Stevan Sremac i veseli popovi banatski

Ovako je Stevan Sremac, pre skoro 130 godina, uveo pop Ćiru i pop Spiru, dva vesela popa banatska, kroz lirsko humoristički roman u nezaboravna dela naše književnosti.

Roman „Pop Ćira i pop Spira“, duboko utkan u našu kulturu, doživeo je niz pozorišnih, filmskih i televizijskih adaptacija.

Film, po motivima iz ovog romana, u režiji Soje Jovanović, snimljen 1957. godine, bio je naš prvi film u boji, a Jugoslovenska kinoteka, uvrstila ga je u sto igranih filmova koji predstavljaju kulturno dobro od velikog značaja.

Nakon šest decenija, roman je dobio i svoju muzičko scensku adaptaciju u komičnoj operi u dva čina koja je ušla u operski život na Dan Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, 28. marta 2018. godine, i nalazi se na repertoaru ovog pozorišta.

Prema libretu reditelja Dejana Miladinovića i njegove supruge Vesne, akademik Dejan Despić komponovao je muziku i to je bio njegovo prvi iskorak u polje muzičko-scenskog stvaralaštva.

Tako je Dejan Despić, jedan od najplodnijih muzičkih stvaralaca, u svoj bogati opus, sa oko 250 dela uvrstio i operu koja je u njegovom stvaralaštvu kao i u srpskoj muzici dobila izuzetno mesto.

Velika knjiga Sremčevog detinjstva

Stevan Sremac rođen je sredinom 19. veka, 1855. godine u Senti. Senta na Tisi u Bačkoj, bila je bogata i kroz svoju istoriju ne beznačajna varoš. Iako su nakon ukidanja vojne granice na Tisi mnogi Srbi graničari napustili Sentu, Srbi koji su u njoj ostali su uglavnom postali imućni ljudi koji su ostavili traga u kulturnom životu ne samo vojvođanskih Srba već u srpskoj kulturi uopšte.

Većina njih dala je svoj materijalni doprinos radu kulturnih institucija, prvenstveno radu Matice Srpske, dok su neki poput Stevana Sremca i njegovog ujaka Jovana Đorđevića svoj doprinos dali neposredno. Sremac kao pisac i novinar a Jovan Đorđević kao jedan od osnivača i prvi upravnik Srpskog Narodnog Pozorišta u Novom Sadu. 

O Sremcu koji je rano ostao bez roditelja, ujak preuzima brigu, što će u mnogo čemu odrediti i njegov životni put.

Đorđević je na poziv prešao u Srbiju,  gde je bio prvi upravnik i dramaturg,  Narodnog pozorišta u Beogradu, i postavio ga na dobre temelje . Svojim pozorišnim, književnim i prosvetnim radom ostavio je značajan trg u kulturno-prosvetnom životu tadašnje Srbije.

Anegdota koju je čuo od svog ujaka Jovana Đorđevića, poslužila je Sremcu da napiše roman „Pop Ćira i Pop Spira“. 

Ova zgoda zbila se u vreme kada je Đorđević u Somboru bio županijski pisar, prilikom svađe dva pravoslavna popa Vasilija i Jovana, pao je jedan šamar i ispao jedan zub.  Na putu za Novi Sad, popovi su prenoćili kod lalićkog prote koji je zub zameni konjskim. Vladika Platon koji je trebao da presudi stvar kada je video pop Vasilijev  dokaz slatko se smejao i naterao popove da se pred njim izmire.

On je ovu anegdotu smestio u kraj svog odrastanja, u jedno neimenovano selo u Banatu. Mada je detinjstvo proveo u bačkoj varoši, često je kao dete boravio kod svojih tetaka u Eelemiru. Možda je Eelemir bio to neimenovano selo, ali sasvim svejedno, jer  sva su ta sela i varoši nalikovala jedno drugom, i po mentalitetu kao i sokacima.

„A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo nego varošica. Ta koliki  je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi široki!”

Dve udavače i jedna prilika

Sremac je kao pažljivi posmatrač opisivao život, i svako njegovo delo odaje utisak neposredne stvarnosti. Čitajući njegova dela stiče se utisak da je on posmatrač onoga o čemu tako živopisno pripoveda kao i da lično poznaje junake svojih pripovesti.

Sveprisutni humor Sremac ne koristi da bi se nekom ili nečemu narugao. Naprosto, to je njegov način da pripovedanje učini realnijim.

Tako je nadovezujući se na jednu anegdotu, opisao na samo njemu svojstven način, jedno selo, dva vesela popa, dve popadije  i dve ćerke udavače, čije će bar naoko idilične odnose pokvariti jedan mladoženja i jedan konjski zub.

