Kako je ideologija (po)rušila centar Novog Sada

Ova ulica, koja se nadovezivala na Jevrejsku ulicu bila je nastavak Futoškog pravca, odnosno izlaska iz Novog Sada prema zapadu. 

„Novi Sad je bio veoma pogodno mesto gde se prelazio Dunav, zbog nekadašnjeg pontonskog mosta i blizine Tvrđave. Osim Futoškog, tu je Rumenački i Temerinski pravac. Oni su se svi spajali na Trgu slobode, odnosno u Zmaj Jovinoj ulici, te preko Dunavske ulice nastavljali ka Pontonskom mostu”, objašnjava arhitekta-planer Darko Polić.

U pitanju je jedna od najstarijih novosadskih ulica koja je obeležena na planovima grada iz 18. veka.

Kako je nastala Jevrejska ulica?

Novi Sad je od momenta kada je 1748. godine, dobio status slobodnog kraljevskog grada, morao da uredi deo grada koji bi bio namenjen Jevrejima, kako je bilo po tadašnjim zakonima Habzburške monarhije.

Jevreji su se u Novi Sad doseljavali sa severa i zapada tadašnjeg austrijskog carstva.

Znatan deo njih doselio se u grad nakon pada Beograda pod tursku vlast 1739. godine.

U velikom ratu koji se odvija između Austrije i Turske, Austrija je izgubila svoje veliko uporište, Beograd.

Njegovi žitelji, kako bi se spasili, krenuli su put severa.

Tako su se na prostoru Petrovaradina i Petrovaradinskog šanca naselili pripadnici brojnih naroda – pored Srba, stigli su Nemci, Cincari, Jermeni, Grci i Jevreji.

Već 1749. godine osnovana je Jevrejska opština.

„To je bio geto u formalnom smislu. Taj deo grada nalazio se na mestu gde su danas Apolo centar i Gradska kuća. U pitanju je Jevrejska ulica koja se i dan danas u jednom svom delu tako zove, a u kojoj se nalazi Sinagoga, Jevrejska opština i osnovna škola”, objašnjava Polić i dodaje:

„Ono što je nekada bila „Mala jevrejska ulica“, odnosno „Mala futoška“ kako nalazimo u jednom zapisu, jeste njen uži deo koji se prostirao od mesta gde je danas Apolo, pa sve do Poštanske ulice. Od tog mesta se širi, ka mestu gde je danas Jevrejska ulica. U njoj se nalazila pijaca, koja se kasnije premešta na mesto današnje Futoške pijace”.  

Na ovom mestu su tada  živeli   bogati građani, koji su imali mogućnost da priušte kuću u centru grada.

„Tu su se nalazile kuće poput onih kakve imamo u užem centru Novog Sada, spratne ili vrlo retko prizemne, poređane u nizu. Ova ulica možda je bila i jedinstvena u gradu jer je bila relativno uska i imala je ambijent koji, moglo bi se reći, podseća na veće evropske gradove. Imala je atmosferu koju nemamo u drugim gradskim ulicama”, kaže Polić.

U arhitekturi tih objekata su dominirali akademski stilovi, istoricizam, sa nekoliko primera međuratne Moderne, a o njenom izgledu svedoče sačuvane fotografije.

Danas na postojanje Male jevrejske podseća memorijalna traka, koja se, počevši od Apolo centra, proteže dužinom Pozorišnog trga, označavajući desnu stranu ulice, porušenu kako bi se otvorio plato za novoizgrađeno  

Srpsko narodno pozorište

Inicijativa za izgradnju namenske zgrade za najstariji nacionalni teatar, koji je osnovan 1861. godine, postojala je još dvadesetih godina prošlog veka, na delu Dunavskog parka prema Bulevaru Mihajla Pupina. 

Kamen temeljac za izgradnju sadašnjeg zdanja položen je 1974, a izgradnja je završena 1981. godine.

Deceniju pre početka izgradnje počelo je rušenje dvorišnih objekata u Maloj jevrejskoj ulici kako bi se obezbedio prostor za novi teatar.

„Rušenje dvorišnih objekata započeto je barem deset godina pre izgradnje pozorišta, pretpostavimo prema nekom dugoročnom planu. To se završilo miniranjem uličnih jednostpratnih i dvospratnih zgrada, kako bi se otvorio pogled na SNP. Važno je da u ovom slučaju razumemo urbanističku  logiku –  za velike i značajnije javne objekte, kao što je pozorište, uvek se težilo da budu u centru grada i da su oslobođeni od okolnog prostora kako bi se sagledala njihova monumentalnost”, objašnjava Polić.

Naglašava da upravo zahvaljujući toj logici, u centru grada nalaze se Gradska kuća, crkve i drugi javni objekti,te da vizija o pozorištu u centru predstavlja klasičan pristup urbanizmu.

