I došli su, noću 28. avgusta 1942. godine, na dan Velike Gospojine, Viktor Tomić, upravnik Ustaške nadzorne službe i Pavelićev čovek od poverenja, koji je predvodio akciju čišćenja Srema, lično sa 40 uniformisanih ustaša i 20 agenata u već od strane domobrana opkoljen Šid, dočekani od lokalnih ustaških funkcionera koji su već spremili spiskove za hapšenje.
Hapšenja su započeta odmah i pod okriljem mrklog mraka uhapšeni su vođeni u zgradu sreskog načalstva na saslušanje.
Kako je saslušanje izgledalo, kakvim su zverskim mučenjima podvrgavani govori i činjenica da ga neki nisu preživeli.
Oni koji jesu uglavnom više nisu mogli ni da stoje ni da sede već su izbačeni ležali u dvorištu čekajući da ih prebace u Sremsku Mitrovicu gde ih je čekao preki sud i konačan kraj.
„Jao, doktore!” čuo se, s vremena na vreme uzdah, upućen doktoru Stanivukoviću.
Bio je to četrdestšestogodišnji slikar, Sava Šumanović, prebijen, unakažen, polomljenih ruku i smrskanih šaka i prstiju.
Nije to bio vapaj za pomoć, jer ni doktor više nikome nije bio u stanju da pomogne, već uzdah upućen sapatniku i saputniku u sigurnu smrt.
Znao je Sava, kada su došli po njega, kada je majci na oproštaju poljubio ruku da je kraj.
Uzalud je Persida Šumanović, pisala i molila da joj se sin pusti iz pritvora, nudila svoj život u zamenu za njegov, ne znajući da moli za mrtvog sina.
Obaveštenje o njegovoj smrti, kao odgovor na svoje molbe upućene u Zagreb, dobila je 20. oktobra 1942. godine.
Najveće stratište tokom Tomićeve akcije čišćenja Srema bilo je staro pravoslavno groblje u Sremskoj Mitrovici, na kojem je tokom nedelju dana ubijeno oko 2800 ljudi, kojima je prethodno sudio Pokretni preki sud, koji je izricao samo jednu kaznu, smrtnu kaznu, i koja je po zakonu morala biti izvršena u roku od tri sata.
Prvog dana streljanja, u ranu zoru, 30. avgusta stigla su na groblje 4 autobusa sa oko 200 ljudi, uglavnom Šiđana.
Uz crveno svetlo vatrogasnih baklji u grupama po 10, vezanih ruku, svučenih do gole kože, jedva se vukući prolazili su kroz špalir ustaša do rake gde su morali da kleknu i gde im je na komandu „nišani-pali” pucano u potiljak.
Nakon svake grupe streljanih, po nekoliko ustaša uskakalo je u raku da uglavnom klanjem završi sa onima koji su davali znake života i naprave mesta za sledeće.
Kada se raka napuni polivali se je živim krečom i zakopavali bez obzira što se čulo zapomaganje onih koji još nisu izdahnuli.
U ovoj prvoj grupi likvidiranih, nalazio se i Sava Šumanović.
Sve činjenica, vezane za događaje stradanja Srba, Jevreja, Roma i ostalih utvrdila je i objavila na osnovu pronađene dokumentacije organa NDH i svedočenja, 1946. godine, Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača u Vojvodini.
Jedan od svedoka bio je i Šiđanin, koji je prikupivši poslednju snagu uspeo da pobegne sa streljanja na mitrovačkom groblju.
I ako su pucali za njim spasao ga je mrak i reka Sava koju je uspeo da prepliva.
Deset godina kasnije, Persida Šumanović, u Darovnom ugovoru, kojim je Šidu poklonila porodičnu kuću, sedam jutara vinograda i 417 slika za osnivanje galerije je između ostalog napisala:
„Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju.”
Da umetnost nađe mesto u Savinom životu, upravo je zaslužna njegova majka.
Nasuprot očevoj želji da postane advokat, Persida je podržala Savinu želju da se bavi slikarstvom, s kojim se prvi put susreo kao zemunski gimnazijalac pohađajući časove slikanja kod Isidora Janga.
Umesto prava, Šumanović je 1914. godine upisao Višu školu za umetnost i obrt, koju je četiri godine kasnije završio sa najboljim uspehom.
Svoj rad Šumanović započinje u Zagrebu, gde je živeo i stvarao u svom ateljeu.
