Визуелно (за)гађење

Говори се о многим врстама загађења, од загађења воде, ваздуха, земљишта, али веома ретко се прича о једној другој теми – визуелном загађењу.

Мада се на први поглед чини да једини проблем визуелног загађења то што је околина кроз коју се крећемо једноставно речено ружна, овај проблем ипак је много дубљи и шири, посматрано од узрока па све до последице.

Зато смо неколико питања о овом проблему поставили Биљани Павловић из Друштва архитеката Новог Сада.

Најпре, почнимо са примерима које смо навели – оронуле фасаде су, каже:

”Знак сиромашног друштва”

”Свакодневно преживљавање је у фокусу већине грађана који су повољно откупили друштвене станове, а које сада са великом муком одржавају, па за обнављање фасада немају средстава. Криви су и несређени власнички односи, очекивања да је држава одговорна за бригу о објектима од градитељске, споменичке и културне вредности, срамотно мала издвајања из буџета за обнову градитељске баштине”, истиче наша саговорница.

Са друге стране, исцепани постери, бандере накићене импровизованим рекламама, обавештења окачена па давно заборављена, показују системски неуређено друштво у којем се не поштују правила културног понашања. 

”Најпре да иза себе почистиш, а затим да својим деловањем не ружиш и загађујеш јавни простор, бар као и свој приватни”, наглашава она.

културе.рс

културе.рс

културе.рс

културе.рс

културе.рс

Коментаришући пример клима уређаја она каже да се оне деценијама постављају без законске регулативе, јер су нас климатске промене затекле неспремне:

”Приступачност њихове цене је допринела да се бројне институције и појединци осмеле да их поставе по фасадама на неразумно бахат начин. По систему снађи се, приватна потреба за хлађењем веома лако се доживљава значајнијом од заједничког интереса да се сачува сува фасада и тротоар, туђи прозор или балкон. Добро је што се у скоријем периоду пројектују објекти са заједничком вентилацијом/хлађењем и осмишљеним положајем спољних јединица на фасади”.

Од безброј примера, осврнула се и на светлеће рекламе које загађују простор у случају кад иритирају прекомерном бројношћу, те својим димензијама, титрањем и положајем. 

”Проблем је што се при пројектовању зграда у дужем временском периоду није предвиђао положај натписа и реклама на фасадама, па су неквалификовани креатори допринели неадекватним решењима. Међутим, свеопштој какофонији доприноси потреба за надметањем, а она засипа јавни и приватни простор на сваком кораку. То је резултат потребе да се капитал оплођује, а њему је реклама неопходна, и зато мора да привлачи пажњу пролазника. Најлакше је то постићи прекомерним димензијама, прејаким звуком, надменом поставком „као шака у око“…

Како настаје овај проблем?

Према њеним речима, институције недовољно ажурно делују и кад им се пријави починилац недозвољеног загађења и наглашава да можда општа, системска корупција у друштву разлог за одсуство или примену благих казни за ситне грехове:

”Појединци су такође одговорни у оквиру које им је одредило кућно васпитање, али оно је резултат урушавања традиционалних вредности, распада вишегенерацијске заједнице, те мешања различитих класа, образовних нивоа и културних миљеа – данак социјалистичкој револуцији. Опште надметање које је својствено капиталистичком систему, донело је бруталност у комуникацији, опхођењу и средствима којима се долази до циља”.

Визуелно загађење утиче на свакодневни живот, сматра Павловић, и обесхрабрује покушаје да се уведе уредност и креира лепота, поштују други људи, да се придржава правила и формулишу нови захтеви. 

”Убија ентузијазам појединаца и група, тако да је очит недостатак вере у могућност промене. Агресивност цвета”.

На питање да ли окружени оваквом естетиком постајемо ”визуелни инвалиди”, одговара:

”Навикавамо се на запуштеност и ружноћу”

”Истина је да се нове генерације и читави слојеви друштва навикавају на немар, неред, запуштеност и ружноћу у јавном простору. Истовремено, вероватно велики број грађана има сасвим другачије, лепо уређене станове, куће, пословне просторе, па и посећују бројне високо естетизоване комерцијалне просторе. То значи да се продубљује јаз у односу појединца према приватном с једне и јавном простору с друге стране”, додаје Биљана Павловић.

Како објашњава, то значи да се јавни простор у све већој мери доживљава туђим, па се за њега појединац и не осећа одговорним. 

културе.рс

културе.рс

културе.рс

културе.рс

”Осећај заједништва изгубио је на интензитету од социјалистичког времена када се подразумевао као идеал, до данас када се тешимо да смо у транзицији ка либералном капитализму који је те дилеме решио: спољни изглед куће и окружења утиче на тржишну вредност некретнине и зато се квалитет чува”.

Ово питање може да се реши, али је, сматра, кључ у образовању.

”Агресија која је у основи некултуре може се решити само образовањем. Од колевке до радног места, кроз промовисање пристојног опхођења међу различитим људима, и то свакодневним примерима на јавном сервису. Могу се смањити промовисаним акцијама са младима ради чишћења, кречења, поправљања њиховог школског окружења… до захтева да држава више издвоји за уређење свог власништва”.

Какви су примери из Новог Сада?

”Негативни примери из окружења су примитивно изведене интервенције на фасадама при застакљивању лођа и наткривању тераса, прљаво окружење разваљених отвора за подземне контејнере за смеће, гроздови налепница са обавештењима по семафорима и канделаберима у близини аутобуских стајалишта”, истче саговорница из ДаНС-а. 

Међутим, како каже, у целом граду иритирају тотеми који заклањају раскрснице на булеварима, а нарочито рекламама потпуно прекривене стаклене плохе у приземљу зграда, где су пословни простори по правилу пројектовани да буду транспарентни. 

културе.рс

културе.рс

културе.рс

културе.рс

”Неразумна је пракса којом инвеститор одобрава транспарентно приземље кад наручује пројекат, а онда га корисник затвара за поглед пешака, те постаје непробојан зид. Као да се ради о неком модном тренду, добијамо снажан ударац јарким бојама на превеликим сликама, као да су намењене возачима аутомобила, уместо излога у којем ће уживати пешак пролазник”, истиче. 

Објашњава да је таква пракса управо супротна доживљају у бројним европским градовима, где се уређењу излога поклања велика пажња, наводећи пешака да ужива у шетњи уз изазивање поштовања за домет пословне делатности корисника простора. 

”Наиме, и тамо се излог отвара ради рекламе, али не могу велике корпорације (парфимерије, трговачки ланци) да диктирају своју естетику која подразумева препознатљивост њиховог лога. О начину отклањања ових проблема могли би да размисле пројектанти стамбено-пословних зграда у Новом Саду”, закључује Биљана Павловић и Друштва архитеката Новог Сада.