Nadežda Petrović, žena koja nikada nije odustajala od svojih ideja

„…Pokojnica je sa velikim požrtvovanjem obavljala bolničarsku dužnost za vreme sva tri rata na bojnom polju u poljskim bolnicama i divizijskom zavojištima. U bugarskom ratu preležala je trbušni tifus u Skoplju. Kao akademska slikarka uzela je živog učešća u jugoslovenskom pokretu i priređivanju jugoslovenskih izložbi i kongresa u Beogradu, Sofiji i Zagrebu. Ona je bila oduševljena Srpkinja i jedna od osnivačica Kola Srpskih Sestara. Slava joj!”, objavile su Srpske novine u Nišu, 3.aprila 1915. godine.

Nadežda Petrović je ponos nacionalne istorije.

Potekla iz jedne u svakom smislu izuzetne porodice, i njena neobična ličnost obeležila je javni život svog vremena.

Hrabrost kojom je koračala ispred svoje sredine i vremena, u svojoj umetničkoj i društvenoj borbi prekinula je prerana smrt u ratnoj bolnici.

Imala je nepogrešiv osećaj za vreme u kojem živi i kao što je umela da oseti vitalne tokove velike umetnosti i da se prema njima opredeljuje a ipak ostane svoja, tako je dobro razumela i društvena kretanja i davala im svoj lični doprinos.

Želja da pomogne svom narodu ju je vodila kroz život i ona je to neumorno činila i u miru i u ratu.

Smatrala je da je uloga umetnika misionarska ne samo na umetničkom i kulturnom već i na nacionalnom i socijalnom planu.

Nadežda Petrović je pre svega bila žena, koja nikada nije odustajala od svojih ideja, u vremenima kada su u Srbiji,  nove ideje prodirale teško, društvo menjalo sporo a uloga žena u svim tim procesima bila gotovo nezamisliva.

Ona je naprosto stizala sve, da piše, organizuje izložbe i kolonije, da pokreće patriotske akcije, drži govore, fotografiše, da putuje, da ratuje ali Nadežda je pre svega bila slikar.

Nasleđeni talenat

Iako rođena u Čačku, 12. oktobra 1873. godine,  gde su joj roditelji službovali, otac Dimitrije Mita Petrović kao učitelj slobodoručnog crtanja u Gimnaziji a mati Mileva učiteljica Ženske osnovne škole, njeno odrastanje i školovanje vezano je za Beograd, gde se u kuću Mitinog oca porodica preseljava devet godina kasnije.

Slikarski talenat Nadežda Petrović nasledila je i sa očeve i sa majčine strane, a vaspitanje i podršku svim njenim životnim izborima pružila joj je porodica. 

Porodica u kojoj je svih devetoro dece steklo visoko obrazovanje, od kojih su Nadežda i njen brat književnik Rastko Petrović ostavili neizbrisiv trag u srpskoj kulturi.

Školu koju je slikar, jedan od vodećih nosilaca srpskog romantizma i izuzetno svestrana ličnost, Steva Todorović osnovao, ne samo da bi se učilo crtanje, već da se nauči da postoji kultura, pohađao je i Nadeždin otac Mita. 

Iako je Todorović, hvalio talenat svog učenika, njegovu želju da nastavi studije slikarstva u Italiji  njegov otac stari Hadži Maksim nije ispunio.

Mati, Mileva Zorić, kći Pavla Zorića koji se bavio slikarstvom i Draginje Miletić, rođene sestre Svetozara Miletića, bila je obrazova i naročito istoriji i poeziji naklonjena učiteljica.

Ujak Svetozar Zorić, inženjer mašinstva, školovan u Nemačkoj, profesor na Velikoj školi u Beogradu, i sam se bavio slikarstvom. 

Jedno vreme predavao je na Umetničkoj školi Kirila Kutlika i Nadežda je prve slikarske pouke dobila upravo od njega.

Kao učenica prestižne Više ženske škole, Nadeždu je otac prvo odveo u atelje, svog prijatelja, minhenskog đaka, Đorđa Krstića, da bi Nadežda kao prva učenica novootvorenog ženskog odeljenja Kutlikove škole nastavila svoje slikarsko obrazovanje.

Ono najvažnije što je Krstić učinio je, da je jednu dolazeću generaciju slikara „isterao” iz Kutlikovog ateljea u prirodu, u planer, na sunce i time ih naveo da učine ono što njihovi učitelji nisu – da se upuste u slikarsko istraživanje sunčeve svetlosti.

Pod njegovim uticajem Nadežda donosi odluku da svoje slikarsko školovanje nastavi u Minhenu.

Postoji samo slikarstvo

Nadežda Petrović stiže u Minhen u vreme nastajanja nemačke moderne umetnosti, u jedan vrlo uzbudljiv ambijent za talentovane umetnike gde je svaka ideja nailazila na odjek i svaka realizacija bila moguća.

„Ne postoje škole, postoji samo slikarstvo” je Kurbeova maksima koja postaje moto mladih umetnika, okupljenih u udruženje Secesija.