„Tada po tom pitanju nije bilo dileme”, ističe Polić. 

Grubi građevinski radovi na izgradnji Pozorišta bili su završeni u momentu miniranja desne strane Male jevrejske ulice. 

„To je divljački odnos prema nasleđu, koji je danas nezamisliv”, dodaje. 

Polić je svojevremeno uradio malu studiju za časopis Društva arhitekata Novog Sada (DaNS), gde je rekonstruisao 3D model objekata koji su se na tom mestu nalazili, nastojeći da utvrdi kako bi oni funkcionisali u slučaju da je Pozorište završeno, a da je u samo jednom malom delu ka njemu otvoren prolaz.  

Zaključeno je da bi glomazno Pozorište, uz sitnu strukturu fasada u okruženju, delovalo vrlo neprirodno. 

„I dan danas oko Pozorišta postoje kalkanski zidovi i dvorišta, što nikada nije rešeno dobro i nije moglo da se reši dobro jer bi se rušenje moralo nastaviti. Dobili bismo nove zgrade arhitekture slične pozorištu. Nije se mnogo razmišljalo o kontekstu i urbanizmu, već o objektu koji je već podignut. I danas imamo tu pojavu. Prave se zgrade koje su neprilične, ne samo toj strukturi, već stilu i gabaritom, nastavljajući da kvare centar Novog Sada”.

Da li je rušenje gradskog jezgra dobra praksa?

Na ovo pitanje naš sagovornik objašnjava da je takve prakse bilo u gradovima koji su jako stradali od bombardovanja u Evropi, pre svega u Nemačkoj. 

Međutim, ruševine su očišćene, a objekti su rekonstruisani u veluikoj brzini, i u arhitekturi koja nije primerena. Tek nakon ujedinjenja Nemačke, počela je revizija takvih rekonstrukcija, i obnova objekata originalne arhitekture.

Međutim, Novi Sad je svoje najveće stradanje imao u Buni 1849. godine, kada je veći deo grada sravnjen sa zemljom.

Sa druge strane, iz Prvog i Drugog svetskog rata grad je izašao gotovo netaknut.

Ali u novom socijalističkom poretku od 1945. postaje glavni grad jedne federalne jedinice, SAP Vojvodine.

„Ideološki obrazac koji je tada bio vladajući zahtevao je da centar, koji je simbolički i identitetski jako važan, treba da izgleda drugačije, spram nove ideološke matrice i vremena. Kao što je i danas, tako je i tada postojala potreba da se menja struktura koju su smatrali prevaziđenom”, kaže Polić. 

Odlučeno je da se produži Bulevar Maršala Tita, da se podigne neboder u centru grada, odnosno zgrada glavne Pošte.

Stvoren je novi javni prostor – bulevar sa šest traka, neki novi objekti, poput kulisa koje kriju stari grad.

„Svojevrsna scenografija. Ima neke teatralnosti u toj staroj arhitekturi i u takvoj vrsti transformacije važnog dela grada kao što je centar. Imamo sada Gradsku kuću kao simbol svog vremena, Poštu kao simbol novog vremena i Pupinovu palatu kao simbol trećeg vremena. Izgleda da ima neke privlačne „svetosti“ u užem centru”, ističe.

Ipak, u svim ovim transformacijama više smo izgubili nego što smo dobili.

„Imali smo prilike da bude drugačije. Postoje regulacioni planovi iz tridesetih godina prošlog veka koji su organski gledali na razvoj grada. Međutim, sada imamo šest traka Bulevara Mihajla Pupina u par stotina metara, nismo dobili napredak, već nešto drugo. Kada se napravi takav eksces,  a znajući kako ništa nije konačno, možda u drugim vremenim budemo imali priliku da se nešto može popraviti,  preoblikovati”. 

Zaključuje da smo odavno trebali biti u periodu lečenja granica sukoba starog, organskog koncepta koji je nastao pre 250 godina.

”Treba da intervenišemo i zalečimo ono što je loše urađeno, kako bismo imali utisak da grad predstavlja celinu. Da li nam je potrebno šest saobraćajnih traka koje prolaze kroz centar? Da li smo time izgubili mogućnost da uključimo i Ulicu Pap Pavla, još jednu lepu staru ulicu koju smo nedavno izgubili, te da Bulevar oslobođenja bude granica starog i novog grada? Pogledajmo i Železničku ulicu koja ima odličnu arhitekturu, te Trg mladenaca, koji su ostali odsečeni, baš kao i Trg galerija. Trebali bismo da budemo malo nežniji i da praksu radikalnih rezove iz prošlosti prekinemo, i da više ništa tako grubo ne radimo”, zaključuje arhitekta-planer Darko Polić.