka ukazuje na intenzivno predstavljanje umetničkih dela jugoslovenskih autora na Bijenalu u Sao Paulu, kao proizvoda jugoslovenske kulturne politike u formiranju kulturnih veza sa zemljama Južne Amerike, počevši od šeste decenije 20. veka.
„Bijenale u Sao Paulu nastalo je kao rezultat težnji brazilskih vlasti i kulturne elite ne samo da savremenu svetsku umetnost učini poznatom u Brazilu, već da uspostavi Sao Paulo kao umetnički centar i ovaj grad ucrta na mapu globalnih umetničkih zbivanja. Osnivanje Bijenala desilo se ubrzo nakon otvaranja Muzeja moderne umetnosti u Sao Paulu, i proisteklo je iz njega. Obe ove institucije nastale su zahvaljujući idejama i naporima italijansko-brazilskog industrijalca Fransiska „Čičila” Mataraza (1898–1977). Ubrzo po osnivanju, ova manifestacija se profilisala kao jedna od najvećih svetskih umetničkix smotri u periodu nakon Drugog svetskog rata”, kaže za Kulture.rs autorka izložbe Ana Rakić.
Na bijenalu 1953. godine, koje je ušlo u istoriju svetske umetnosti, Francusku su predstavljala dela Pikasa, Englesku dela Henrija Mura, Norvešku čak 70 radova Edvarda Munka a Mondrijanova dela Holandiju, dok je Jugoslaviju je svojih 25 dela predstavljao Petar Lubarda.
„Lubarda je na prvom jugoslovenskom predstavljanju na Bijenalu u Sao Paulu nastupio sam, što nam govori o značaju i monumentalnosti njegovog dela, kao i na pozitivnoj recepciji njegovog modernističkog slikarstva nakon izložbe u Galeriji ULUS u Beogradu 1951. godine. Naš predstavnik je svoja dela izložio u okviru posebne sale, a njegovi apstrahovani pejzaži, figure, mrtve prirode i kompozicije su dostigli izvanredan uspeh. Engleski kritičar Herbert Rid je njegovu izložbu prozvao ‘otkrovenjem Bijenala‘“, dodaje Rakić.
Među našim istaknutim imenima koja su nastupila na Bijenalu jeste i Lazar Vozarević, koji je sa grupom autora iz Jugoslavije, među njima i Edom Murtićem, čije slike takođe možemo videti na ovoj izložbi, učestvovao na bijenalu 1967. godine, gde se predstavio i Endi Vorhol.
Vozarević je prošao veoma zapaženo i otkupljena su dva njegova dela.
„Slikarstvo Lazara Vozarevića koje šezdesetih godina progresira u pravcu sinteze oblika i korišćenja novih materijala, a početnu idejnu iskru pronalazi u vizantijskoj i sprskoj srednjovekovnoj umetnosti, na Bijenalu u Sao Paulu je izazvalo izuzetno pozitivne kritike”, ističe autorka izložbe.
Ovo Bijenale, kako objašnjava, predstavlja jedan od najuspešnijih nastupa jugoslovenske delegacije na ovoj smotri, ali i uopšte na međunarodnim izložbama.
„Do tog vremena nije bilo većeg prikaza savremene likovne umetnosti na bilo kojoj internacionalnoj izložbi u svetu. Inostrana štampa je obilato hvalila jugoslovensku izložbu, a dela naših umetnika su otkupom postala deo mnogih muzejskih i privatnih umetničkih kolekcija širom sveta. Paradoksalno, kao rezultat loše organizacije jugoslovenskog nastupa, Jugoslavija je ostala bez nagrada na Bijenalu”.
„Fantastična zver”
Lubardina „Fantastična zver” i Vozarevićev „Krug”,otkupljeni na bijenalima u Sao Paulu.
Nakon više decenija, ova dela završila su u Beogradu, ali u privatnim kolekcijama.
