Osnivanje Srpskog narodnog pozorišta: Najstariji nacionalni teatar koji je stvorio narod

Potreba i želja da se osnuje stalno narodno pozorište postojala je dosta godina unazad, jer su putujuće diletantske družine bile kratkog veka, teško su se izdržavale, a neprekidan putujući život bio je težak glumcima u svakom pogledu.

Da se glumci pozorišne družine Jovana Kneževića iz Srpskog Čanada  koje je bilo na gostovanju u Novom Sadu, 1861. godine nisu posvađali zbog smanjenih plata, možda bi na osnivanje Srpskog narodnog pozorišta čekali još. 

Slučaj je udesio da se to dogodi baš u Novom Sadu i da  ozlojeđeni glumci upute molbu Srpskoj čitaonici da se stave pod njeno okrilje. 

Čitaonica, koja je prethodne godine, nakon dvanaest godina, obnovila svoj rad, pod predsedništvom Svetozara Miletića је već sutradan održala sednicu i donela odluku o osnivanju Srpskog narodnog pozorišta.

Među najzaslužnijima za obnavljanje Srpske  čitaonice, kao i osnivanje Srpskog narodnog pozorišta bio je tadašnji urednik „Srpskog dnevnika“ Jovan Đorđević koji je nizom svojih članaka u ovim novinama ne samo potakao i ostalu srpsku štampu da podrži ovu ideju nego i sam narod da svojim novčanim prilozima omogući obnavljanje jedne i osnivanje druge toliko važne institucije.

Nacionalno pitanje

Srbi, zbog načina na koji je rešeno ili bolje rečeno nije rešeno njihovo nacionalno pitanje u okviru monarhije, nisu mogli računati na bilo kakvu podršku Beča ili Pešte, niti na bilo kakvu materijalnu potporu za svoje kulturne institucije. 

Svaka institucija bila je osnovana i izdržavana zahvaljujući dobrotvorima, zadužbinarima i priložnicima.

Tako je radi brige oko novoosnovanog prvog stalnog narodnog pozorišta, 1862. godine osnovano Društvo za Srpsko narodno pozorište koje se brinulo o radu ali i materijalnom opstanku pozorišta. 

Ovakva društva osnovana su i u drugim mestima širom Ugarske koja su imala zadatak da se brinu o pozorištu na njegovim gostovanjima. 

Za prvog upravnika pozorišta postavljen je Jovan Đorđević, i pred njim se našao nimalo lak zadatak. 

Odluka o osnivanju je doneta, pozorišna družina je sticajem okolnosti formirana brzo i trebalo je obezbediti dovoljno novca, dramskih dela za predstavljanje, ali i podići pozorišno zdanje.

Družina

Prvi glumački sastav brojao je osamnaest članova od kojih su šest bile žene. Draginja Ružić udata za Mitu Ružića, Ljubica Kolarović udata za Dimitrija Kolarovića i Sofija Popović bile su rođene sestre.

Najplaćeniji članovi trupe bile su dve žene, upravo Draginja i Ljubica, a njihova sestra Sofija sa svojih tek dvanaest godina bila je najmlađi njen član. 

Najplaćenija je bila Draginja Ružić sa 70 forinti mesečno i njena plata je bila veća i od plate Laze Telečkog koji je bio i glumac i reditelj. 

Ljubica Kolarović imala je istu platu, 60 forinti kao i Telečki,   a najplaćeniji glumac bio je Mita Ružić sa 55 forinti mesečno.

Pored njih tri, još dve sestre, Katica i Jelisaveta koja se kasnije udala za Peru Dobrinovića, sa još dva brata Lazom i Pajom, isto su stupili u glumačke redove.

Članovi ove porodice i njihovi potomci, njih osamnaest, su dali veliki doprinos pozorišnom životu, ne samo u okviru Srpskog narodnog pozorišta već pozorišta uopšte svojim angažmanima u Narodnom pozorištu u Beogradu ali i Zemaljskom kazalištu u Zagrebu. 

Ćerka Sofije Popović i kapelmajstora Srpskog narodnog pozorišta Aksentija Maksimovića, Milka Marković, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, bila je izvrsna glumca. 

Za razliku od prethodne generacije koja je imala talenta ali ne i obrazovanja, radi glumačkih studija boravila je u Beču, Minhenu, Pragu, Parizu, prevodila dramska dela sa Francuskog, Nemačkog i Mađarskog i bila prva žena reditelj kod nas.

Pred trupu je Jovan Đorđević postavio ozbiljan zadatak, da se svake  nedelje  mora održati bar tri različite predstave i da se tek nakon tri meseca mogu ponavljati, osim ako za to postoji opšta želja publike. 

