Jovan Hadžić: Od Matice srpske do temelja srpskog prava

Jovan Hadžić, rođeni Somborac, karlovački đak, bečki i peštanski student, zaista je ostavio neizbrisiv trag u društvenom, kulturnom i političkom životu Srba, i s ove i s one strane Dunava, tokom 19. veka.

Imao je samo 27 godina kada je, nakon osnivanja Matice srpske sa grupom bogatih trgovaca, stao na njeno čelo, a njen predsednik ponovo je nakratko bio nakon njenog preseljenja u Novi Sad 1864. godine.

Bio je jedno vreme i urednik njenog Letopisa i sarađivao je sa gotovo svim časopisima.

Sarađivao je i sa Društvom srpske slovesnosti, pretečom današnje Akademije nauka i umetnosti, čiji su osnivači bili Atanasije Nikolić i Jovan Sterija Popović, kao dopisni član.

Pored svega pobrojanog, Jovan Hadžić bio je i skoro dvadeset godina direktor Velike srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. Dugi niz godina stajao je na čelu njenog Patronata i rukovodio prvim ispitom zrelosti 1868. godine, kada Gimnazija konačno postaje osmorazredna.

Stajao je i na čelu Srpske čitaonice u Novom Sadu, bio je novosadski senator, učesnik narodno-crkvenih sabora i poslanik na Ugarskoj dijeti.

Jedno vreme boravio je u Srbiji i bio tvorac Građanskog zakonika, koji je bio na snazi narednih sto godina.

Iako je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena, sledbenik prosvetiteljskih ideja i pobornik upotrebe narodnog jezika, bio je protivnik Vukovih reformi i tom stavu ostao je dosledan do kraja života.

Ipak, ništa ne može umanjiti doprinos Jovana Hadžića nacionalnom kulturnom, društvenom i političkom uzletu koji je obeležio našu istoriju 19. veka — uzletu koji se do danas nije ponovio.

Kako je stvorena institucija koja živi već dva veka?

Jovan Hadžić dao je Matici srpskoj ime, napisao njen statut i osnivački akt i od osnivanja 1826. godine narednih sedam godina bio njen predsednik.

Osnivanje Matice i pokretanje Letopisa stoje u nerazdvojnoj vezi, kao što pokretača Letopisa, Đorđa Magaraševića, profesora Novosadske gimnazije, i Hadžića vezuju lično prijateljstvo i uzajamno poštovanje.

Kraj 18. i početak 19. veka obeleženi su stvaranjem najznačajnijih prosvetnih institucija: Bogoslovije, Karlovačke gimnazije, Gimnazije u Novom Sadu i Učiteljske škole u Sentandreji, što je dovelo do stvaranja nove klase obrazovanih ljudi.

Stvorena je nova generacija književnika, pre svega pesnika i naučnika, ali i učene publike. Ipak, nedostajao je časopis u kojem bi njihovi radovi bili objavljivani.

Na ideju o stvaranju takvog časopisa došao je Georgije Magarašević pokretanjem Letopisa 1824. godine.

Tako je popunjena praznina nastala nakon prestanka izlaženja Novina serbskih u Beču, kada su Srbi ostali bez ijednog časopisa na svom jeziku.

Krajem 18. veka, kada je štampar i izdavač Stefan Novaković svoju ćiriličnu štampariju, zbog finansijskih teškoća, prodao Peštanskom univerzitetu, Srbi su ostali i bez svoje štamparije i bez svog jedinog časopisa, Slaveno-serbskih vjedomosti.

Početkom 19. veka dva studenta medicine, Dimitrije Davidović iz Zemuna i Dimitrije Frušić iz Sremske Mitrovice, pokrenula su u Beču Novine serbske.

Pošto su obojica jedno vreme provela u zatvoru pod optužbom da su klevetala Ugarsku dvorsku kancelariju, a suočila su se i sa finansijskim problemima, i ove novine su prestale da izlaze.

