Ovaj hleb je inače i jedini hleb u svetu koji ima određeni način na koji se seče.
Pretpostavlja se da njegov naziv potiče od mađarske reči cipó, što znači okrajak.
Poetično, ovaj hleb naziva se i ”hlebom koji se smeje na mesec”.
U centralnoj Srbiji retko se pravio beli hleb, budući da se pšenica prodavala, tako da je u tom delu zemlje uglavnom pripreman kukuruzni hleb .
Dimitrije Vujadinović, koji se bavi istorijom i kulturom hleba, rekao je na predavanju o cipovki održanom u Muzeju Vojvodine da za sve ono što se nalazi oko nas, možemo da se zahvalimo hlebu:
”Hleb kao hrana je hiljadama godinama bio jedini izvor ljudske energije koja je podizala velike spomenike i izgradila civilizaciju”.
Cipovka se pominje još u knjizi Istorija Novog Sada Melhiora Erdujheljija iz 1894. godine.
Do otvaranja prvih pekara, ovaj hleb mesile su žene i prodavale ga na pijacama.
”Velika je konkurencija bila između žena i profesionalnih pekara koji su ih pravili”.
U pitanju je beli pšenični hleb sa kvascem, karakterističnog loptastog oblika.
Vekna bi bila zarezana sa gornje strane, što mu je davalo karakterističan izgled.
Peče se sat vremena na temperaturi do 240 stepeni, kako bi poprimio boju karamele.
Ovakav način pečenja omogućio je da održava svežinu do nekoliko dana, budući da se pripremao jednom do dva puta nedeljno, zbog čega je i njegova prosečna težina bila od tri do pet kilograma.
Nažalost, modernizacija proizvodnje hleba potisnula je njegovu pripremu.
Kako se ovaj hleb priprema u velikim turskim pećima na drva, u pekarama se ne može naći jer peći na struju nisu adekvatne za njegovu pripremu.
Sa druge strane, uvođenjem mašina i automatizacije hleb dobija oblik vekne, ali cipovka ne trpi takvu vrstu pripreme.
Kako je zabeleženo, ona treba da se mesi dok ”grede na tavanici ne ovlaže”.
Cipovka nije samo svakodnevni već je i obredni hleb.
Na dan Svetog Ištvana slavi se i dan novog hleba – kada se mese cipovke od brašna dobijenog od novog roda pšenice.
One se nose u crkvu, gde se održava misa, a potom se parče po parče dele narodu.
Dužijanca, koja se vezuje za Bunjevačku kulturu, praznik je kojim se izražava zahvalnost Bogu za žetvu uz želju da i naredna godina bude berićetna.
I tom se prilikom cipovka nosi u crkvu, nakon čega se pokazuje narodu i deli kao zahvalnica za žetvu i želju da i sledeća bude uspešna.
Cipovka je jedini hleb koja ima specifičan način kako se seče – postoje dva načina:
Jedan je način od srca, kada se hleb drži pod miškom i seče prema sebi poduž, s kraja, dok je drugi način da se prepolovi, i potom seče na kriške.
Predavanje je održano u okviru pratećeg programa izložbe ”Pšenica – od njive do trpeze” u Muzeju Vojvodine.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.