”Narod koji svoju istoriju ne zna, nije politički narod”: Čovek kojeg je nagradila Marija Terezija umro je u siromaštvu, a divio mu se i Dositej Obradović

Orfelin je svoj talenat razvio u nekoliko pravaca. On je bio podjednako dobar i kao kaligraf, bakrorezac, kartograf, pisac bogoslovskih, školskih i prirodnjačkih knjiga, biograf, istoričar, pesnik ali i vinogradar.

Dositej Obradović napisao je o Orfelinu: 

„Naš je pokojni gospodin Orfelin blaženiji i blagopolučniji od sviju njegova vremena srodni… Zaharija Orfelina ime neće među rodom našim zaboraviti se.” 

Sve je počelo u Novom Sadu

Kao dvadesettrogodišnjak, Zaharija Orfelin došao je u Novi Sad 1749. godine iz Budima, i stupio u učiteljsku službu. O njegovom prethodnom životu, osim da je rođen u Vukovaru, gde je završio osnovnu školu,  malo se šta zna.

Pravo prezime mu je bilo Stefanović. Prezime Orfelin je uzeo sam i tako je potpisao sve svoje radove. Postoji više pretpostavki, kako je uzeo prezime Orfelin, od toga da je prezime sastavio od imena grčkih mitoloških junaka Orfeja i Lina, da je to francuska reč „orphelin“ što znači siroče ili da se nazvao prema francuskom medaljaru iz 17.veka Orfelinu.

Sedam godina provedenih u Novom Sadu imalo je svakako presudnu ulogu u njegovom životu. Tu se našao u društvu obrazovanih nastavnika, kakav je bio Dionisije Novaković, kijevski đak.  Ovu prestižnu latinsko-slovensku školu koja je dostigla rang akademije, osnovao je i podigao episkop Visarion Pavlović.

Na mestu zgrade ove škole, otvorene 1731. godine, zbog trošnosti, početkom 19.veka sagrađeno je novo zdanja, nama poznato kao Crkvena opština, koja je preživela razaranje Novog Sada u bombardovanju tokom Bune 1849. godine, ali je srušena nedavno.

U  to vreme bio je učitelj i učenik, a sigurno je tada stekao mnoga znanja, ali i savladao kaligrafsku i crtačku veštinu, kao i silabičku versifikaciju. Tih godina putovao je u Budim i Beč, gde se upoznao i sa osnovama graverskog zanata.

Upravo ga je poznavanje tih veština i izuzetan talenat odvelo u Sremske Karlovce. Njegovo prvo poetsko i crtačko delo ”Pozdrav Mojseju Putniku” nije ostalo nezapaženo i mitropolit Pavle Nenadović, uzeo ga je u svoju službu. Tako je mladi Orfelin dobio zvanje Arhiepiskopsko-mitropolijski iliričeski kancelist.

Obrazovani i gospodstveni mitropolit Nenadović, bio je zadovoljan radom svog kanceliste, naročito izradom arhijerejskih gramata, koje nisu zaostajale  za zvaničnim carskim poveljama.

Nakon povratka iz Beča u kojem je boravio sa Nenadovićem, i iz kojeg je doneo bakarnu presu i pribor za svoju tipografiju-štampariju, započeli su i njegovi veći bakrorezački i štamparski poduhvati. Tu u Karlovcima, pripremio je i otisnuo, 1759. listove svoje prve ”Kaligrafije”.

Tri Orfelinove Kaligrafije

Orfelin se celog svog života bavio ispisivanjem, odnosno crtanjem lepih slova. Crkvene diplome izrađene su u bakrorezu a pojedine, one značajnije, izrađene su isključivo ručno u jednom primerku. Sve su ispisane kaligrafski sa bogatim, dekorativnim ukrasima.

Svoju prvu ”Kaligrafiju”, izradio je i štampao u Sremskim Karlovcima, 1759. godine, po narudžbini mitropolita-mecene Nenadovića, što potvrđuje reprezentativno izrađen titularni list posvećen mitropolitu. 

Ovo je bila ”Kaligrafija” namenjena školama. U njoj je pored ćiriličnog zastupljeno i latinično pismo koje se obavezno učilo, i on se kao izraziti krasnopisac ćirilice pokazao i kao vrstan crtač latiničnih slova.

Orfelin je pored tabli sa primerima krasnopisa napisao i uputstva, koja, između ostalog, govore o tome kako se pravilno sedi, upotrebljava pribor za pisanje, detaljne opise samih slova i način njihovog pisanja. U samom uvodu on kaže da kaligrafija, reč grčkog porekla, na našem jeziku znači krasnopisanje i da je to umetnost ili nauka pisanja.

Sedam godina kasnije, izdao je i svoju drugu ”Kaligrafiju” koju je nazvao ”Propisi”, u bakroreznoj tehnici radi koristi i upotrebe učenika.

