„Kod Vozarevića je sve lično proživljeno i promišljeno”

Veliki jubilej bio je povod da Vozarevićeva dela iz Galerije „Lazar Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici krenu na put ka gradovima i galerijama koje su zauzimale važno mesto u umetnikovom životu. 

Pored celokupnog legata, 76 dela iz kolekcije Galerije „Lazar Vozarević“ na izložbi su predstavljena i dela iz kolekcije Galerije Matice srpske, kao i pet bakropisa Pabla Pikasa iz Narodnog muzeja Srbije i jedno Pikasovo delo iz Ambasade Republike Francuske u Beogradu.

Ova postavka je najpotpuniji pregled svih Vozarevićevih stvaralačkih faza od pojavljivanja na umetničkoj sceni ranih pedesetih godina 20. veka, do poslednjih radova iz 1968. godine.

Lazar Vozarević je likovni izraz gradio u živoj i dinamičnoj kulturnoj sceni pedesetih godina reagujući na društveno-političke i umetničke okolnosti. 

Bio je član istaknutih umetničkih grupa „Jedanaestorica“ i „Decembarska grupa“. 

U prvom, figurativnom periodu dela odlikuju geometrijska konstrukcija, lomljenje oblika i snažna egzistencijalna dimenzija.  

U potrazi za savremenim likovnim jezikom, umetnik se oslanjao na dva ključna izvora inspiracije – delo Pabla Pikasa i bogatstvo vizantijske umetnosti. 

Zatim je usledila kratkotrajna faza enformela, u kojoj je Vozarević kroz neslikarske materijale istraživao mogućnosti novog izraza. 

„Enformel se nalazio na dnevnom redu raznih sednica i govora. Doživljavan je kao subverzivna, antiestetična pojava – reakcija na osećanja ljudi spram društvenih okolnosti u kojima su živeli. Bio je to vid oštre kritike sistema”, kaže za Kulture.rs Ivana Janjić, kustoskinja Galerije Matice srpske, iz autorskog tima ove izložbe koji čine i direktorka Galerije Lazar Vozarević Marija Vuruna i kustoskinja GMS Ivana Rastović.

„Godine 1963. Vozarević dobija nagradu za dela nastala  u duhu enformela, ali se te iste godine enformel potiskuje i prestaje da se javno podstiče.  U tim trenucima postaje jasno koliko je pokret subverzivan: otvara pitanja pozicije umetnika i njegovog odnosa prema društvu. To je kritički angažman koji kod Vozarevića ranije nije postojao.”, nadovezuje se kustoskinja Ivana Rastović.

К: Kada govorimo o beogradskom enformelu, prvu izložbu imali su Vozarević, Mića Popović, Branko Protić, Vladislav Todorović i drugi, 1962. godine. Zagovornik je bio Lazar Trifunović. Javnost je bila zapanjena, za velike majstore poput Milunovića, Konjovića, Lubarde, činilo se da se srozava konstrukcija slike. „Iza naslaga žica, trica, gipsa i kučina, obično se krije krajnje neznanje i neosećanje, a iza toga lažnog stava šuplje glave”, zabeležio je Milo Milunović, profesor u čijoj je klasi Vozarević završio Akademiju.

Janjić: Deceniju pre se afirmiše estetika koja je režimu omogućavala da se predstavi kao otvoren. Jugoslovenski socijalizam želeo je da se razlikuje od sovjetskog, što je prikazivano i kroz umetnost. U tom duhu je, na primer, 1950. organizovana izložba srednjevekovne umetnosti Jugoslavije u Palais de Chaillot u Parizu, kao državni projekat.

Rastović: Sistem je pokazivao otvorenost samo dok modernizam nije zadirao u pitanja njegove funkcionalnosti. Modernizam pedesetih bio je „zatvoren u sistem slike“. To je građanska, neangažovana umetnost. Kada se šezdesetih u Beogradu javlja enformel, izlazi se iz tih granica i dolazi do reakcija.

Janjić: Enformel je delovao agresivno i antiestetično, pa se postavljalo pitanje kako je u „savršenom društvu“ takva slika uopšte moguća.

К: Vozarević je izlagao na Bijenalu u Sao Paolu 1967. godine, gde je ostvario zapažen uspeh. Tako je „Krug“ stigao u privatnu kolekciju Dejvida Rokfelera.  

Rastović: Radovi koji su tada predstavljani pripadaju fazi koja je usledila nakon enformela, oni su rezultat iskustava enformela. Kod Vozarevića enformel kratko traje i specifičan je. Iako dopušta materijalima koje koristi da diktiraju tok nastanka dela, on i dalje zadržava potrebu za određenim nivoom formalne kontrole površine. U osnovi, njegov pristup podrazumeva kratkotrajno eksperimentisanje u kom delo nastaje samostalno, van njegove potpune kontrole — kroz međudejstvo upotrebljenih materijala i hemijskih postupaka. Radovi iz 1967. potpuno su drugačiji od onih s početka decenije, ali u njima ostaju iskustva apstrakcije i oslobađanja od narativa i figuracije. Na tim temeljima gradi nova dela.