Učešćem na prestižnom Proljetnom salonu i ohrabren uspehom kod kritike i publike, u jesen 1920. godine odlazi U Pariz.
U Parizu je Šumanović tokom te decenije boravio u tri maha.
Usavršavao se u ateljeu Andrea Lota, kao prvi od mnogobrojnih umetnika iz tadašnje Jugoslavije, i Lot kod koga su dolazili na usavršavanje iz celog sveta, isticao ga je kao jednog od svojih najtalentovanijih đaka.
Tokom njegovog drugog boravaka u Parizu, 1927. godine nastalo je i njegovo remek delo „Pijana lađa”.
Pijana lađa, 1927.
Pijana lađa, 1927.
Pijana lađa, 1927.
„Slika živa od života. Ljudi more, jedan sklad, jedan momenat, vječnog, sveopćeg na krhkom zemaljskomu”, kako ju je opisala Šumanovićeva prijateljica, vajar Antonija Tkalčić Koščević.
Nastala u neverovatnom stvaralačkom zanosu, u dahu, za sedam dana i noći, inspirisana istoimenom pesmom Andrea Remboa, koju je tih dana u Savinom ateljeu recitovao i prevodio Rastko Petrović.
Ova slika izlagana u pariskom Salonu nezavisnih, pobudila je veliki interes i bila je reprodukovana još tokom trajanja salona.
Prvi put je delo jednog srpskog slikara reprodukovano na strani jednog francuskog časopisa za umetnost Le Crapouillot.
U svom slikarstvu Sava nije jurio za posebnošću koja bi mu donela slavu po svaku cenu.
Tragajući on je tragao za sobom, sam.
Svakako ne bez uzora koje je analizirao ali bez potrebe za ponavljanjem, reprodukovanjem, najbolje je to opisao svojim rečima:
”Bio sam nameran da izdržim do kraja tu borbu … i svoje gledište na slikanje izgradim sam, ne mnogo drugačije od opšteg i onog što se radi u savremenom slikarstvu, ali da bude osvojeno kroz moj trud i da postane tako moje. Originalnost po svaku cenu nisam hteo imati, jer ta mi je se gadila, kao suviše jeftina i prosta i dobra za „Pariz“, neg sam hteo originalnost istinsku i ozbiljnu”.
Nakratko, radi lečenja, 1928. godine Šumanović odlazi iz Pariza da bi ga konačno napustio 1930.godine.
U kakvom se duševnom stanju tada nalazio, vidimo iz pisama upućenim Rastku Petroviću, na koje mu izgleda njegov prijatelj Rastko nikada nije odgovorio.
U jednom pismu Sava između ostalog piše :
„ Pre sam mislio, da mi je Pariz miliji od oca i majke i bijah samoživ egoista . Sada bih dao svoj život i sav svoj san o Parizu za svaki život i sreću ljudi, koji stradaše kroz mene. Toliko ambicija imah, ne dao bog da iko ih toliko ruši kao što ih ja poruših…Zvezde su ugašene za mene.”
Večiti poriv palanačko malograđanske sredine, sklone traču i skandalu, a ne iskrenoj brizi i razumevanju, da se zađe u nečije lično, dovelo je do toga da da je Savina ”bolest” bila neprekidni izvor rasprave i interesovanja, i za njegovog života a i nakon njegove smrti.
Nije Šumanović bio ni ”bolestan” ni ”lud”, a on sam u tim danima svog duševnog rastrojstva kaže: „Ne znam da li će lekari uspeti da shvate šta mi je na duši” – a to i jeste ono najteže.
Iako sin jedinac, spartanski vaspitavan, Sava je imao prevelik osećaj odgovornosti prema svojim roditeljima.
Ta odgovornost i preterana savesnost, dovodila ga je u stanje neprekidnog samopreispitivanja koje je na neki način gušilo njegov životni i stvaralački impuls.
I pored svih analiza, i zvaničnih lekarskih dijagnoza, verovatno je najtačniji opis Šumanovićevog mentalnog stanja dala Antonija Tkalčić Koščević , devojka s kojom se Šumanović nije oženio zbog protivljenja roditelja, u svom spisu iz 1953. godine:
”On nije bio nikada lud, nego samo osamljen i sputan u okove svojih prilika i okoline, očajan što nije mogao biti slobodan, posve slobodan za svoje stvaranje…njega je lomio njegov buntovni osećaj, koji nije mogao doći do svoga punog stvaralačkog krika. Nije se mogao odbraniti od onoga koji ga guši, a borio se da mu samom ne dođe do svijesti tko je taj koji mu neda da živi, jer to su bili njegovi roditelji koje je ljubio”.