Kako kao žena nije mogla da upiše Akademiju, 1898. odlazi u atelje Antona Ažbea a potom u Atelje Julijusa Ekstera i Angela Janka.

Ova prestižna škola, koja je imala i po stotinu đaka i čije je diplome overavala minhenska Akademija, bila je za mlade ljude kojih je bilo iz svih naših krajeva i više od časova slikarstva.

 Ovde se rodila i  ideja o južnoslovenskoj saradnji.

Ažbe je bio izuzetan pedagog koji je podržavao individualizam svakog učenika, a sloboda koja je vladala u školi, Nadeždi je omogućila brzo izrastanje i osamostaljivanje.

„Ažbe je ovde bog učitelja slikarstva…Pored toga što je sam umetnik, tako lepo ume da pokaže i koriguje, da sam ja toliko oduševljena slikarstvom, imam takvu volju da nemam kad da pišem”, napisala je u jednom pismu Nadežda.

Nadežda od Ažbea prelazi u atelje Julijusa Ekstera profesora Minhenske akademije i jednog od osnivača Secesije.

Rad u ovom ateljeu, sa štafelajima postavljenim u prirodi, gde su i akt i portreti pozirali u pejzažu, odveli su je ka njenoj životnoj temi, ka prirodi.

U ovom periodu Nadežda je mnogo učila, mnogo putovala i mnogo videla, ali znanja o francuskom slikarstvu, sticana posredno, zaokružila je odlaskom u Pariz 1910. godine.

U Parizu gde je već stigla kao gotov slikar, odseda u ateljeu svog prijatelja Ivana Meštrovića, dosta slika, obilazi galerije, salone i ateljee umetnika i izlaže na Jesenjem salonu.

Bilo je to vreme njene pune umetničke zrelosti, u kome je ona ostvarila težnju da njena slika bude rezultat samo boje i materije.

Na svom slikarskom putu Nadežda nikad nije zastala, nije imala uzore koje je kopirala, upijala je u svom radu ono najbolje oko sebe, gradeći svoj stil.  

„Druga su vremena, drugačije su i slike”

S početka 20. veka, kada Nadežda Petrović sa svojim slikama izlazi u javnost, Miloje Vasić, arheolog, berlinski i minhenski đak, koji se tada, bavio i likovnom kritikom zapisao je: „Druga su vremena, druge i drugačije moraju biti i slike.”

Ali stvari nisu bile tako jednostavne.

S jedne strane stajala je kritika koja je uočila da je svetlost osnovni činilac nove umetnosti ali nije mogla ni umela to da objasni, pa stvaralaštvo mladih umetnika nije do kraja razumela.

S druge strane bilo je onih kritičara poput Petra Odavića koji su sve negirali  smatrajući da je sve novo dekadentno.

Publika, čije su zidove krasile oleografije naših velikana Paje Jovanovića, Uroša Predića i Marka Murata, za iskorak u nešto novo i drugačije nije bila spremna.

Pored niza konvencionalno blagonaklonih kritika, povodom njene prve izložbe 1900. godine, Nadežda se suočila sa Petrom Odavićem, i njegovom kritikom objavljenoj u Iskri, u kojoj on kritikuje njen izbor impresionista za uzor, „to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova”.

Njena umetnost razlikovala se od svega što se tada slikalo u Srbiji, i bez obzira na njene faze u razvoju, čak i jednog kratkog izleta u impresionizam do kasnijeg približavanja fovizmu, Nadežda je uvek bila svoja i jedinstvena i kao takva verovatno delovala nametljivo.

„Čudim se smelostima umetnice i priređivača izložbe…Može gospođica imati dara, može ona postati i slavnom umetnicom, ali sve to što je izložila mene buni, i moj sud glasi: ne valja”, objavila je kritika u Iskri nakon prve izložbe umetničkog udruženja „Lade”, 1906. godine.

U ovome se ogleda stav koji je kritika s malim izuzecima zauzela prema Nadeždinom stvaralaštvu: ne razumem, znači ne valja.

I koliko god kritika negodovala, Nadežda nije odustajala u svom stavu i o svom slikarstvu je napisala:

„Želja umetnika za životom, unošenjem nečeg novog i još nekazanog u svoje radove nije pogreška kao što to možda izgleda nekim kritičarima, to je znak da umetnik ne stari, da mu u srcu još gori oganj mladosti, da je produktivan… Osobine umetnikove su karakteristične i izraz su njegove inteligencije i individualnosti; ukoliko je ovo kod umetnika razvijenije utoliko će i način obrade biti originalniji”.

Svoje traganje u likovnom izrazu objasnila je:

„Tražim samo da postavim boje koje prenose moju senzaciju, bojom se može izraziti sve.”

Umetnici pioniri jedinstva

Nadeždin povratak u Srbiju iz Minhena 1903. godine, poklapa se sa promenom političke klime u Srbiji. Smena dinastija donela je jednu novu ideju. Ideju slobode svih južnih Slovena.

