„Svedoci smo sveopšteg odsustva jezičke kulture”

„Od prvih dana dete je usmereno ka maternjem jeziku, koji se usvaja postupno, najpre spoznajom pojmova koji nas okružuju, potom postupnim razumevanjem najkomplikovanijih umetničkih i filozofskih izraza. Maternji jezik je jezik na kojem se misli, sanja i računa. Nova saznanja ukazuju da je strukturalna mreža jezika prožeta maternjim jezikom: da se mozak prilagođava kognitivnim zahtevima. Mozak ne funkcioniše ni bolje ni gore, nego jednostavno drugačije, usklađuje se prema svojstvima određenog maternjeg jezika”, kaže za Kulture.rs prof. dr Nada Savković.

Prema njenim rečima, pitanje jezika je izuzetno važno, jer je jezik osnovno oruđe kulture svakog naroda: rodno mesto našeg bića. Pojmovni svet jednog naroda odražava se u jeziku. Pošto se jezik neprekidno razvija, njegov razvoj bi trebalo usmeravati, jer jezik utiče na kulturni razvoj naroda i doprinosi jasnijoj komunikaciji. 

„Očuvanje maternjeg jezika veoma je značajno u manjim jezičkim zajednicama i u sredinama gde je populacija u opadanju kao u Srbiji: kad smo u svome jeziku, mi smo u svom zavičaju. Zato je važno uticati na svest o važnosti očuvanja maternjeg jezika kao preduslova za očuvanje autentičnosti nacije”, ističe naša sagovornica.

K: Šta je bila Vukova ideja, a šta njegovih prethodnika?

Kao i uvek ništa se ne dešava preko noći. Postojao je dug proces uočavanja da je neophodno da se uvede narodni jezik ne samo u književnost, nego i u druge oblasti života kako bi se omogućilo širenje obrazovanja i izgradnja modernog društva. Jedan od oblika iskazivanja patriotske lojalnosti bila je i upotreba narodnog jezika: rešavanje jezičkog pitanja, tj. reforma jezika bila je jedna od dominantnih tema o kojima se raspravljalo u 18. veku. Ključni pojam za razumevanje identiteta Srba onog vremena bila je njihova vera, osećanje pripadnosti pravoslavlju je uticalo i na razvijanje patriotske svesti. Drugi bitan elemenat izgradnje identiteta bio je jezik. 

U Evropi u 18. veku je u jeziku, kao i u formalnom obrazovanju, postojala jasno izražena linija podele na klase, koja je podrazumevala i određivanje statusa. Mnogi evropski narodi daju prednost narodnom nad latinskim jezikom. U 18. stoleću jezička slika kod nas je bila veoma složena, osobenost ovog perioda jeste književna višejezičnost, neki autori, poput Gavrila Stefanovića Venclovića, Zaharija Orfelina, Jovana Rajića, Dositeja Obradovića, pišu na dva i više jezika; takva pojava se naziva multilingvizam, odnosno poliglosija. Govorni narodni jezik je bio slabije u upotrebi u književnosti zbog verskih, ekonomskih i političkih okolnosti. 

No, Gavril Stefanović Venclović (krajem XVII v. – posle 1746) piše sjajne besede, koje nikada nisu bile štampane, baš na narodnom jeziku. Jovan Skerlić smatra da je Venclović došao na ideju da za narod treba pisati narodnim jezikom imajući u vidu da je Bog rekao Mojsiju da govori ljudima tako da ga mogu razumeti. U tekstovima na narodnom jeziku nije imao znake za glasove kojih nije bilo u crkvenoj azbuci, te je smislio oznake za njih. Od šest znakova, koliko će kasnije Vuk uneti u azbuku, Venclović je upotrebljavao tri: ć, đ i dž. 

Takođe, Zaharija Orfelin (1726–1785) u predgovoru za Slavenoserbski magazin (1768) i Dositej Obradović (1739–1811) u Pismu Haralampiju (1783) ukazuju na neophodnost pisanja na narodnom jeziku. Uvođenje hibridnog – slavenosrpskog jezika bilo je samo uvertira u procesu opredeljenja za narodni kao književni jezik.