Štampanja Letopisa prihvatio se peštanski štampar Konstantin Kaulicije. Prvi broj izašao je 1824. godine pod nazivom Serbske letopisi, ali je gramatička greška, nastala u prepisci sa Jozefom Šafarikom, ispravljena, pa je časopis nadalje izlazio kao Serbskij letopis.

Već kod četvrtog broja Kaulicije se suočio sa gubicima i obustavio dalje štampanje.

Da Srbi ne bi ostali bez ijednog štampanog lista na svom jeziku, u pomoć su pritekli peštanski trgovci. Tako je u Pešti 1826. godine, zahvaljujući Đorđu Stankoviću, Josifu Malivuku, Jovanu Demetroviću, Gavrili Božitovcu, Andriji Rozmiroviću, Petru Rajiću i mladom advokatu Jovanu Hadžiću, osnovana Matica srpska, koja je pre svega trebalo da obezbedi finansijsku sigurnost za nesmetano izlaženje Letopisa.

Borba oko sudbine Matice srpske

Osnivanje Matice i nastavak izdavanja Letopisa nisu bili poduhvati bez prepreka, na koje su naišli prvenstveno Magarašević i Hadžić.

Hadžić, koji je još kao bečki student pokušavao da sa svojim sunarodnicima stvori književno društvo, ali bez uspeha, novoosnovanu Maticu ustrojio je upravo kao književno društvo. Tu je nastala prva nesuglasica.

Josif Malivuk, čija se osnivačka koncepcija zasnivala na osnivanju novčanog fonda za izdavanje Letopisa, razišao se sa Hadžićem i istupio iz Matice zajedno sa Božitovcem.

Iako su obojica povukla svoje osnivačke uloge, a bilo je predviđeno da svako uplati 40 forinti srebra, kao i svaki rodoljub koji ubuduće želi da postane njen član, to nije zaustavilo započeti poduhvat.

A takvih se našlo već iste godine, među kojima je bio i knjaz Miloš Obrenović, koji je odmah uplatio petostruki iznos.

Miloš je ostao član Matice srpske do kraja svog života, kao i njegov brat Jefrem, čak i kada se njegov politički protivnik Aleksandar Karađorđević učlanio u Maticu.

Među članovima se kasnije našao i Petar Petrović Njegoš, pa je Matica u stvari od samog početka dobila opštesrpski karakter.

Matica srpska imala je ambiciju da okupi sve vodeće srpske intelektualce tog vremena i preraste u srpsko učeno društvo.

Ono što je omelo te velike ambicije bio je rat za jezik i pravopis, koji se u to vreme vodio punom žestinom.

Tada se kao Matičin žestoki kritičar pojavio mitropolit Stratimirović, koji je zbog izbacivanja „jerova“ i štampanja narodnog umesto crkvenog kalendara, kao i Magaraševićevog posrbljavanja imena svetaca, podneo zahtev samom caru da se Matica ukine.

Svakako je bio u pravu Georgije Magarašević kada je u pismu Hadžiću napisao:

„Znatna i velika dela ne mogu se proizvesti bez borbe i velikih prepreka, no time će dobiti veću važnost i slavu.“

Rat bez oružja: obračun Hadžića i Vuka

Bez svake sumnje, okupljeni oko Matice, pre svega Hadžić i Magarašević, baštinili su ideje prosvetiteljstva koje je kod nas utemeljio Dositej Obradović. To je podrazumevalo upotrebu narodnog jezika u književnosti.

Prvo Hadžićevo poetsko delo, spevano kao rodoljubivi manifest i objavljeno u Beču 1821. godine, bilo je nadahnuto „Glasom harfe šišatovačke“ Lukijana Mušickog i posvećeno očuvanju vere i narodnog jezika.

Ovo delo proslavilo je Hadžića među srpskom omladinom, a dobilo je i pohvale Vuka Karadžića, koji mu je poručio da je već Mušickom oteo ime.

No i pohvale i prijateljstvo između Vuka i Hadžića vremenom su se pretvorili u otvoren sukob oko pravopisa.

