Париз је град који је срушио све табуе, а овако су га доживели наши уметници

„Постоји виши интерес за бржи развој нама склоне интелектуалне елите Србије, којој ћемо дати печат француске културе”, изјавио је Ремон Поенкаре, француски председник 1916. године.

културе.рс • 21. мај 2024.

Надежда Петровић, Нотр Дам, фото: принтскрин / РТ Балкан

Иницијатива да се у француским школама организује школовање српских ђака усвојена је новембра 1915. године. Захваљујући овој иницијативи која је потекла првенствено од француских интелектуалаца, углавном професора Париског универзитета, у француских школама и на факултетима ишколовано је током Великог рата око 4000 српских ђака и студената, који су се вратили у Србију.

Сви они по повратку донели су осим знања, манире, стил живота и нове навике у готово свим аспектима социјалног живота, и тако привукли и млађе генерације да за своје школовање, усавршавање или бар упознавање са неким другачијом светом изаберу Француску.

Утицај Француске, да створи интелектуалну елиту Србије, која ће у стварању нове државе извршити непосредни утицај на политички, привредни и културни живот, није био само стицај околности коју је проузроковао Велики рат већ и циљ Француске, да нарочито учењем француског језика и ширењем француске културе умањи немачки утицај на Балкану.

Постићи овакав циљ и није било тешко, јер Француска је увек имала шта да понуди интелектуалцима а нарочито младим уметницима.

Коста Хакман, Pont-neuf, фото: Музеј савремене уметности

Бљештави сјај новог богатства

Париз је одувек био привлачан, посебно сликарима. Нарочито, након Револуције која је прокламовала, слободу, правду и једнакост, Француска је постала центар нових политичких, философских али и уметничких идеја.

Та, тако привлачна, нова епоха изникла је на једном историјском парадоксу. Револуција која је Француску ослободила монархије на гиљотини и прогласила републику, завршила је као царство. Цар Наполеон Бонапарта, Корзиканац  који је као млад мрзео Француску, у њено име је кренуо да освоји Европу. Поред свих славних битака изгубио је рат али је постао национални јунак и симбол слободе.

Тај славољубиви и самољубиви, „Краљ рата”, који је на свом крунисању  понизио и самог папу, никад се није одвојио од народа, желео је да створи савршено царство. 

Не изневеривши тековине револуције, он је поставио основ једне нове Француске, ослобођене феудализма, клерикализма и конзервативизма, а те тековине, засноване на принципу слободе и једнакости за све, с поносом ће баштинити Француска република.

Стари свет полако је одлазио у заборав а нову епоху стварала је и нова елита, посустале аристократије, професионалних републиканаца и буржоазије окићене племићким титулама.

Нова елита изникла из револуције ипак је успела  да преобрази своју престоницу у град чији бљештави сјај једног новог богатства неће избледети до данас.

Урбанистички преображај Париза, барона Османа, створио је град великих светлих булевара. Град је по плану архитекте Шарла Гарнијеа добио величанствену зграду  Опере, која је  поред Лувра и катедрале Нотр Дам постала симбол Париза.

Луј Беру, Au Musée du Louvre, извор: Heritage Auctions, HA.com

Сликање се учи у музеју”

Овко је размишљао Реноар који је, много времена проводио у Лувру, где је копирао дела француских, италијанских и холандских мајстора, као и многи сликари пре и после њега. 

За уметнике је Лувр увек био подстицај и надахнуће за лично сликарско стваралаштво, а један од најважнијих циљева сваког уметника који је долазио у Париз био је да посети овај музеј у којем се стиче утисак да сте „видели све што се може видети на свету”.

„Када кажем да се сликање учи у Лувру”, објашњава Реноар, ”не мислим да треба да одемо тамо и састружемо стари лак са слика како бисмо открили  мале тајне и постали неки нови Рубенс или Рафаел. Треба сликати сопствено време. Али тамо у музеју, стичемо сликарски укус која сама природа не може да нам да. Када одемо на неко лепо место у природи, ми не кажемо „желим да будем сликар”. То кажемо када стојимо испред лепе слике.”

Историја Лувра тесно је повезана са историјом Француске.  Овај, стари краљевски двор,                  чија је градња започета још у 12. веку, непрестано је дограђиван, све до друге половине 19. века када добија свој коначни архитектонски облик.