Tokom sprovođenja školske reforme, koja je obuhvatala srpske i rumunske škole, po naredbi Marije Terezije, Ilirska Dvorska Deputacija obavestila je karlovačkog mitropolita Vikentija Jovanovića Vidaka, Nenadovićevog naslednika, da je potrebno da se izda novi udžbenik krasnopisa – ”Kaligrafija” za srpski i rumunski jezik. S obzirom da je pismo oba jezika bila ćirilica, bio je potreban jedan udžbenik. Rumuni su ćirilicu zamenili latinicom 1862. godine, ali se ona sporadično zadržala u upotrebi sve do 1920. 

Za taj posao izabran je Orfelin koji je tada već bio dobro poznat u Beču ali i Ilirskoj Dvorskoj Kancelariji.

Ovo je kapitalno Orfelinovo delo, koje nije realizovano u potpunosti po njegovoj zamisli. U najboljoj nameri, on je odstupio od zadatog oblika i sadržaja želeći da stvori lepšu i obimniju knjigu.

Nakon osam meseci rada, svoju rukopisnu verziju predao je mitropolitu Vidaku koji ju je prosledio u Beč. Dvorski bakrorezac kome je rukopis predat na ocenu, Jakob Šmucer, rad je propratio sa iskrenim oduševljenjem, i dao obaveštenje da je Orfelin i u rezanju bakra vrlo vešt, zbog čega je primljen za člana bečke umetničke Akademije.

Bakrorez je grafička tehnika duboke štampe, gde se matrica izrađuje mehaničkim putem. Na dobro ispoliranoj metalnoj ploči, pristupa se graviranju pomoću graverskih igala i dleta. Ova izuzetno teška grafička tehnika, primenjuje se danas veoma retko.

Carici Mariji Tereziji je rad lično prezentovan, najverovatnije i zbog raskošnog posvetnog lista koji je njoj naslovljen. Caričinom odlukom Orfelin je nagrađen sa sto dukata.

Ipak od 59 tabli koje je izradio, za štampanje je odobreno samo 17. Ilirska Dvorska Kancelarija obavestila je mitropolita da bi izrada svih listova bila skupa, uz obrazloženje da je „ukrašeno i savršeno lepo pisanje potrebno samo kancelarijama, a takvih srpski i vlaški jezik nema”.

Što se prvog razloga tiče, da je štampanje skupo, razlog je bio istinit ali ne i presudan. Mitropolija bi sigurno obezbedila dodatan novac. Drugi razlog, nije bio istinit ali je bio presudan. U Beču je dobro bilo poznato da mitropolitska kao i vladičanske kancelarije upotrebljavaju ovakav ukrašeni način pisanja diploma i povelja.

Tako se Orfelin morao odreći najlepših stranica svoga dela koja su na sreću sačuvana u rukopisu. Odabranih 17 ploča štampano je u njegovoj „bakarnoj tipografiji” u Sremskim Karlovcima u 3000 primeraka.

Slaveno-serbskij magazin 

U mnogo čemu Zaharija Orfelin je bio prvi. Tako je u Veneciji, 1768.  godine izdao prvu ali jedinu svesku, Slaveno-serbskij magazin, na 90 strana, prvog časopisa ovakve vrste u Srba. S obzirom na onovremeno stanje i slabo razvijenu književnost, program i forma Magazina je bila zaista i nova i moderna.

Sam predgovor, koji je napisao Orfelin pravi je prosvetiteljski manifest, u kojem su  prvi put izneti prosvetiteljsko-racionalistički pogledi karakteristični za evropski 18. vek. On kaže da nauka traži sreću sadašnjem ljudskom rodu, a ljudi od nauke  trude se da druge ljude podignu na visinu svoje oslobođene misli i oblagorođene duše.

Planirano je da se u Magazinu objavljuju prilozi iz geografije, trgovine, pedagogije, umetnosti, ekonomije ali i zabave. Beletristički prilozi trebali su da zauzmu značajno mesto. Naročito u svom uvodu on poziva na saradnju,  a posebno ga upućuje onima koji bi pisali  o „drevnosti serbskago naroda” i namenjuje mu večnu slavu za taj poduhvat.

Orfelin je bio svestan slabo razvijene književnosti ali i nedostatka pisanih istorijskih tekstova. Svakako on je s pravom smatrao da narod koji ne piše o svojoj istoriji i samim tim svoju istoriju ne zna, nije politički narod. 

Malo ko se prihvatao takvog posla i pored obećane slave, pa je tako on sam u svom Večitom kalendaru, štampanog u Beču, samo dve godine pre njegove smrti, pod naslovom ”O srbskih vladeteleh” objavio i kratak pregled srpske istorije. U njemu se nalazi njegov poslednji i najlepši bakrorezački rad Stvaranje sveta.

