Ova izložba predstavlja život i rad tri žene, Mileve Simić, Vide Vulko Varađanin i Zore Vučetić Stefanović, koje su živele u istoj ulici, ali pre svega, svojim radom i zalaganjem, doprinele su stvaranju nove ženske građanske kulture.
”Kada pogledamo šta znači biti građanin, one su, svaka iz svog ugla, to i ostvarile”, kaže za Kulture.rs autorka izložbe Ivana Jovanović Gudurić.
Mileva Simić stvarala je vlastitu biografiju i lični narativ kroz obrazovni rad i književnost, Vida Vulko Varađanin negujući nacionalnu kulturu i umetnost i napravila je zaokret kada se opredelila da joj muzika bude životni poziv, dok je Zora Vučetić, pored toga što je predvodila mnoga ženska udruženja, bila članica gotovo svih lokalnih inicijativa u Novom Sadu, samim tim i jedna od retkih žena koja je bila veoma zastupljena u javnosti.
”Biti građanin znači imati vlastiti narativ, ali biti i prisutan u javnosti, što je za žene u ono vreme bilo prilično teško”, dodaje autorka izložbe.
”One su odrastale krajem 19. veka, u vreme koje je pojedincima nudilo mogućnost da menjaju svoj status, ali to ipak bilo pre dozvoljeno muškarcima, kojima je obrazovanje bilo dostupnije. Ženama gimnazijsko ili više obrazovanje nije bilo dostupno, jer se od njih nije očekivalo da rade i da privređuju”, dodaje.
One su odrasle u porodicama u kojima se očekivalo da žene budu dobre supruge, dobre majke i dobre domaćice, poput njihovih majki, koje su pripadale generaciji žena koje su svoj ugled gradile na ugledu supruga ili oca.
Mileva Simić bila je ćerka čuvenog slikara Pavla Simića, prva stalna učiteljica u Srpskoj višoj devojačkoj školi i jedna od prvih srpskih književnica.
Pisala je kratke priče i novele, objavila je za života preko 40 priča.
Pripadala je prvoj generaciji devojčica kojima je bilo omogućeno da upišu Učiteljsku školu u Somboru.
Tri decenije provela je u Srpskoj višoj devojačkoj školi.
Kao učiteljica počela je da radi sa svega 15 godina, kada je, na otvaranju škole 1874. godine održala govor, koji su prenele tadašnje novine ”Zastava”.
”Svoj život je u potpunosti posvetila obrazovanju i književnom radu. Nije se udavala i nije imala dece, što je odgovaralo tadašnjim društvenim stavovima, da posao učiteljice ne mogu da rade jednako dobro kao učitelji, ukoliko se udaju i imaju porodicu. Posvećena učiteljskoj karijeri i književnosti, vodila je brigu o zaostavštini svog oca”, naglašava Ivana Jovanović Gudurić.
Ćerka Arkadija Varađanina, Vida Vulko Varađanin, imala je klasično, građansko, devojačko obrazovanje, završila je osnovnu školu, Srpsku višu devojačku školu i počela da pohađa časove klavira kod Franje Petrika.
pogledajte još
Počinje da nastupa na manjim muzičkim događajima.
Udala se veoma rano, sa 17 godina.
”U to vreme bilo je uobičajeno da devojke uče klavir i da nastupaju do udaje. Kada se udaju, one u tom momentu prestaju da javno nastupaju, ali je Vida napravila iskorak i odlučila da gradi pijanističku karijeru”, dodaje naša sagovornica.
Njen život bio je posvećen muzici, nastupala je na koncertima u Novom Sadu, Beogradu, Zemunu i širom Vojvodine.
Svojevremeno je kupila klavir Buzendrofer, koji je stigao iz Beča, kako bi na njemu svirao Artur Rubinštajn, prilikom njegovog gostovanja u Novom Sadu.
Kasnije je osnovala i Žensko muzičko udruženje – prvo udruženje tog tipa na prostoru tada novonastale Jugoslavije, koje je negovalo savremenu horsku muziku, izvodeći dela savremenih jugoslovenskih autora.
Tokom Prvog svetskog rata bila je angažovana u privremenoj bolnici Dobrotvorne zadruge Srpkinja novosatkinja – za veliki doprinos radu te privremene bolnice odlikovana je od strane Crvenog krsta, da bi nakon rata preuzela vođstvo Crvenog krsta u Novom Sadu, koji je potom vodila više od deset godina.
U to vreme otvorena je prva narodna kuhinja u Novom Sadu, završena je zgrada Crvenog krsta koja je i dan danas njihov objekat.
”Povezivala je humanost i muziku, organizovala je muzičke događaje na kojima je prikupljala sredstva za potrebe Crvenog krsta. U njenom domu u Grčkoškolskoj ulici postojao je muzički salon u kojem su nastupali svi viđeniji muzičari koji su gostovali u Novom Sadu”, ističe Jovanović Gudurić.
Kao mlada devojka, Zora Vučetić počela je da se bavi aktivizmom, ali ne u onom smislu kako ga danas doživljavamo.
Kao devojka predvodila je više neformalnih devojačka udruženja.
Najznačajniji deo njene karijere bio je kada je predvodila Dobrotvornu zadrugu Srpkinja novosatkinja, više od dve decenije.
”Zadrugu je preuzela u kontekstu nove države, političkog i društvenog okruženja, tako da se uz zadrugu bavila i pitanjima ženskih prava, konceptom građanke u novom društveno-političkom kontekstu”, ističe Ivana Gudurić Jovanović, napominjući da je Zorka Vučetić bila poznata i kao veliki humanitarac, ali i da je smtrala da se ne može promeniti položaj žene sve dok ona ne bude ekonomski samostalna.
Na njenu inicijativu, u Novom Sadu, osnovana je Ženska stručna škola – prva škola koja je nudila devojčicama obrazovanje, koje je omogućavalo ekonomsko osamostaljenje.
Izložba ”Ženska strana Grčkoškolske ulice” prikazuje proces stvarnja, takozvane, ženske građanske kulture na našem prostoru, tokom poslednjih decenija 19. i prvih decenija 20. veka. Osnovu postavke čini interpretacija biografija tri novosađanke - Mileve Simić, Zore Vučetić Stefanović i Vide Vulko Varađanin. Osnovu postavke čine predmeti koji se kao posebne zaostavštine izabranih novosađanki čuvaju u fondu Muzeja grada Novog Sada. Radi se o različtim memorabilijima, ličnim predmetima, delovima porodičnih arhiva i drugoj vrednoj građi koja svedoči ne samo o njihovim vlasnicama, već i o vremenu i prostoru u kojem su one živele i delovale. Izložbu možete pogledati u Zbirci strane umetnosti Muzeja grada Novog Sada, Dunavska 29, svakog dana (izuzev ponedeljkom), od 10 do 18 časova.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.