Oženili su se Ćira i Spira, svršeni bogoslovi, iz istog sela, i u tom selu na parohiji i ostali.

„Mesto je bilo veliko…Paori su bili pobožni ljudi , te držali svečare, a popovi im sekli kolače, pa novaca dosta…Popa broji novac, a brk mu se smeši.”

A to je izgleda bilo najvažnije, jer kako veli gospoja popadija: „Ta ne bi se menjala ni sa vicišpanovicom.”

Vreme prošlo, ćerke porasle i stasale za udaju, a u selo stigao novi učitelj i budući popa. Učinilo se popadijama kao dobra prilika koja se ne propušta a i ne prepušta tako lako. 

Devojke lepe, ali: „Melanija znala nemecki, znala u klavir a Jula natucala nešto malo i znala pomalo samo u gitar. Melanija je išla češće na bal u Temišvar ili Veliki Bečkerek, i tamo je igrala nemecke igre koje je naučila u leru…a Jula znala od švapskih igara samo nekakvu šotiš-polku i neki tajč, , koji joj je mama, kad je bila dobre volje, pod dudom pokazivala. I naposletku, Jula je bila skromna i bogobojažljiva devojka, a Melaniju su svi morali da slušaju, pa je uvek bilo onako kako je ona htela.”

I ovog puta bilo je onako kako je Melanija htela. Udala se ona za učitelja Peru. Nije ni Jula ostala neudata. Udala se i ona, za berberina Šacu.

I sve bi bilo kako treba da se nisu popadije posvađale, popovi potukli, u celu priču umešao se vladika i jedan konjski zub i prekide se prijateljstvo zauvek.

Koji je od ova dva braka bio iz ljubavi a koji iz „zamišljene ljubavi” , razrešio je sam sada već popa Pera kada se slučajno susreo sa Julom.

„I putnik je gledaše i čuđaše se samom sebi gde su mi pre osam godina bile oči. Dugo je ćutao i mislio tako , i reče jedno:  „Eh!” kao kad se čovek savlada pa pregori nešto najmilije.”

Velika ljubav i malo politike

Izvesno je da je anegdota o dva posvađana popa poslužila Sremcu kao motiv oko koje je ispleo priču o dva banatska popa, popadijama i ćerkama udavačama, ali razlog da baš to uzme za motiv, kao i da ispriča baš takvu priču sigurno je našao i svom životu.

Stevan Sremac nije bio neženja, on je neženja ostao a sve zbog jednog novinskog članka i popovske ćerke.

Nakon završene gimnazije i Velike škole u Beogradu, svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. 

Još kao dvadesetšestogodišnjak napisao je svoju prvu pripovetku „Rastko” i doživeo svoju prvu ljubav.

Zahvaljujući toj pripoveci Sremac je ušao u politiku kao liberal, čemu je ostao dosledan, a zbog  jednog političkog članka ostao je neženja.

U „Srpskoj zastavi” objavio je Sremac tekst u kojem je kritikovao rad mesnih vlasti i posebno naglasio da „u Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje sa Pantelija.”

Kako se prota Pantelija Pančić našao prozvanim, rešio je da ruku svoje kćeri da Josifu Kostiću uglednom ekonomu pirotske bolnice i političaru iz Napredne stranke.

Tako je Sremac, ostao bez svoje velike ljubavi, lepe protine ćerke Jelene i svoja politička uverenja platio večitom samoćom.

Jelena je imala težak život. Pored toga što su joj sva deca pomrla, muž, ugledni naprednjak propio je sve što su imali, pa je Jelena morala da radi da bi ih izdržavala.

U skoro sva svoja dela utkao je Stevan Sremac ponešto i od svog života,  svoje sudbine i neostvarene ljubavi. Sve što je pisao, pisao je bez ogorčenja, zanimljivo i živopisno. Duhovito je pisao i o „matorim momcima” kakav je i sam bio „koji se tuže na vlažno vreme i rđavu kujnu”.

Njegova prva satirična pripovetka je „Ivkova Slava”. „Pop Ćira i pop Spira” je jedan od najboljih humorističkih romana naše književnosti a njegov najbolje delo „Zona Zamfirova”.

Bio je izuzetno plodan i popularan stvaralac, i jedan od najobrazovaniji srpskih pisaca. Izabran je za člana Srpske kraljevske akademije ali pristupnu besedu nije stigao da održi.

Umro je iznenada, zbog jednog nesrećnog slučaja, od sepse u Soko banji 1906. godine.