„Umetnicima je bilo dato da budu pioniri jedinstva” zapisao je Moša Pijade, ističući posebno Nadeždu Petrović, Riharda Jakopiča i Ivana Meštrovića.

Kao vesnik jedne nove ideje u Beogradu, 1904. godine, organizovana je Prva Jugoslovenska izložba, na kojoj učestvuju Srbi, Hrvati, Slovenci i Bugari.

Nadežda je aktivno učestvovala u pripremi ove izložbe ali se i sama, slikajući pejzaže u okolini Resnika spremala za nju.

Na izložbi na kojoj je oko stotinu učesnika izložilo 500 dela, žiri je odabrao samo jedno njeno delo „Žito”.

Ni kolege iz prvog umetničkog udruženja „Lada ” pokazale razumevanja za njen rad i umesto podrške oni su osporili njeno izlaganje na Drugoj Jugoslovenskoj izložbi u Sofiji, nakon čeka Nadežda napušta udruženje.

Uz podršku svojih kolega još iz Minhenskiha dana, Nadežda je u želji da istakne vrednosti nacionalne umetnosti slovenskih naroda i uspostavi saradnju među njima, organizovala prvu jugoslovensku likovnu koloniju u Sićevu, 1905. godine.

Slovenački inpresionisti Jakopič, Grohar, Vesel i Jama, ali i Meštrović i Emanuel Vidović bili su učesnici te kolonije kao i Branko Popović koji jedini među srpskim kolegama nikad nije izdao Nadeždu.

Izložba radova ove kolonije 1907. donela joj je i prvu satisfakciju. 

Čak i oni koji su bili oštri kritičari ublažili su svoj stav: „Sa zadovoljstvom konstatujemo da je gospođica Petrović  bolja na ovoj no što beše na izložbi Lade – a tada beše zbilja rđava”.

Kritičar Obzora je bio konkretniji i možda hrabriji od ostalih pohvalivši Nadeždine pejzaže: „Njena tehnika je dobra, kolorit intenzivan, što njenim pejzažima doprinosi mnogo života i čini se da se izdvajaju od ostalih…”

Ali Nadežda je bila najhrabrija, ona se nije prilagođavala, nije ustuknula, ni odustala.

Išla je samo svojim putem za svojim idejama.

Heroj nacije

To je i vreme kada Nadežda započinje svoje društveno i političko angažovanje. 

Ona u svim svojim akcijama nastupa prevashodno kao žena i umetnik.

Nije se njena borba zaustavila samo na pisanoj reči, a sarađivala je sa gotovo svim časopisima u zemlji.

Pišući o slikarstvu, školstvu, o zaostalosti kod nas, o neophodnosti šireg obrazovanja žena, o književnosti , o političkim i socijalnim problemima ona nije samo konstatovala već i agitovala.

Sa svojom prijateljicom Delfom Ivanić, koja je dobro poznavala prilike u kojem živi srpski narod u još neoslobođenim krajevima Turske, donela je odluku da se osnuje ženska organizacija koja za cilj ima pomoć tom izmučenom narodu.

Avgusta 1903. godine u sali kod Kolarca održan je do tada najveći skup žena i osnovano „Kolo srpskih sestara”, koje svoju prvu akciju realizuje krajem iste godine, kada su Nadežda Petrović i Milica Dobri odneli značajnu novčanu pomoć u Makedoniju.

„Jedna čudna  žena, mlada, krupna plavuša, napravila je utisak koliko odličnim govorom toliko i pojavom”, izvestile su novine o govoru Nadežde Petrović, sa balkona Narodnog pozorišta, povodom aneksije Bosne i Hercegovine.

Ona organizuje „Odbor Srpkinja” i u ime žena šalje apele savezima žena u Ameriku i Rusiju, obraća se intelektualcima širom sveta i šalje izveštaje o raspoloženju u Srbiji i stranoj štampi.

U pismu svom prijatelju Jakopiču, još 1908. godine, između ostalog ona piše: „Čekamo kad će prva puška pući…Ja idem takođe na granicu, kao bolničarka, da poslužim svojoj otadžbini…”.

Kao što u slikarstvu Nadežda nije ustuknula nije ni u svojoj odluci da posluži otadžbini.

U oba Balkanska rata i Velikom ratu Nadežda je bila bolničar.

U pauzama teških dana slikala je i fotografisala, beležeći predele kroz koje je sa vojskom prošla.

Njena poslednja slika nastala je u Valjevskoj bolnici, gde je Nadežda brinući o najtežim bolesnicima obolelim od pegavog  tifusa i sama nakon nekoliko dana bolovanja umrla.

„Uz litar najbolje kameničke šljivovice, koju sam joj po želji doneo, pretresli smo tada po poslednji put važna pitanja  našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka Nadežde Petrović”, opisao je njihov poslednji susret, znajući da je kraj, tada i sam bolestan Branko Popović.