”Не верујем да би свет био другачији када би се стадиони пунили класичним концертима”

Виолиниста Стефан Миленковић, је пре нешто више од две и по године дошао у Нови Сад, где је сада, у својству порфесора Академије уметности и директора Концертне дворане наставио свој професионални пут.

А за неколико деценија, колико је себе градио у иностранству, каже да се доста тога променило у свету класичне музике.

И тим променама је, као и у другим стварима, велику заслугу има технолошки бум.

”Велики бум технологије и друштвених мрежа захваљујући којем свако може да дође до великог броја људи на једноставан начин. Са друге стране, као и код већине ствари у вези са технологијом, дошло је до својеврсне сатурације тржишта. Прегршт информација донео нам је шум, у којем је теже да се издвојимо”, наглашава Миленковић у разговору за Културе.рс.

Сада, многи млади уметници, нарочито они који су рођени након 2000. године, одрасли су са технологијом, а неки потпуно срасли са њом и користе је на органски начин, као саставни део живота, док старији уметници имају тешкоћу да се уклопе у ритам који то намеће. 

”Друштвене мреже и технологија су директно утицале на то како се данас води каријера. Укуси су се променили. И дан данас се сећам тренутка када су се појавили први снимци извођења барокних дела на барокним инструментима – у стилу који је био подупрт са више истраживања и бољим издањима. Међутим, многи су се смејали тим изведбама, јер нису имале тон на који смо се навикли, довољно вибрата који се тада свуда користио, али је то временом прихваћено као историјски информисана норма”, каже. 

Ипак, принципи каријере остали су исти. 

Некада су људи писали захвалнице после концерата на папирићима и разгледницама, а сада се то ради порукама, мејлом, концерти се промовишу видео порукама.

”Суштина је остала иста, али данашњи начин рада подстиче већи волумен, јер се од нас очекује да будемо доступни нон-стоп”.

К: Извођачку каријеру започели сте веома рано. Како сте то доживљавали тада, а како на то гледате сада?

Почео сам рано али тада то нисам сагледавао као каријеру. Тек са временом са постао свестан самог себе и тога шта представљам на сцени, а шта ван сцене. Тај процес је трајао дуго, и био је неопходан. Као да водите фирму – истовремено сте и производ и неко ко кормилари каријерним водама, продукција и маркетинг – водите један бренд. Сада је то јак елемент онога што радим на овим просторима. Доста ми је времена требало да то све повежем и почнем да сагледавам на релативно мање пристрасан начин – да прихватим да можеш бити и уметнички доследан себи, и креативан, и да се промовишемо – али да не развијамо непотребан или нездрав его. Раније то нисам успевао, јер сам сматрао да код некога, ко у било ком тренутку има разлога да сам себе промовише, нешто није у реду. Али, погледајмо кроз историју, сви велики уметници су радили и на томе да оно што они раде, допре до што већег броја људи. 

Треба наћи праву меру – баланс између тога да смо присутни, али да задржимо скромност и нормалност и да схватимо да је то саставни део вођења каријере а не нешто што се ради због ега. Као мали, каријеру нисам перципирао – речено ми је да ће се, ако свирам добро, ствари десити. А онда је 1997. године, када сам дошао да живим у Њујорк, са 20 година, након првих неколико месеци, дошла једна од менаџерки IMG менаџмента да разговара са студентима на Џулијарду. Своје излагање почела је са тим да је један од првих митова, које треба распршити, јесте да ће вам се, ако свирате добро, каријера једноставно десити. Осећао сам се директно прозвано и увређено што неко може тако нешто да изусти. Требало ми је много времена да схватим шта се под тим подразумева. А то не значи да нема потребе да имамо добар продукт, али исто тако, није довољно имати само добар производ.

К: Ангажовани сте на Академији уметности. Какви су вам утисци у раду са нашим студентима?