Dositej Obradović u Pismu Haralampiju kaže: „Moja će knjiga napisana biti čisto srpski, kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne gore da Smedereva i Banata“. Uvođenje govornog jezika u književnost za Dositeja je izraz kulturnog uzdizanja naroda: „Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati, nego opšti celoga naroda jezik?“ On nije smatrao da će uslediti gotovo brisanja književnosti koja nije na narodnom jeziku: „ni naš stari [jezik] neće propasti, ašto učeni ljudi u narodu vsegda će ga znati, i s pomoću staroga, novi će se od dan do dan u bolje sastojanije privoditi.“ U praksi Dositej je govorni jezik prožimao slovenizmima, naročito u apstraktnoj terminologiji koja u govornom jeziku nije postojala. Dositejev odnos prema tradiciji ilustruje i njegov stav: „Samo prostota i glupost zadovoljava se vsegda pri starinskom ostati.“ 

Jovan Došenović (1781–1813), sledbenik Dositejevih ideja, smatrao je da je neophodno izvršiti reformu pisma, da nije samo dovoljno opredeljenje da se piše na narodnom jeziku, nego da se mora naša azbuka svesti na prihvatljiv obim, on predlaže da je dovoljno da to bude na 28 slova. Ovo je najradikalnije iskazan stav u vezi sa izmenama našeg pisma pre Save Mrkalja. Sava Mrkalj, koji ga je poznavao, naveo je da je Pavle Solarić (1779–1821) uticao na Došenovića u pogledu jezika i pravopisa, da se Došenović deklarativno, poput Solarića, i opredelio da za Srbe treba pisati srpski. Solarić je naglašavao da se piše onako kako se govori, tj. na narodnom jeziku. Ukazao je i na potrebu da se stvara terminologija i na srpskom.

Sava Mrkalj (1783–1833) je studirao filozofiju i matematiku, govorio je francuski, nemački, mađarski, ruski, grčki, hebrejski, a znao je i latinski jezik Iako mlad, sa dvadeset i sedam godina iz temelja je „protresao“ srpski jezik i azbuku. Uočio je da u ćirilici ima mnogo više znakova nego glasova, svoja zapažanja je objavio 1810. godine u Budimu u knjižici od 18 stranica „Salo debeloga jera libo azbukoprotres”. U njoj je postavio dva osnovna načela na kojima naše pismo i jezik i danas počivaju: jedan glas jedno slovo i piši kao što govoriš. Mrkalj je prebrojio glasove u svom jeziku i nabrojao ih je 29 (nije uzeo u obzir glas dž). Azbuka treba da ima 29 slova i sva da budu „jedinozvučna“, i tada će biti savršena. Slovima je pokrio 25 glasova a ostala četiri lj, nj, ć i đ je označio tako što je slovima l, n, t i d dodao meki znak označavajući tako njihovu mekoću. Svoju knjižicu je završio preporukom: „Zato ot danas sve naše pravopisanije pod ovo dolazi načelo – piši kako što govoriš“. Međutim, crkvene vlasti su se obrušile na Mrkalja progoneći ga do smrti i tvrdeći da ih gura u ruke katolicizma. Razlika između Mrkaljeve i današnje azbuke neznatna je.

Kada je Vuk 1814. objavio svoju gramatiku pod nazivom Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda, u predgovoru je zapisao: „Ja sad ne vidim ovdje bolje azbuke od Merkajlove, jer čistije i korisnije za srpski jezik ne može biti“. Vuk Stefanović Karadžić (1787–1864) je od Mrkalja prihvatio: demokratski princip razumljivosti jezika, zahtev da pisci usvoje narodni jezik, kao i fonetski pravopis, po načelu da svaki glas ima svoj znak. Ivo Andrić je smatrao da je kao svaki reformator Vuk „bio i rušitelj i graditelj, i više graditelj nego rušilac, ali je savremenicima, naročito u prvo vreme, morala biti mnogo vidljivija rušilačka strana njegovog pothvata“.

Osnovna načela Vukovog rada na jezičkom planu mogu se sažeti u tri tačke. Prvo, izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim obrascima. Drugo, prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika. Treće, novoštokavski folklorni purizam: čišćenje jezika od ckvenoslavizama.

K: Šta je standardizacija jezika i zašto je važna?

Standardni jezik jeste najreprezentativniji, najprestižniji i najelitniji vid jezika, ali nije i njegov jedini vid. Pored jezičkog standarda, u privatnom i javnom životu, paralelno postoje dijalekti i supstandardni idiomi, takođe i potreba za poetskom slobodom (licentia poetica), koja je mimo jezičkog standarda, prisutna u srpskoj književnosti. Zato je neophodno razlikovanje književnog jezika od standardnog jezika. 