Bez obzira što je zadatak bio vrlo ambiciozan, već u članku koji je objavio „Srpski dnevnik“, novembra 1862. godine, piše da je trupa za svojih deset meseci boravka u Novom Sadu, a išla je i na gostovanja, naučila novih 46 pozorišnih dela, a da su za malo više od godinu dana spisatelji obogatili repertoar pozorišta za čak trideset novih dela.

Glumci su svi bez sumnje bili talentovani, mladi, dobri pevači, što je uz talenat bilo neophodno s obzirom da su svi komadi bili sa pevanjem, ali i osobenjaci – pomalo skloni piću, kavzi i kocki.

Najteže je bilo održati red i disciplinu

U svojim izveštajima koje je Jovan Đorđević redovno podnosio, možemo videti kakav je težak zadatak pred njim stajao, a da je najteže od svega bilo u trupi održati red i disciplinu.

Tako u svom izveštaju sa gostovanja u Kikindi, Đorđević odboru piše: 

„Došlo je do krupnih reči i do boja, u kom je naš Isaković od birtaša i njegovih slugu bijen i izbačen bio, a pošto se sutradan nije pojavio na probi Đorđević pošalje po njega i kako kaže, dovedu ga polubunovna, neumivena, neočešljana, poderana i uprljana da ga je muka bilo gledati“.

Ni sa Dimitrijem Kolarovićem nije imao više sreće. 

Na istom gostovanju, prilikom izvođenja predstave „Đurađ Branković“ pre koje se Kolarović poprilično napio, Đorđević ga nije smeo na pozornicu pustiti jer kako kaže: 

„Ja, sam, istina, znao da on u prvom stepenu pijanog stanja igra šaljive role bolje nego trezan, ali ovo je bio viši stadijum pijanstva  kod njega, a drugo, nije bio šaljivi komad na redu, nego tragedija.“

Laza Telečki,  glumac i reditelj, najobrazovaniji član trupe,  voleo je da se kocka pa je često zadržavao novac koji mu je bio poveren za isplatu drugim glumcima. 

Petar Vidaković bio je ocenjen od stane Đorđevića kao zanesen i nepogodan, koga i najneznatniji povod može izbezumiti: 

„Pri predstavi Vojničkog begunca kad je pevao, proderao se sa pozornice na muziku i viknuo joj je: „Brže!“, a kada ga ova nije htela poslušati, otišao je sa pozornice i ne ispevavši svoju pesmu. Toliko ceni taj čovek publiku!“

Ni sa ženskim delom trupe nije bilo lako: 

„Kolarovićka, da je sama, dala bi se odlučiti od svega što je zlo. Ali ovako, ne da se s njom ništa uraditi… Ona je sada u družini mnogo goropadnija od njene sestre Ružićke, a to su sve Kolarovićeve lekcije.“

Mita Ružić bio je odličan glumac, dobre i blage naravi i jedan od retkih na kojeg nije bilo pritužbi.

Novi Sad – Zagreb – Beograd

Bez obzira kakvi su bili, uspeli su da izrastu u dobre glumce i da svojim angažmanima daju doprinos Zemaljskom kazalištu u Zagrebu, kao i, zajedno sa Jovanom Đorđevićem, osnivanju Narodnog pozorišta u Beogradu.

I ako daleko od uzora, pozorišta u Beču, ali i nemačkog pozorišta uopšte, bez učitelja glume, vođeni od Jovana Đorđevića i kasnije Tone Hadžića koji ipak nisu bili profesionalci u ovom poslu, u odnosu na zagrebačke glumce koji su sve ovo imali, ne računajući na bolje uslove za rad i dovoljno novčanih subvencija, novosadski glumci imali su jednu ogromnu prednost.  

Znali su dobro i lepo su govorili svoj jezik.

Jovan Subotić, političar, advokat, dramski pisac koji je bio upravitelj Zemaljskog kazališta u Zagrebu ali i predsednik društva za Srpsko narodno pozorište nakon svog dolaska u Novi Sad, u svojoj autobiografiji o tome piše: 

„U Zagrebu je Frajdenrajh kao stari nemački glumac  mogao sve dovesti bliže stanju nemačkog pozorišta i pozornice, na kojoj bejaše odrastao; ali narodnog jezika nije ni sam znao, a opet rolu dobro naučiti, to mu je bilo našto malo, i to malo vrlo nepoznato. A njegovi drugari tako su narodni jezik hrvatski upravo književni, tako mrcvarili, da je bilo užasno slušati. I u istinu, ko je od Srbalja gledao predstavu na srpskom novosadskog pozorišta, taj je barem sadržaj čestito razumeo, i u jeziku nije dobijao ćušaka čas na jednom čas na drugom uhu. A u Zagrebu  morao bi zapušiti oba uha, da ne čuje ništa i onda mogao uživati više nego u Novom Sadu.“ 

Izgradnja pozorišta

Planove za izgradnju pozorišne zgrade vlada u Pešti je uvek posmatrala kao političko pitanje Srba u Ugarskoj, i nikada nije blagonaklono na to gledala. 

