Mario Maskareli, umetnik veran sebi

Uz Maskarelijeva dela iz muzejske kolekcije Rajka Mamuzića, predstavljena su i dela tog umetnika iz fonda Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i umetničke zbirke kolekcionara Nikole Bogdanovića iz Sremske Mitrovice, a ukazano je i na dragocen dar umetnikove ćerke Draginje Maskareli, koja je, krajem 2022. godine, Galeriji poklonila trideset i dva dela iz porodične zaostavštine.

Postavka obuhvata dva izložbena nivoa, a osim umetničkih dela, posetioci mogu da pogledaju i njegov originalan slikarski pribor, pojedina nedovršena dela, kao i raznovrsne artefakte iz života umetnika.

Autori izložbe su Irma Mikeš i Branko Janković.

Ko je bio Mario Maskareli?

Mario Maskareli, potomak je pustolova konta Maskarelija, koji je preko Španije i Francuske, dospeo  do Boke Kotorske. 

Životni put Marija Maskarelija započeo je u Boki i tamo se  završio, a kako je protekao možda najbolje svedoče njegove reči iz intervjua za Radio Beograd iz 1977. godine, kada će na slično pitanje odgovoriti sledećim rečima: 

„Rođen sam na Cetinju, ali sam zavičajno u Kotoru… I tako redom; detinjstvo, malo istine, malo laži, maštanja… i najedanput, nađete se, u stvari, stignete do onog momenta kad počinju da vam se obraćaju kao čoveku. Tad shvatite da ste se našli u onom vremenu kada uključujete svest u sve: u rad, stvaranje, ljubav… Postajete zreli… U Kotoru sam upoznao svoja prva uzbuđenja i doživeo prve radosti. Tu sam, uostalom zastao – do dana današnjeg.“  

Posle osnovnog i srednjeg obrazovanja Maskareli odlazi u Beograd gde počinje njegov umetnički život. 

„Ako je Boka mesto iz kog je umetnik crpeo inspiraciju za svoj rad, atelje na Starom Sajmištu u Beogradu je mesto gde se prostor njegovog detinjstva, kroz tanani filter sećanja, postepeno preobražavao u umetnički prostor”, ističe koautor izložbe Branko Janković.

Kao i svi mladi slikari toga vremena i Maskareli je pripadao određenim grupama, ali on kaže da je to bio samo lapsus života koji  ništa za njegovo slikarstvo nije značilo. 

U čemu se ogleda njegova posebnost i koje faze je sve prošao, Janković objašnjava:

„U mladosti čovek ima potrebu i želju da se spaja i udružuje. Tako će i Maskareli uzeti učešća u životu umetničkih grupa kao što su: Samostalni, Beogradska grupa ili Lada. Pored mnogih stvari koje su ga vezivale za kolege i prijatelje umetnike, Maskareli će, unutar tih grupa, sve vreme razvijati sopstvenu likovnu poetiku. U tom složenom procesu prolaziće kroz razne faze. Raznovrsnost njegovog rada oseća se i na našoj izložbi”. 

Kako ističe Janković, on se, u prvo vreme, dokazao kao izuzetan crtač i grafičar, dok će kasnije slikarstvo postati njegov primarni medijum. 

„U formalnom smislu njegov rad polazi od predstava njemu bliskog mediteranskog pejzaža, portreta, ali i složenijih kompozicija koje nam dočaravaju atmosferu jednog malog primorskog grada sa svim svojim tajnama. Preko izobličavanja i deformacije umetnik će stići i do potpunog apstrahovanja forme. U zrelom stvaralačkom dobu sve te faze će se sjediniti u jedan neponovljiv i prepoznatljiv umetnički izraz. Na slikama sve počinje da lebdi i sve je uskovitlano i nošeno nekim vetrom koji dolazi sa njegovog mora: i cveće, i arlekini, i crkvene rozete i šarene trake i konfete”…

Boravak u Parizu i na Kipru, spoj romanike i Vizantije, susret čednog i grešnog, kako to definiše Maskareli, bio je najvažniji uticaj na njegovo stvaralaštvo:

„Svako životno iskustvo umetnika imalo je uticaja i na njegovu umetnost. Maskareli je dobar primer neodvojivosti umetnika i njegovog dela. On je živeo za svoju umetnost i kroz svoju umetnost. Svaki susret, svako putovanje, svaki dodir sa umetnošću iz prošlosti i sadašnjosti, svaka odgledana predstava, svaka pročitana knjiga baš kao i svaki šum talasa, poj ptica ili dašak vetra uticali su na njegov rad”, nadovezuje se koautor izložbe, napominje da je Maskareli bio, kako bi se to danas reklo:

„Multimedijalni umetnik”  

Maskareli je bio čovek širokih interesovanja – pored slikarstva on je pisao i poeziju i prozu. 

Često su ga nazivali pesnikom među slikarima i obrnuto. 

Ilustrovao je veliki broj knjiga i časopisa. 

U okviru ilistracije izgradiće  jedan poseban grafički stil u kome se reč tretira kao likovni element neodvojiv od slike. 

Radio je scenografiju za pozorište i TV, osmišljavao izgled poznatih beogradskih kafana i izloga i za sve to bio nagrađivan. 

„Njegov izraženi estetizam i potreba za lepim nije se iscrpljivala samo u okvirima likovne umetnosti. Poznato je da je on važio za jednu od najelegantnije odevenih javnih ličnosti Beograda iz tog perioda, da je lepo pevao, da je voleo da kuva mediteranska jela za svoje prijatelje i tako dalje. Sve nam to govori kakva je ličnost bio Mario Maskareli”

„Moja namera nije bila poruka trenutka već trajanje”

Da li je Maskareli i na koji način ostvario taj svoj naum?

Vremenom će umetnikovi snovi, sećanja i želje, a samim tim i njegov rad, sami od sebe postati deo  najširih vremenskih i prostornih dimenzija, ističe Branko Janković.

Naglašava da to ne proizilazi iz neke posebne umetnikove strategije niti namere.  

„To je zapravo i dokaz da je njegov rad u stvari umetnost a umetnost traje. Najlepše je to definisao čuveni pesnik Vasko Popa u malom ali suštinskom tekstu napisanom za katalog Maskarelijeve prve izložbe slikarskih radova na staklu „Šarene oči vetra“ (1953): 

Tako je Maskareli uspeo, da kao umetnik uvek veran sebi, dospe do srca svakog od nas”, zaključuje koautor izložbe Branko Janković.

Izložba će trajati do 26. juna.