Краљевској колекцији, која је чинила основ музеја придодата су дела присвојена из цркава, манастира и резиденција прогнаних у време Револуције.

 Лувр је проглашен под патронатом Конвента а  на предлог његовог члана сликара  Жака Луја Давида, у Национални музеј 1793. године.  

Захваљујући Давиду, којем је касније Наполеон доделио титулу „првог сликара”, влади и друштву усађена је мисао да  професија сликара заслужује поштовање.

Средином 17. века основана је Краљевска сликарска и вајарска академија, а почевши од 1725.  одржавана је њена службена  изложба у Салону Каре у Лувру, названа Салон.  

Едгар Дега, Мари Касат у Лувру, фото: WikiArt

Ко освоји Париз освојио је свет”

Салон је своја врата отворио од краја 18. века и страним уметницима. Париз је био центар, не само уметника него и љубитеља уметности.  Излагати у Салону био је ствар престижа али и пут ка успеху, јер у Паризу једва да је био по који љубитељ уметности који је био у стању да цени слику ако није била изложена у Салону.

Од тог времена, ова изложба која је организована једном у годину или две, постала је главни уметнички догађај у Западном свету.

Од херојског реализма Жака Луја Давида до појаве импресионизма, који је донео револуционарну промену у сликарству и отворио пут новим идејама и правцима, прошло је неколико деценија. 

Тиме су уздрмана и строга правила Салона који је одбио да излаже слике импресиониста.

Импресионисти су од седамдесетих година 19. века организовали самостално своје изложбе, а када је 1890. године предложено да се у Салону излажу дела младих и неафирмисаних уметника, дошло је до несугласица које су за последицу имале оснивање нове Националне изложбе а касније и Салона независних.

Ипак, Салон је заслужан за појаву ликовне критике а послужио је као узор великих јавних изложби у свим већим градовима Европе.

И уметници са ових простора живели су, радили и излагали у Паризу и током 19. века попут сликара Влаха Буковца и вајара Ђоке Јовановића.

С почетка 20. века имао је свој атеље и вајар Иван Мештровић, а у то време боравила је у Паризу и сликарка Надежда Петровић, која је својим радом поставила темељ српском модерном сликарству.

Сигурно је и Југословенска изложба, први пут одржана 1904. године у Београду, имала своје узоре у парским изложбама. Ова изложба испрва је обухватала шири културни простор јужних Словена, да би стварањем нове краљевине изложба требала бити подстицај ширења југословенске идеје унутар нове државе.

Од 1929. године изложба прераста у Пролећни салон и добија свој изложбени павиљон на Калемегдану.

Сава Шумановић, Бар у Паризу, фото: Галерија слика ”Сава Шумановић”, Шид

Живот као инспирација

Нису уметници који су долазили у Париз налазили инспирацију само у музејима, школама и посматрајући Париз сам. Налазили су је у париском животу не само као посматрачи већ и учесници у њему. Напросто, сликали су не само оно што су видели већ и живот који су живели.

У другој половини 19. века, Монмартр, са својим кабареима и кафеима, са својим „ноћним дамама”, играчицама и моделима, постао је центар уметничког и боемског живота. 

Био је то за многе сасвим другачији свет, који до доласка у Париз нису познавали, свет који је рушио табуе, помало са оне стране дозвољеног, место где су се преиспитивале владајуће друштвене вредности.

Почетком 20.века Монпарнас постаје средиште једне нове генерације уметничког и интелектуалног света Париза,  који се окупљао и стварао у боемској али и креативној атмосфери. Ту су долазили сликари, вајари, писци, који су углавном без новца пристизали из целог света, не би ли напредовали у уметничким круговима.

Међу првима који је стигао на Монпарнас био је Пабло Пикасо, а међу уметницима који су ту живели и стварали били су и Марк Шагал, Модиљани, Константин Бранкуши, Салвадор Дали али и писци попут Сартра и Хемингвеја.

Између два рата, Монпарнас био је средиште уметничког и интелектуалног живота Париза.

На Монпарнасу је свој атеље још 1920. године, приликом свог првог боравка у Паризу имао и Сава Шумановић.

Париз је био непресушни извор инспирације и трагања за нечим новим где је свако хтео да буде посебан, оригиналан и другачији.