Da je tačna tvrdnja nemačkog filozofa, sociologa i psihologa, Vilhelma Diltaja da je ”umetničko delo duhovna tvorevina sasvim različita od psihičkih procesa koji se odigravaju u stvaraocu ili u primaocu”, vidimo i u Šumanovićevom stvaralaštvu jer posmatrajući i analizirajuću njegovo delo možemo zapaziti jedan paradaoks, a to je da su njegove slike nakon psihičke krize „smirenije” nego pre nje.
Upravo taj, poslednji desetogodišnji period Šumanovićevog slikarstva, kako navodi istoričar umetnosti i likovni kritičar Lazar Trifunović, ocenjen je kao najznačajniji deo njegovog stvaralaštva, kao suština njegove ličnosti i umetničke vere, jer je tada došlo do potpunog oslobođenja od svih uticaja i veza sa tuđim delima.
Šid pod sengom, 1935.
Šid pod sengom, 1935.
Šid pod sengom, 1935.
Po svom povratku u Šid gde stvara do svoje stradalničke smrti, Sava se vraća slikanju pejzaža ”kao težnji umetničke duše da se vrati prirodi sa pobožnošću i detinjskom ljubavlju”.
”No to nije samo pasivna želja da se pobegne od paradoksa i apsurda sadašnjice nego u ovom slučaju potreba da se oslobodi od teških umetničkih, našem biću često tuđih stega, i da se nađe sopstveni put. I zaista je išao za samoniklim slikarskim izrazom, kojim bi povezao novo slikarsko gledanje sa osećanjem podneblja, stvorio nov slikarski jezik, a u njegovom pejzažima postoji čisto neko transcendentalno osećanje stvarnosti”, ocenio je, ne bez oduševljenja, kritičar Pjer Križanić.
Osim pejzaža, koji čine veći dao Šumanovićevog opusa iz tog perioda, značajnu celinu od 38 slika velikog formata predstavlja ciklus Šidijanke, koja nema pandan u slikarstvu domaćih umetnika ali ni u slikarstvu tog doba uopšte.
Te nepomične nage ženske fugure, za koje nismo sigurni da li je u pitanju jedan isti lik plavokose devojke ili samo liče jedna na drugu, smešteni u idiličan pejzaž, kao da upućuje na strast i čežnju za nečim nedosegnutim u stvarnom životu.
Misteriju ženskog lika koji se ponavlja, otkrio nam je Šumanović sam, u predgovoru kataloga samostalne izložbe održane na Novom univerzitetu u Beogradu 1939. godine:
”Mislim da vam neće dodijati taj ciklus Šidijanki, kupačica koje stvarno ne postoje u Šidu , jer u potoku se kupaju samo deca i kadgod koja devojka skrivena džbunjem. Mučila me je odavno želja da načinim za sebe samoga takav ciklus gde iste se figure ponavljaju. A pored toga taj plavi model koji mi je u Šidu pozirao, bolje nego modeli koje sam imao u Parizu, bio je jedini koji sam imao za tih 10 godina”.
Poslednje svoje delo ”Beračice”, za koje se tek mnogo godina kasnije ustanovilo da predstavlja triptih, i prvi put je tako a ne kao tri odvojene slike izloženo 2005. godine, započeo je 30. jula 1942, a poslednju intervenciju uradio na trećoj slici 26. avgusta, dva dana pred hapšenje.
Dok se još na štafelaju sušila boja na ”Beračicama”, izmučenom Savi su ustaše izlomile šake.
Zaplakao je Šumanović i zavapio „sučim ću slikati sada”, ne od bola, već od gubitka smisla jer njegov je život imao smisao samo ako je bio ispunjen umetnošću.
Ostaće delo, jedinstveno, neponovljivo, i tako puno života, jedno večno veselje za oči, Save Šumanovića u večnom nezaboravu.
Ostaće u nezaboravu i delo onih koji su nedužnog Savu poslali u smrt, onih koji su kao dokaz lojalnosti i ispunjenja zakletve date ustaškom pokretu, ”U ime Boga svevišnjega, i svime što nam je sveto…”, svom poglavniku Paveliću poslali punu korpu iskopanih srpskih očiju.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.