Borsko ”Krvavo zlato” Đorđa Andrejevića Kuna

Sklonost da život posmatra sa njegovog realnog socijalnog aspekta, iz perspektive radničke klase, koja je ne samo tada predstavljala većinu i čiji je život gotovo uvek bio težak, Kun je svoje umetničko stvaralaštvo opredelio aktivnoj političkoj borbi.

Izložba koja je u toku u Galeriji SANU, posvećena životu i stvaralaštvu, umetnika – radnika – borca, Đorđa Andrejevića Kuna,  trebala bi da nam skrene pažnju da teme kojima se bavio i kao umetnik posmatrač i kao umetnik borac nisu prevaziđene.

Cilj koji je postavio u svom životu Kun je lično doživeo, ali radnička klasa kojoj je posvetio svoju životni borbu, cilj koji je dosegla je brzo izgubila. 

Preimenovana u  ”običnog čoveka” , našla se zaglavljena i dezorijentisana u magli zvanoj  ”tranzicija”, prepušteni sami sebi.

Borac za socijalnu pravdu

Životni put Đorđa Andrejevića Kuna, kao umetnika – radnika  je bio predvidiv.

Štamparski zanat učio je u grafičkoj radionici za izradu klišea svoga oca Veljka, a naporedo sa zanatom završio je privatno četiri razreda gimnazije.

Veljko Andrejević Kun, bio je graver svih novčanica koje su se stvarale u Zavodu za izradu novčanica kraljevine Jugoslavije, i bio je jedan od najboljih crtača i ksilografa u to vreme u Evropi.

Učeći grafički zanat u očevoj radionici, postao je aktivni član Saveza grafičkih radnika, i svoj prvi plakat izradio je 1922. godine povodom prvomajske proslave. Iako je policija skinula plakat, koji su grafički radnici stavili na tramvaj, videlo ga je na hiljade Beograđana.

Umetničku školu završio je u Beogradu kao đak Ljube Ivanovića, a kasnije Petra Dobrovića i Milana Milovanovića, nakon koje će zahvaljujući privatnoj stipendiji dobijenoj od industrijalca Rankića, školovanje nastaviti u Italiji.

Te godine počinje da izlaže, da bi dve godine kasnije otvorio prvu samostalnu izložbu. 

Priključuje se grupi Oblik, čiji su  osnivači i članovi bili mnogi afirmisani umetnici i pobornici slobode umetničkog stvaranja, Branko Popović, Petar Dobrović, Milo Milunović, Sava Šumanović i mnogi drugi koji su svojim delom gradili najviše domete srpske i jugoslovenske Moderne između dva rata.

Prekretnicu u Kunovom životu i stvaralaštvu je 1934. godina kada sa grupom umetnika podstaknuta Manifestom koji je na otvaranju svoje izložbe dve godine ranije, pročitao Marko Kujačić, osniva grupu ”Život”.

Kujačić koji se može smatrati rodonačelnikom socijalnog slikarstva definisao je socijalnu umetnost kao ”kolektivnu umetnost pravde, požrtvovanja i bratstva.”

”Život”,  umetničko – politički pokret

Zajedno sa grupom mladih umetnika Markom Kujačićem, Stevanom Bodnarovim, Radojicom Živanović Noe, Piperskim i drugim, Kun osnova grupu ”Život”, koja je u svojoj suštini bila umetničko – političi pokret.

Sveopšte nezadovoljstvo u društvu podstaklo je ove mlade ljude da svoje umetničko delovanje i svoj javni rad  stave u službu stvaranja jednog novog i pre svega pravednijeg društva.

Ovaj pokret nije ima svoj program, i rad je zasnivao na Manifestu Mirka Kujačića, a u narednih šest godina svog postojanja zbog svoje političke orijentacije praktično je bio u ilegali.

Svi umetnici okupljeni oko grupe ”Život”, okrenuli su se socijalnim temama, životnoj realnosti u kojoj su se u godinama koje su usledile nakon velike ekonomske krize, našli osiromašeni radnici i seljaci  ali i umetnici koji su u velikom broju bili u ne baš zavidnoj materijalnoj situaciji.

Tako je rođeno socijalno slikarstvo, koje više ne stoji pasivno prema životu, već slika postaje odraz stvarnosti, u kojoj je tema život radničke klase, gradske sirotinje i proletera u prvom planu, suprotstavljena tada dominantnom građanskom intimizmu.

Osnovni zadatak članova grupe bio je da učestvuju na izložbama i izlažu radove sa tematikom u skladu sa postavljenim ciljevima grupe, ali samostalnu izložbu grupa nikada nije održala. 

Glavna karakteristika Kunovog rada u to vreme bila je bavljenje socijalnim temama, kako u svom stvaralaštvu tako i u životu i to na dva fronta. Prvom, unutar samog umetničkog sveta i drugom širem političkom, uperenog protiv narastajuće nepravde i sve veće fašizacije društva.