Један од највећих разлога што смо се вратили у Европу, са базом у Србији, је моја жеља да се максимално посветим нашим студентима, да помогнем и допринесем колико год могу снажењу наше виолинистичке школе. Има много талентованих студента. Не фали нам срчаност, нерв, што не можете тек тако наћи у другим земљама. Мало је места у којима ћете наћи некога ко свира целим својим бићем. Али је осим тога, једнако битна и дисциплина, рад, оквир у који се све то стави, јер апсолутно није довољно имати само таленат. Било који производ се не заснива само на таленту, већ и на огромном раду, како би се таленат развио. То је саставни део мог приступа – велика организација која покрива што више аспеката студента, што превазилази само свирање, јер је свирање, на крају крајева, један елемент, зрно интеракције, које је веома кратко у сразмери.  То друго време треба да се организује на прави начин, да људи раде на себи, јер ми свирамо онакви какви јесмо. Зато морамо радити на томе какви желимо да будемо, јер се то природно, неминовно, преводи у оно што се представља на сцени. Јужна Кореја постала је суперсила виолине, у раздобљу од 30 година и као таква, модел онога што је могуће. Зашто Србија да не буде на интернационалној мапи означена као место јаких свирача,  надахнутих младих људи, који живе класичну музику.

К: Гледано из вашег педагошког искуства, каква је разлика у системима музичког школовања у САД и Србији?

Било која институција, гледајући Србију или САД, не чини систем, јер свака институција има свој систем. Ради се пре свега о професорима. Пример је Универзитет Блумингтон, у Индијани, који је довео звездани тим професора, међу којима су били Јозеф Гинголд, Јанош Таркер, Ростислав Дубински, Франко Гули, захваљујући чему је та школа, ни од чега, постала једна од најбољих у Америци. Систем је пре и после тога био исти, али се у међувремену променио састав, енергија. Више нема тих имена и та школа није на истом месту као пре, иако и данас важи за једну од јачих школа. У Кореји, где процентуално имају највећи број одличних гудача, какав су они систем имали пре, а какав сад, нико се не пита. Не можемо очекивати да систем системски ствара врхунске виолинисте, већ су то пре свега људи, индивидуалци. Лепо је када друштво или држава разуме то што радите, али сам систем вам неће гарантовати било шта нужно, јер се све заснива на људима, нашем темпераменту, тенденцијама и менталитету. 

К: Посматрате ли педагошки рад као преношење вештине или искуства?

И једно и друго, али је потребно и треће. Треба вам искуство да бисте на најбољи начин пренели вештину. Али и вештина у преношењу искуства. Није довољно знати само како нешто радити. Чак није довољно ни знати објаснити, јер свака особа реагује на другачији начин. Али тек након што испратите неколико генерација, почињете да уочавате шаблон, почињете да препознајете одређене личности, тенденције, веома брзо, и отприлике можете претпоставити какав ће бити резултат и како усмеравати особу. Циљ, као педагога, мора бити широк, јер је и спектар студената веома широк – не можемо наше амбиције слепо пројектовати на некога ко то можда не жели, или мисли да жели али није спреман да уложи време, напор, рад, одрицања да би дошао до тога. Све то треба што пре спознати да би се мирно крстарило њиховим образовањем и да свако буде задовољан – да добију оно што желе, да се развијају али да се не иде преко норме за појединца, јер то може бити контрпродуктивно, а некада дефинитивно и штетно.

К: Већ дуже време, тенденција је да се све млађи афирмишу на јавној сцени. Да ли је то нужно и колико је искуство и зрелост потребно за истински квалитет?

Јесте. Данас је све конзумација, све је на брзину и то се одржава на класичну музику. Чињеница је да нема пуно старијих уметника који данас имају велике каријере као што је то некада било – гледа се да све буде сада, те две, три, пет година, у ”високој резолуцији”. Многи млади уметници данас опонашају поп и рок звезде, што је такође на неки начин датирано. Каријере краће трају, морате бити ултра креативни у свом приступу. Демографија је поприлично разнолика и чудна, јер имате сезоне са прилично старом публиком, институције, оркестре и фестивале који стварају разноврсну публику. 

Појавила се тенденција да се млади гурају раније у каријеру, како би се тај талас искористио што брже, што не траје тако дуго као пре. Може брже да се дође до нивоа, фаме, али се то касније брже и губи – можда то иде руку под руку и са страхом да класична музика није довољно атрактивна, због чега се на све могуће начине иде на максимум, са високом енергијом, што управо због тога подразумева млађе извођаче. Проблем са тим приступом је што за разлику од других видова уметности, да би неко дошао до тог нивоа, разумевања музике и свирачког нивоа, мора да посвети цео свој живот томе. То није исто као да оснујете рок бенд, уз сво дужно поштовање – то је лакше, узети гитару у руке, знати неколико акорада и направити песме, што јесте атрактивно за велики број људи. Класични музичари третирају се као поп или рок звезде, брже долазе до врха, али се поставља питање шта се догоди за 10, 15 година. 