Kao protivnik Vukove jezičke reforme, Hadžić je vodio dugogodišnju javnu prepirku sa njim. Čuveni „utoci“ dolazili su sa obe strane, a prepirku je na kraju prekinuo Đura Daničić svojom raspravom iz 1847. godine, Rat za srpski jezik i pravopis.

Jovan Subotić je o tome u svojoj Autobiografiji napisao:

„Zastupnik Vukove azbuke bio je, naravno, sam Vuk, a zastupnik slaveno-srpskog pravopisa Jovan Hadžić Svetić. Osobna njihova borba prerasla je već do klanja…

Ja sam ih obojicu lično poznavao. Sa Svetićem sam kasnije došao u srodstvo, a sa Vukom sam uvek bio u prijateljskom odnošaju. Sad su oba u grobu. Hladna krv mora sada priznati da su oba bila uzvišeni duhovi.

Vuk je pribavio sebi neumrle zasluge svojim sakupljanjem narodnog blaga i bisera, on sam nije imao prilike znanjem svoj duh obogatiti i zasejati.

Svetić je imao pravu pesničku žilu, imao je evropejskog znanja mnogo i bio je skroz poštena duša. Samo mu se častoljublje češće iznad granica dostojanstva pružalo, i ono mu je život mnogo ogorčavalo. On je Maticu srpsku osnovao.

U ono vreme bilo je različitih misli. Jedni su u Matici videli nešto važno i slavno, a drugi su to poricali. Ali je vreme Matici doista dični blesak nabavilo, i tim zaslugu Svetićevu uzvisilo.“

Hadžićev potpis na temeljima srpske države

Ako su književna i naučna dela, kao i Hadžićevi prevodi antičkih pesnika, ostali skrajnuti, nešto što će iza njega ostaviti neizbrisiv trag na stranicama nacionalne istorije jeste, pored osnivanja Matice srpske, Srpski građanski zakonik.

Devetnaesti vek obeležile su velike kodifikacije.

Francuska je kodifikovala svoje građansko pravo u vreme Napoleona, 1804. godine, Austrija 1811. godine, dok je Nemačka svoj građanski zakonik dobila tek 1896. godine.

Srbija je svoj Građanski zakonik za Knjaževstvo Srbiju proglasila 1844. godine, a njegov tvorac bio je Jovan Hadžić.

Još je Miloš Obrenović 1829. godine osnovao Zakonodelnu komisiju, koja je trebalo da obavi ovaj posao. Međutim, kako do 1836. godine nije bilo rezultata, rešio je da se obrati Austriji sa molbom da u Srbiju pređu Jovan Hadžić, tadašnji novosadski senator, i Vasilije Lazarević, pravnik i gradonačelnik Zemuna.

Hadžić je dobio nalog da po ugledu na francusko pravo sačini građanski zakonik, a Lazarević da napiše zakonik kaznenog prava.

Prevod sa francuskog, koji je načinila komisija na čelu sa Georgijem Zaharijadesom, bio je loš.

Austrijski kancelar vršio je pritisak preko svog konzula Mihanovića da se od francuskog modela odustane, a ni sam knjaz nije bio oduševljen ovom idejom. O tome se i izjasnio:

„Sa početka i kojekako, ali posle sve gore i gore, da ja ne znam da li su ti ljudi koji su te zakone pisali bili pijani ili sasvim ludi.“

S druge strane, Hadžićeva prvobitna ideja bila je kodifikacija običajnog prava, pa je u tu svrhu prikupljao građu.

Rad na zakoniku bio je usporen zbog pisanja takozvanog Turskog ustava, čiji je sastavljač bio Hadžić.

Ovim ustavom Srbija je postala ograničena ustavna monarhija, što je Miloš doživeo kao poraz, a sam ustav postao je temelj ustavobraniteljskog režima.

Miloš je napustio Srbiju, u kojoj je došlo do smene vlasti, i otišao u izgnanstvo.

Kako je jedan čovek oblikovao srpsko pravo?