Љубица Цуца Сокић, Мотив из Париза, фото: ГМС

Сликаћу, просто, Париз”

Овако је описао циљ свог одласка у Париз, новосадски сликар Богдан Шупут. Многи наши млади сликари, након Великог рата и започетог школовања у Београду или Загребу, одлазили су у Париз, ради усавршавања у уметничким школама и атељеима, а неки да би напросто видели и потражили инспирацију у „великом свету”.

Велики рат који је сурово протутњао светом и донео радикалне политичке, друштвене и идеолошке промене у Европи није успео да промени оно што је Француску са њеном престоницом чинило привлачним и пре тога.

Париз је и даље имао своје атељее, школе, музеје, уметничке и боемске четврти али и онај креативни дух који је градио претходних деценија. Било је неке, можда и претеране живости, великог стваралачког набоја, атмосфере ужурбане веселости и великих жеља.

Биле су то само две деценије мира између два велика светска рата а свет као да је предосетио да треба проживети све пре катастрофе која долази.

Читава плејада младих уметника попут Саве Шумановића, Петра Добровића, Милана Коњовића, Лубарде, Ивана Табаковића, Цуце Сокић, почевши још од двадесетих година па све до почетка Другог светског рата, одлазила је у Париз.

Шумановић осим што се усавршавао у чувеној школи Андреја Лота, насликао је и своје ремек дело „Пијана лађа“, излаганој у Салону независних, које је такође и прво дело једног српског сликара репродуковано у једном француском уметничком часопису.

Шумановић је оставио и свој сликарски траг у култној кафани  „Купола” где је друговао са сликарем и графичарем Дереном, и сусретао се са Пикасом и Матисом, који су рачуне у овој кафани плаћали својим сликама.

О свом доживљају Париза Цуца Сокић је написала: 

„У Паризу је човек окружен мноштвом добрих слика, богатим музејима и изложбама, и сам Париз је веома пиктуралан. У Паризу је свака флека, некако, на свом месту.” 

Богдан Шупут пише свом брату: 

„Када се привикнем, и обиђем све галерије и музеје, почећу да сликам.”

Богдан Шупут, Кафана у Паризу, фото: ГМС

У дипломатској служби, у Југословенском посланству у Паризу био је сликар Пеђа Милосављевић, чији је атеље био место окупљања наших уметника не само ради сликања већ и забаве.

На забавама код Пеђе Милосављевића на којима су се окупљали Петар Лубарда, Миливоје Узелац, Боднар, Челебоновић, Шупут а повремено и Цуца Сокић са својом пријатељицом Олгом Кешељевић, долазили су као стални гости и многе познате личности из света позоришта и филма.

И париски локали били су место и забаве и инспирације. Тако је Шупут насликао и локал који су посећивали и који у писму описао свом брату: 

„Шлагери лете, невероватни звуци џеза. Атмосфера у локалу колосална. Наш сто је био до џеза те сам се могао до миле воље дерати заједно са црнцима.”

Одлазило се и у Оперу, али и у биоскопе у којe је Сокићева са својом пријатељицом Олгом Кешељевић како је сама причала, ишла и по два пута дневно.

Учили су, сликали, али су се и дружили и забављали. Учествовали на изложбама и продавали своје слике настале у Паризу.

Била је то једна велика школа сликарства и живота.

Углавном из Француске вратили су се сви. На то их је приморала и надолазећа ратна катастрофа.

Сви они донели су са собом нешто ново, а најважније од свега свој лични печат који су дали нашем сликарству.

Инспирацију су налазили у узорима с којима су се непосредно срели у Паризу и школама које су похађали али и животу који је тако динамично живео сам град. 

Упустили су се у свом стваралаштву креативном личном трагању за нечим новим и другачијим, ослобођени стега и са добрим осећајем стваралачке слободе. Као и многи пре њих трудили су се да буду оригинални и посебни, и у томе успевали.

#богдан шупут #галерија матице српске #изложба #инспирисани француском #париз #пеђа милосављевић #сава шумановић #сликарство #уметност #цуца сокић

теме >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Свечано отворена Спомен-збирка Павла Бељанског: ”Филантропија као врхунски чин патриотизма”

18. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложбе студената завршне године Академије уметности 

18. јун 2024.

сећања >

„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао”: Стерија, писац и реформатор који је био испред свог времена

1. јун 2024.

имате вест?
пишите нам!