Isto tako njegov rad obeležen je i izborom tehnike grafike kao najpogodnije za prenošenja poruka, jer je razvoj štampe omogućio masovnu produkciju politički angažovanih grafika i samim tim dostupnost širokoj publici kojoj je u cilju propagiranja novih društvenih ideja i bila namenjena.

U tom periodu je nastala njegova najznačajnija grafička mapa ”Krvavo zlato” .

Borsko ”zlatno doba” i Vlaška buna

Funkcionisanje borskog rudnika nad kojim je koncesiju imalo Francusko društvo Borskog rudnika Sv. Đorđe, u međuratnom periodu okarakterisano je kao ”zlatno doba”.

Za kompaniju to jeste bilo tako jer je ubirala izuzetno velik profit, ali život i uslovi rada radnika – rudara koji su radili za minimalne dnevnice bio je isti kao u francuskim kolonijama.

Mada je sve bilo dobro poznato,  štampa o tome nije pisala.

Nadvladali su politički interesi koji su trebali da održe dobre odnose između saveznika iz Velikog rata, Srbije i Francuske, ali i interesi same kompanije koja je imala uticaj i vršila veliki pritisak na samu vladu.

Kun odlazi u Borski rudnik, 1934. godine, ne bi li neposredno  sagledao mukotrpan život borskih rudara i seljaka koji su živeli u okolini rudnika.

Zbog sukoba sa upravom rudnika i policijom koja ga  je nadgledala napustio je Bor, ali se ipak tajno vratio da bi prikupio još više foto materijala za  mapu kojom je želeo da dokumentuje stvarnost života i rada u rudniku, ali i patnju i ogorčenje zbog preteškog rada i nepravde.

Radom rudnika trpeli su štetu i seljaci iz okoline, i tim povodom novinar Miloš Šantić, 1935. godine u listu Politika, pod naslovom ”Otrovni gasovi iz Borskog rudnika uništili plodna polja i zatrovali vode je napisao: ”Nad Borskim rudnikom i okolinom ne sviće više dan.”

Upozorenje da je pisanje ”Politike” o ovoj temi uznemirilo prijatelje Francuske u Srbiji stiglo je i od francuskog ambasadora, Dampiea.

Sve je kulminiralo izbijanjem oružane pobune poznate kao Vlaška buna, koju su poveli seljaci protiv rudnika,  a koja je u suštini bila sukob dve obespravljene i siromašne strane, gde je opstanak jedne isključivao opstanak druge, u očajnoj borbi za ne više od parčeta hleba.

Pobuna je ugušena uz žrtve, šteta seljacima isplaćena a rudari su se vratili na svoj bedno plaćeni posao. 

Izgleda da su reči Miloša Šantića, da nad borskim rudnikom više ne sviće dan, bile proročke.

Nemi roman društvene bede ”Krvavo zlato”

Po povratku iz Bora u Beograd, 1936. godine, Kun je odštampao deset mapa na privatnoj presi u svom stanu, na japanskom papiru sa crvenim žigom.

Uz stihove Jovana Popovića koji su se nalazili u predgovoru mapa se sastojala iz 28 realistički prikazanih scena iz života ljudi koji su bili primorani da napuste svoju zemlju koja zatrovana fabričkim otpadom nije više mogla da ih prehrani, i prihvate se teškog rudarskog posla da bi preživeli.

Kako je u Beogradu bilo teško pronaći štampara jer je cenzura svake dve nedelje obilazila štamparije, mapa je odštampana u Starom Bečeju.

List ”Politika” i neki drugi časopisi, objavljivali su slike pojedinih duboreza, što je privuklo pažnju policije.

Uprava grada Beograda zabranila je ovu mapu 1937. godine, ali bez većeg efekta jer je gotovo celo izdanje već bilo rastureno, a policija je uspela da zapleni  poloče i mali broj mapa koje je pronašla u Kunovom stanu.

Duborezi iz mape ”Krvavo zlato” predstavljaju kapitalno delo Kunovog grafičkog opusa ali ujedno i prvorazredan propagandno – politički poduhvat.

U posleratnim periodu  kada je fizički rad proklamovan za osnovnu društvenu vrednost i glavnu ”meru” patriotizma, rudari svojim udarničkim radom i prebačenim normama postaju avangarda radničke klase.

I ako su imali plaćen odmor na moru, i pregršt odlikovanja, rudarenje je uvek bio posao siromašnih. U rudnicima su radili sinovi rudara i sinovi njihovih sinova.

Baš kao sedmorica braće Sirotanović, od kojih je najpoznatiji bio ”heroj rada”, Alija Sirotanović koji sa svojom osmočlanom brigadom oborio sve moguće norme iskopavši u jednoj smeni 156 tona uglja u rudniku Breza. Skoro svi sinovi braće Sirotanović bili su rudari.

Oni koji su im delili ordenje, presecali crvene vrpce i s ponosom se s njima rukovali, proglašavali dane žalosti kada su u crno bila zavijena rudarska naselja, svoje sinove nisu slali u rudare.

Ni u Bor niko nije otišao da živi.