Са друге стране, морамо афирмисати младе – некада је било обрнуто. Старији диригенти су некада, нпр, доминирали тржиштем.  За квалитет није толико потребно, јер можете имати некога ко са 10 или 13 година свира веома квалитетно. А за дубину израза и оно што извођач тражи у музици, као и сам тон, долази са неким временом. Неко би рекао да то не можете као клинац да научите. Не бих ишао тако далеко јер сам чуо младе људе који звуче фантастично. Међутим, за некога ко има квалитет, с временом постаје још бољи, а неко ко је више атлета, са временом не добија, него губи. Сигурно је да искуство и зрелост може да развије некога и допуни израз, а да ли је неопходно, можда и није. Давид Ојстрах је током живота свирао све боље и боље. Као млађи је био је стегнут у изражајном и физичком, односно техничком смислу, али се са годинама све више отварао и опуштао. Има и обрнутих примера.

К: Присутан је спој класичне и популарне музике. Представља ли то пречицу до шире публике, иако класична музика, као што сте и сами рекли, никада није била масовна уметност? 

Радило се то и ради – већ преко 20 година. Пречица, да се дође до публике. Од тога ће један мали проценат бити заинтересован за сегмент који желите да промовишете, а то је класична музика коју спојите са другим стилом, да би је промовисали. Илузија је глад за већом и широм публиком, јер то никада није била та врста публике, израза, нити енергије. Не верујем да би свет био другачији када би се свугде слушала класична музика или пунили стадиони класичним концертима. Не волим крајност ексклузивности у класичној музици, да је она резервисана за мали број људи, да представља статус и нешто снобовски. Треба нам мера. Ја лично нисам класичан уметник, не због тога како приступам класичној музици, већ сам прилично знатижељан, што се одржава на моје интересе са стране. Имао сам различите искораке, јер сам напросто такав. Ко није такав, не треба то да ради, јер не може бити уверљиво. Лично, увек се враћам ономе што јесам, а то је класични виолиниста. Важно ми је да се људи упознају са тим шта радимо, јер то има историјску вредност. 

К: Ко у корелацији тренда, музике и извођача губи?

Музичка сцена јесте тржиште, тако је увек и било, само су се методи променили. Лако је говорити у фразама, филозофирати да смо узвишени, да је музика самој себи довољна, о неким идеалистичким појмовима. То је толико широка мета, да је не можете промашити. Конкретно гледајући, видимо да је музичка сцена састављена од многих других елемената који немају везе са музиком. То су правила тржишта. Пре неколико дана отворена је сезона Seattle Symphony, једног од најбољих оркестара у САД. Имали су попуњену тек трећину сале од 2500 места на отварању. Програм је атрактиван, све је на месту. То је страшно, али је јасно да је после, када седну да размотре ситуацију, музика у тим разговорима само један елемент, али није једини елемент. За оне, који су са друге ствари бизниса, а то су велике организације, они гледају много што шта, не само како је неко свирао. Све је то једно огромно тржиште, али морамо да сагледамо да то и није тако лоша ствар. Зато морамо да се питамо и гледамо које је наше место у том свету. Сваке године организује се сајам на ком организације, менаџменти и оркестри из целог света промовишу своје уметнике, производе. Неки искачу квалитетом, волуменом, али је море других учесника који се лако изгубе у гомили, због скромне понуде. Трендови могу да вас доведу донекле, али је то прилично провидна стратегија. Има оних који прате трендове не само музичке, већ и идеолошке, али то траје колико и тренд – не дуго. Тако се губи кичма уметника, осовина, суштина. Зато треба сагледавати све елементе – музичке, људске, тржишне, па чак и маркетиншке на неки начин. Све је то битно ако идемо на нешто веће, што покрива већи простор или залази у интернационлани простор класичне музике, а може се рећи и шоубизниса. Таква игранка је комплексна. Свирати добро је само зрно у пропорцији, предуслов, али је далеко од довољног. Потребан је огроман рад.