Značajno je i njegovo zapažanje u Uvodniku, da skoro svi evropski narodi  pišu knjige na svom maternjem jeziku, i time se još tada dotakao pitanja književnog jezika. I mada je njegov prosvetiteljski program podrazumevao pisanje na narodnom jeziku, on je pisao mešavinom  srpskog, ruskoslovenskog i ruskog jezika. Na ovaj odvažan korak odlučio se tek Dositej.

Za uzor Magazinu, Orfelinu je poslužio časopis Ježemesečnija sočinenija ruske Akademije nauka, koji je rađen po ugledu na evropske časopise takve vrste, čijih je više primeraka pronađeno u njegovoj biblioteci.

Orfelin je dobro osetio da je jedan ovakav magazin potreban i Srbima, ali zbog malog broja pretplatnika u sredini koja nije dorasla njegovim idejama magazin nije zaživeo.

Istorija Petra Velikog

Najčuvenije Orfelinovo delo je ”Istorija Petra Velikog”. Inspiraciju za ovo u svakom pogledu životno delo, nije bilo samo raspoloženje Srba razočaranih u Habzburški dvor, već i njegovo lično oduševljenje carem istovernog ruskog naroda, kojeg su privlačile prosvetiteljske ideje, koji je osnovao Akademiju, umnožavao Učilišta i širio nauku, ali razvijao  trgovinu, i umirio nemirne susede, kako je u Uvodu nabrojao Orfelin.

Za pisanje ovog dela, Orfelin je naveo da je koristio skoro pedeset radova ruskih, nemačkih i francuskih. Šest godina bilo mu je potrebno da završi svoje delo i štampanje je završeno u štampariji Dimitrija Teodosija u Veneciji, 1772. godine.

Bakarne priloge, ilustracije, Orfelin je crtao, gravirao i otiskivao u svojoj radionici, koja se tada privremeno nalazila u Novom Sadu. U štampane tabake, koji su stizali iz Venecije, sam, bez ijednog pomoćnika ubacivao je ilustracije. Nije tačno poznato koliko je tomova kompletirao bakroreznim ilustracijama.

Bez sumnje, bila je to najlepša srpska knjiga iz vremena prosvetiteljstva, koja nije ni malo zaostajala za drugim onovremenim evropskim istorijskim knjigama.

Dve godine kasnije prevedena je i štampana u Rusiji.

Nažalost ova knjiga prevazilazila je duhovne potrebe tadašnje čitalačke publike. Bila je to knjiga samo užeg kruga visoko obrazovanih Srba, na koje je izvršila jačanje kulta Rusije i naročito  Petra Velikog.

Veliki troškovi štampe, mala prodaja i tri godine nakon štampanja zabrana njenog rasturanja od strane vlasti, dovelo je Orfelina do finansijskih problema od kojih se nije oporavio.

Nepravedno zaboravljen

Sav svoj život posvetio neumornom radu,  vođen prosvetiteljskim motivacijama „raditi za polzu, čest i slavu naroda”, verujući samo u autoritet Boga, vere i nauke ali ne i političkih  moćnika.

Još kao mlad kancelista kod mitropolita Nenadovića, Orfelin je tajno u Veneciji štampao dve pesme, Gorestni plač Serbiji na ruskoslovenskom i Plač Serbiji na srpskom jeziku, političko-patriotskog sadržaja u kojim žali za sudbinom svog naroda, ne samo u prošlosti već i u sadašnjosti, što su potpali, zahvaljujući svojim crkvenim starešinama, pod verolomno tuđinsko gospodarstvo. Ovaj „greh” Orfelinu nikada nije oprošten.

Ovo  je bilo prvo štampano pesničko delo u Srba, a jedini poznati primerak ove knjižice izgoreo je u bombardovanoj Narodnoj biblioteci, 6. aprila 1941. godine.

Već bolestan i potpuno osiromašen, jer od svog rada u koji je stalno ulagao ništa nije zaradio, morao je da moli za pomoć. 

U manastirima, čiju je slavu proneo ali i zaradu doneo svojim bakrorezima, priman je samo na kratko, uvek kao nezvani gost.

Umro je na vladičanskom majuru Isailovo, današnje Sajlovo, gde ga je primio vladika bački Jovan Jovanović Šakabenda, u potpunom siromaštvu zaboravljen od svih, januara 1785. godine. Sahranjen je na Jovanskom groblju. Nakon rušenja Jovanske crkve početkom 20. veka, nestalo je i Jovansko groblje a sa njim i zemni ostaci Zaharija Orfelina. I vladičanski letnjikovac na majuru Sajlovo srušen je pre par godina. 

Orfelinovo delo nadživelo je sve.

Izuzetan crtač, kaligraf i bakrorezac ostavio je za sobom i 30 knjiga i napisa, raznovrsna i značajna dela.  Sve što je napisao i uradio predstavlja vrhunac srpske književnosti i umetnosti toga doba.