Na poziv ustavobranitelja, Hadžić se vratio u Srbiju da dovrši posao koji je započeo.

Hadžić, kome je po obrazovanju ipak bilo najbliže austrijsko pravo, opredelio se za taj model, odustavši i od francuskog modela i od kodifikacije običajnog prava, smatrajući da će na taj način udariti dobar temelj pravnom poretku.

Zakonik je predat knezu Aleksandru Karađorđeviću na razmatranje i, nakon godinu dana i nekih izmena za koje je Hadžić tvrdio da su ga unakazile, usvojen je na Blagovesti 1844. godine.

Za vreme svog boravka u Srbiji, Hadžić je sastavio i ustrojstvo Vrhovnog suda i bio savetodavac za sve zakone i uredbe donete u to vreme.

Međutim, do sukoba je ipak došlo, i to sa Tomom Vučićem Perišićem.

Vučić, čija se moć zasnivala na populizmu, zamerio je Hadžiću zakonska rešenja koja su se ticala porodične zadruge i ustrojstva suda, a koja nisu bila dobro prihvaćena u narodu.

Za razliku od konzervativne i patrijarhalne sredine, koja je zadružnu svojinu smatrala nedeljivom svojinom zadruge, Hadžić je zadružnu svojinu posmatrao kao susvojinu zadrugara.

Optužen da je utro put raspadu osnovne jedinice društva — porodične zadruge — ali i zbog svojih nastojanja da umesto lične vlade uvede poštovanje ustava i vladavinu zakona, odlukom Državnog saveta, na predlog Tome Vučića Perišića, a uz potpis kneza Aleksandra Karađorđevića, otpušten je iz službe. Razočaran, 1846. godine napustio je Srbiju.

Bilo je jasno da su ustavobranitelji branili ustav kako bi se suprotstavili Milošu, a ne zato što su se zalagali za sam ustav. Hadžiću je, međutim, bilo stalo do njegovog poštovanja.

Poručio je tada Hadžić Vučiću da su se države „od početka sveta do današnjeg dana samo poretkom i zakonom ustanovile i održale“ i da on svojim osionim ponašanjem potkopava sreću naroda, ali i sebe izlaže nesreći.

Toma Vučić Perišić umro je u tamničkoj bolnici.

„U kovčegu je ležao pokojnik bez odela, samo u gaćama i košulji. Izgledalo je kao da je to bio neki osuđenik i težak prestupnik. A to beše negda svemoćni vojvoda Toma Vučić Perišić“, zapisao je njegov praunuk Kosta Hristić.

O Jovanu Hadžiću naš najpoznatiji istoričar prava, Slobodan Jovanović, napisao je 1899. godine:

„U istoriji zakonodavstva Kraljevine Srbije nema još jednog čoveka koji je redigovao tako mnogo i tako važnih zakona kao što je Jovan Hadžić. On je pisac Građanskog zakonika koji i danas važi, i da Hadžić na polju zakonodavstva ništa više nije uradio, ovo bi bilo dovoljno da ga odlikuje mimo sve druge koji su na tom polju radili.“

Jovan Hadžić, poznat i po svom književnom pseudonimu Miloš Svetić, nije umro niti je sahranjen u Srbiji, kako je želeo.

Umro je i sahranjen 1869. godine u Novom Sadu.

Građanski zakonik, čiji je bio tvorac, bio je na snazi sve dok nije ukinut odlukom AVNOJ-a, s tim što su, po odluci novih komunističkih vlasti, sve odredbe koje nisu bile u suprotnosti sa tekovinama NOB-a ostale važeće.

Matica srpska, čiji je bio osnivač i prvi predsednik, kao najstarija institucija te vrste, postoji i danas, kao i njen Letopis, jedini književni časopis na svetu sa tako dugim kontinuitetom.

Sve što je radio, bez obzira na svoja ubeđenja, Jovan Hadžić je kao istinski rodoljub činio u korist svog naroda.

Svi koji su ga poznavali pamtili su ga kao čestitog čoveka.