Šta je Novi Sad značio piscima i umetnicima koji su u njemu živeli i stvarali – kakav je trag grad ostavio u njihovim najličnijim zapisima?
Gordana Nonin u ovoj knjizi upravo kroz dnevnike otkriva jedno posebno lice ovog grada.
Za pisce dnevnika kažu da oni žive dva puta – jednom dok im se život događa, a drugi put dok o njemu promišljaju i zapisuju ga što postavlja pitanje koliko će života, zajedno sa autorima, proživeti čitaoci ovih stranica.
Gordana Nonin decenijama čita dnevnike pisaca i umetnika, tragajući za onim intimnim beleškama u kojima se velika istorija prelama kroz svakodnevni život.
Njeni tekstovi pokazuju koliki je pečat ovaj grad ostavljao na ljude posvećene umetnosti i kulturi tokom više od jednog veka.
Aleksandar Tišma, Vasa Stajić, Judita Šalgo, Pavle Ugrinov, Laslo Vegel, Slobodan Tišma, Nenad Šaponja i Miroslav Mandić su samo neki od izdvojenih autora u čijim životima Novi Sad postaje i pozornica i junak.
Kroz brojne, naizgled male detalje, u najintimnijem književnom žanru oživljavaju atmosfera i duh grada, njegove vrline i mane.
Tako Novi Sad u dnevnicima postaje omaž ne samo jednom gradu već svemu onome što jedan grad čini gradom.
Od Tihomira Ostojića koji je bio svedokom gradnje prvog mosta na Dunavu u Novom Sadu, do Radovana Popovića koji beleži stradanja novosadskih mostova tokom 1999. godine; od Vase Stajića koji se prvi obraća sugrađanima nakon oslobođenja 1944. godine u centru Novog Sada, do Aleksandra Tišme i Slobodana Tišme koji šetaju gradom na Dunavu; od Judite Šalgo i njenih promišljanja o tada čuvenoj „Tribini mladih“, do Miroslava Mandića koji Novi Sad gleda s Trandžamenta vraćajući se iz zatvora 1973. godine; od Pavla Ugrinova i njegovih dolazaka na Sterijino pozorje ili u Maticu srpsku, od Ređepovih dnevničkih zapisa o Miroslavu Antiću… do Lasla Vegela koji jedini od svih ima dnevničke beleške objavljene u knjizi naslova „Novosadski dnevnik“ i Nenada Šaponje koji svoje novosadske šetnje ima i po gradovima sveta.
Gordana Draganić Nonin (Novi Sad, 1963), višedecenijska je novinarka i urednica.
Tokom osamdesetih je bila sekretar Književne omladine Novog Sada, potom novinarka i urednica kulture u brojnim časopisima, nedeljnicima i dnevnom listu Danas, gde je imala redovne rubrike o knjigama: „Bez prašine“ i „Dnevnik dnevnika“.
Tokom devedesetih je bila urednica kulture u Vojvođanskom građanskom listu Nezavisni i bila je osnivač i glavna i odgovorna urednica časopisa za komunikaciju kultura Horizonti.
Bila je i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika časopisa za savremenu kulturu Vojvodine Nova misao (2009-2016).
Uradila je više od sto intervjua sa najznačajnijim ličnostima iz kulturnog i društvenog života Srbije, regiona i sveta.
Izbor njenih intervjua objavila je izdavačka kuća „Agora“ 2010. godine pod nazivom Ljudi od reči. Knjiga tekstova i intervjua Bez prašine objavljena je 2012. godine (NIP Dnevnik, Novi Sad).
Dobitnica je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine za 2011. godinu.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.