„U oba slučaja, radi se o delima visoke vrednosti koja su svoj kvalitet potvrdila učešćem na Bijenalu u Sao Paulu, na kom su i otkupljena. U slučaju slike Besta Fantasica(Fantastična zver) Petra Lubarde, izvori tvrde da je ona deceniju nakon otkupa bila u Brazilu, posle čega je postala deo kolekcije Marka Barbezaa u Lionu. Nakon 1999. godine slici se izgubio trag, ali je ona u žižu javnosti, posebno domaće, dospela nakon otkupa beogradskog kolekcionara 2017. godine”, ističe Ana Rakić.
Vozarević je prodao više umetničkih dela prilikom nastupa na Bijenalu u Sao Paulu 1967. godine, a među njima dve slike su postale deo privatnih kolekcija Rokfelerovih.
„Slika Krug, koju je kupio Dejvid Rokfeler, nakon više od pola veka vraćena je u Beograd, kada je sticajem srećnih okolnosti otkupljena od strane beogradskog kolekcionara i svečano, po prvi put, 2022. godine prikazana domaćoj publici”.
„Revolucionarni stav”
Umetnici, čija se dela mogu videti na ovoj izložbi, Zoran Petrović, Mladen Srbinović, Lazar Vozarević, Stojan Ćelić, pripadali su Decembarskoj grupi, koja je svojim ”revolucionarnim stavom” prema umetnosti raskinula sa dogmatskom estetikom.
Na njihovo stvaralaštvo vladajući establišment nije blagonaklono gledao, ali su ipak predstavljali Jugoslaviju u Sao Paulu…
Učešće Jugoslavije na Bijenalu u Sao Paulu tokom šeste i sedme decenije dvadesetog veka rezultat je novih događaja na svetskoj političkoj i umetničkoj sceni, kao i kulturnih politika Jugoslavije, Brazila i drugih uticajnih zemalja tokom hladnoratovskih podela.
„Opredeljenje jugoslovenskog političkog vrha da istupi iz Istočnog bloka, te promena kursa u pravcu revidiranja odnosa sa Zapadom, odražava se na razvoj umetnosti na samom početku pedesetih godina. Tokom šeste decenije, nastupi Jugoslavije na Bijenalu u Sao Paulu mahom su akcentovali slikare koji su se oslanjali na modernističku tradiciju međuratnog perioda, dok šezdesetih primat na ovoj svetskoj umetničkoj smotri imaju pripadnici mlađe generacije (Zoran Petrović, Mladen Srbinović, Lazar Vozarević, Stojan Ćelić), koji su svoj izraz formirali u posleratnoj fazi liberalizacije u umetnosti i negovali nove pristupe u ključu visokog modernizma”, ističe autorka.
Objašnjava da je izbor umetnika na Bijenalu u Sao Paulu i sam njihov prijem ukazuju na domete jugoslovenske umetnosti, predočavaju težnje državnog vrha da se putem kulturne politike afirmiše na međunarodnom planu u zemljama izvan blokovskih određenja, te da istakne tendencije moderne umetnosti kao pokazatelje njenog projektovanog mesta na svetskoj političkoj sceni.
„U to vreme vladalo je shvatanje da je likovno stvaralaštvo potencijalni nosilac važnih kulturno-političkih poruka, te da putem afirmacije moderne umetnosti, između ostalog, država može poboljšati svoj status i uticaj na međunarodnom planu. Donekle, ova ideja nije napuštena ni danas. Međutim, kulturna politika jugoslovenskog posleratnog perioda je prilježno i kontinuirano podržavala likovne umetnike u širem smislu i ne jednokratno, što danas ne možemo reći”, kaže Rakić i zaključuje:
„Ova praksa je delovala ne samo u pogledu njihove promocije na inostranim izložbama, već i na domaćem planu – otkupima i narudžbinama umetničkih dela, kroz konkurse, stipendije, studijska putovanja, obezbeđivanje i dodelu ateljea,negovanjem savremene likovne kritike te otvaranjem novih muzeja i kulturnih institucija putem kojih se stanovništvo edukovalo u pravcu konzumacije te likovne umetnosti”.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.