Delegacija na čijem je čelu bio Jovan Subotić, koja je tim povodom bila u Pešti, od Ugarskog ministra unutrašnjih poslova barona Vathajma dobila je usmeno odobrenje, ali kako Subotić izveštava:

„Ministar  je sutra dan otišao u kupatilo nekuda radi svoga zdravlja, pa se više kao ministar u te dvore ne vrati, a naši izgledi istope se kao ono topli letnji oblačići na nebu.“

Predsednik vlade grof Andraši koji je razgovor okrenuo na polje politike zaključio je: 

„Srblji valja da saznadu svoje sile. Dve tri županije i nekoliko gradova, u kojima oni u velikoj masi žive, nisu meni ništa. Ja mogu sve pregaziti.“

Deset godina je bilo potrebno da Pozorište dođe do svoje zgrade, ali to se ostvarilo 1873. godine otkupom dobrovoljnim prilozima, dve godine ranije na brzinu nazidane Građanske dvorane, koja se nalazila na današnjem Trifkovićevom trgu, a koja je 1892. godine nakon isteka dozvole i pored nezadovoljstva građana srušena.

Do tada su predstave davane u sali na spratu kafane Sunce, u kući koja i danas postoji na uglu Poštanske i Jevrejske ulice, a Đorđević o tim danima piše: 

„ A mi još nemamo svoje kuće, nemamo osim srpske i turske nikakve druge gardarobe, od nameštaja nemamo ni jedne stolice, imamo nešto položenog fonda i više obećanog i nikakve sigurne potpore.“ 

Da bi mogli da se izdržavaju, on nastavlja:

„Mi nismo smeli ni jedan dan da propustimo, već smo morali katkad preko sedmice i dva nova komada naučiti.“

Veleposednik i veliki dobrotvor srpskog naroda, Lazar Dunđerski, 1895. godine po projektu arhitekte Vladimira Nikolića, koji je između ostalog projektovao Vladičanski dvor u Novom Sadu, o svom trošku je sazidao novu pozorišnu zgradu. 

Pozorišna zgrada nazidana je na placu koji je pripadao Dunđerskom i kako nije mogla biti poklonjena Srpskom narodnom pozorištu jer su to vlasti sprečile, izdavana je za simboličnu jednu forintu mesečno.

Vlada Popović, posleratni upravnik Srpskog narodnog pozorišta, glumac, pevač i reditelj, ovako je  opisao u jednom intervjuu požar koji je izbio oko 3 sata noću, u kojem je izgorela zgrada Dunđerskovog pozorišta: 

I pored svih nevolja, zahvaljujući entuzijazmu, ali i Društvu koje je brinulo i pomagalo njegov rad, pozorište je uspešno opstajalo i radilo do izbijanja Prvog svetskog rata, kada je njegov rad zabranjen. 

U tom periodu, izvedeno je oko 10 i po hiljada predstava, od toga preko 8.000 na gostovanjima,  600 različitih dramskih dela.

Nakon Prvog svetskog rata, Društvo je ukinuto a država je preuzela brigu o pozorištu, kojem je promenila  naziv u Narodno pozorište. 

Zbog loše materijalne situacije i nedostatka državne potpore i brige, u pozorištu je prvo ukinuta opera, a nakon požara 1928. godine u kojem je izgorela pozorišna zgrada,  trupa je priključena Osječkom pozorištu kao matičnoj kući. 

Međutim, sa radom je veći deo trupe nastavo privatno da radi pod nazivom Srpsko narodno pozorište, a jedan njen deo priključio se Pozorištu Dunavske banovine osnovanom tek 1936. godine. 

Ova prilično konfuzna situacija i večiti nedostatak materijalne potpore rešena je tek nakon oslobođenja Novog Sada, kad već 1944. godine kreće obnova i rad pozorišta pod nazivom Vojvođansko pozorište, sve do 1951. godine, kada mu je vraćen naziv Srpsko narodno pozorište.