Srpski jezički standard uticao je na stilsko raslojavanje u našem jeziku, mogu se uočiti: beletristički [književnoumetnički], kolokvijalni [razgovorni], publicistički, administrativni i naučni stilovi, kao i mnogobrojni podstilovi.

Nakon raspada SFRJ (1991) nametnulo se i pitanje standardnojezičke unifikacije srpskog naroda. Nažalost, izostao je jedinstven stav u vezi sa ovim značajnim pitanjem. 

No, 12. decembra 1997. godine, sporazumom četrnaest osnivača (Srpska akademija nauka i umetnosti, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, Matica srpska, Institut za srpski jezik SANU, Srpska književna zadruga i osam filoloških, odnosno filozofskih fakulteta na kojima se izučava srpski jezik, u Beogradu, Novom Sadu, Nikšiću, Prištini, Nišu, Srpskom Sarajevu, Banjoj Luci i Kragujevcu) osnovan je Odbor za standardizaciju srpskog jezika. Jedan od osnovnih zadataka pomenutog sveakademijskog i sveuniverzitetskog naučnog tela, jeste očuvanje i unapređenje norme srpskoga jezika.

Status i dostojanstvo srpskog standardnog jezika, s njegovim pismom ćirilicom, moguće je očuvati pre svega izvan ideoloških i političkih uticaja.

K: Kako komentarišete insistiranje na upotrebi rodno osetljivog jezika?

Zakonske odredbe o rodno senzitivnom jeziku uvode se na mehanički i autoritaran način, to znači protiv prirode, zakonitosti i logike srpskog jezika. Stručnjaci ukazuju na određen vid nasilja nad jezikom. Niko nije protiv toga da se i u jeziku ogleda rodna ravnopravnost, ali ona mora biti usklađena sa prirodom jezika. 

Stavovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji su u tri navrata prezentovane javnosti: 2011, 2017. i 2021. pred samo upućivanje Zakona u skupštinsku proceduru potpuno su ignorisani. 

Gordana Čomić, koja je obrazlagala tekst Zakona poslanicima u Skupštini, naglasila je: „da jedino Odbor SANU može da odluči o nazivima zanimanja u ženskom rodu, ali da zasad Odbor to nije uradio“. Ona je potpuno obmanula i poslanike i javnost, jer je Odbor tri puta izneo predlog kako treba rešavati i rešiti i upotrebno i zakonski pitanje rodno senzitivnog jezika.

Nažalost, dobili smo predloge koji su potpuno neprihvatljivi, je ne pripadaju aktivnom leksičkom sloju srpskoga jezika, odnosno ne pripadaju opštem leksikonu srpskoga jezika: vodič – vodičica, hirurg – hirurškinja, trener – trenerka, stručnjak – stručnjakinja, govornik – govornica, bek – bekica, i druge besmislene tvorenice.

Takođe, nije se imalo u vidu da mnoge žene ne žele da naziv svoje profesije, svoga zvanja, funkcije i sl. usklađuju sa predlozima Zakona u kojem se ne poštuju gramatička pravila srpskog jezika.

Evropska unija je podstaknula uvođenje Zakona, mada u u svojim deklaracijama izbegava termin „rodna ravnopravnost“, dok su neke njene članice, npr. Francuska, izričito protiv „rodno senzitivnog jezika“. Zakon je po mišljenju srpskog Visokog saveta sudstva, koje je saglasno mišljenju Odbora za standardizaciju srpskog jezika, „protivustavan i suprotan drugim postojećim zakonskim rešenjima“. Protivustavan je zato što Ustav ne poznaje kategoriju roda.

K: Gde smo danas, kao, pojedinci, koliko poznajemo i na koji način koristimo svoj jezik?

Svedoci smo sveopšteg odsustva jezičke kulture, naročito u javnom govoru. Sve manje se čita, a jezik se čuva, razvija i obogaćuje čitanjem lepe književnosti. Nažalost, ne čuvamo sopstveni jezik, sve više je stranih reči i izraza, naročito iz engleskog jezika, u svakodnevnom govoru. Uočava se odsustvo truda da se razvija terminologija na sopstvenom jeziku. Kaže se implementirati umesto sprovesti, ili brend umesto robna marka, ili fensi umesto pomodarski itd.

Čudno je da Skupština Srbije 30 godina nije u stanju da usvoji Zakon o zaštiti srpskoga jezika i ćirilice, a da je za manje od pola godine usvojila Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je oličenje nebrige i koji je usmeren protiv srpskog jezika.