Janjić: On prekida sa komponovanjem i postkubističkom geometrijskom mrežom iz prethodnog perioda. Nestaju narativ, figuracija, čak i kompozicija. Sve se poništava neslikarskim postupcima, kao svojevrsno pročišćenje, rez koji pravi u odnosu na prethodno stvaralaštvo. Ali postoji nešto što ga i dalje izdvaja, a to je oslanjanje na srednjevekovnu srpsku umetnost. Zrnasta faktura freske, patina, metalni elementi, sve to priziva srednjevekovne uzore.

К: Govoreći o njegovom stvaralaštvu značajan je uticaj i vizantijske umetnosti.

Janjić: Pedesetih počinju intenzivna istraživanja vizantijske umetnosti. Svako je mogao da koristi to nasleđe kao inspiraciju. Bila je prisutna Krležina ideja o spajanju srednjovekovne umetnosti i pariske škole.

Rastović: Polazilo se od pretpostavke da vizantijsko nasleđe već u sebi nosi elemente modernog likovnog jezika. Prepoznato je da su plošnost i dvodimenzionalnost — ključne premise modernizma —ostvarene u vizantijskom fresko-slikarstvu i ikonopisu. Pored ovih formalnih odlika, uticaj vizantijske tradicije kod Vozarevića ogleda se i u kompozicionim rešenjima predstava kao što su Bogorodica sa Hristom ili Oplakivanje, koje reinterpretira u svom stvaralaštvu.

Janjić: U enformelu uticaj vizantijske umetnosti deluje još udaljenije. To više nije predstava koju ima ikona ili freska, već sama materija, odnosno njena faktura. Moderna slika dobija auru ikone.

К: Njegov rad karakterišu i neslikarske tehnike. Neki, čini se, senzacionalni navodi, govore o tome da ga je to koštalo života.

Janjić: To je čuveno pitanje. To je pretpostavka, koja kao senzacionalna, privlači veliku pažnju. Sve što možemo sa sigurnošću da kažemo jeste da je preminuo u svom ateljeu.

Rastović: Koristio je niz različitih postupaka, topljenje, paljenje, hemijske reakcije… Mešao je boje sa hemikalijama, gipsom, stvarao gustu fakturu, koristio žicu, metalne pločice, grebao, otirao… To „maltretiranje” materijala bilo je deo procesa, iz kojeg se rađalo delo. Kod enformela uvek govorimo o umetničkom delu, ali ono na neki način pobija ideju umetničkog dela. Svojevrsna „antislika”, koja ipak ostaje uramljena slika na zidu.

Janjić: Curenje, topljenje, predstavlja odustajanje od kontrole nad rezultatom. Nema toga mnogo u njegovom opusu, ali postoji. Na nekoliko platna ponovo uvodi strukturu, raspored pulija (metalnih tapetarskih nitni) kojim gradi apstraktnu, geometrijsku kompoziciju. Slike postaju reljefi, u njih uvodi skulpturalni element.  Javlja se optičko-kinetički efekat treperenja koji je proizveden prosijavanjem boja, različitim veličinama pulija, njihovim rasporedom. Minimalni pristup, koji se ogleda u jednom ili dva geomterijska oblika i jednoj boji u osnovi. Koristi iskustvo enformela kao pozadinu na kojoj gradi vrlo konkretnu kompoziciju. Tako da enformel ostaje do kraja, ali pročišćen od prethodnih značenja.

К: Možemo li naslutiti kako bi zigledao nastavak njegovog stvaralačkog puta, s obzirom da je imao svega 42 godine kada je preminuo?

Janjić: Njegov razvoj je teško predvideti. Činjenica je da je veoma dobro osluškivao svoje vreme i savremeni trenutak. Koliko god da je evocirao prošlost, istovremeno je bio izuzetno moderan. To se jasno vidi u njegovim delima. Nije ga sve inspirisalo niti pokretalo, ali je odlično poznavao evropske i američke umetničke posleratne tokove. Kod njega je sve lično proživljeno i promišljeno.

Rastović: Svojevremeno je postojala je ideja o odlasku u Ameriku i saradnji sa kompanijom Volta Diznija ali ostaje nepoznanica u kom bi se pravcu ta saradnja razvijala. Kada je reč o njegovom sveukupnom opusu, možemo povući paralele s različitim pravcima, ali nikada ga ne možemo svrstati u jedan. Svesno je koristio elemente pojedinih pokreta, ali ih je prevodio na svoj jezik.

Zatvarao se kada je stvarao nove cikluse. Tek kada bi ih zaokružio, izlazio bi u javnost. To govori o tome koliko je promišljao.

К: U ranom periodu njegovog stvaralaštva prisutni su uticaji Pikasa. U čemu se to ogleda?

Rastović: Nije jedini koji se oslanja na Pikasa. Pikaso je svojevremene privlačio veliki broj umetnika, ne samo svojom intrigantnošću, već i idejama o umetničkom delu i samom likovnom postupku. Kod Vozarevića je to posebno interesantno jer je dugotrajno, ta interakcija traje gotovo deset godina. Tada stvara tematske okvire unutar kojih se kreće, a jedna od ključnih, stalno prisutnih tema jeste materinstvo. Tu koristi Pikasovu matricu, ali se istovremeno vraća i srednjevekovnim uzorima, ikonama poput Bogorodice sa Hristom. Ta sinteza omogućila mu je da u dužem periodu vodi dijalog sa Pikasom.

Ono što je posebno zanimljivo u dijalogu sa Pikasom jeste geometrijsko lomljenje oblika. Kada je kubizam nastao, ideja je bila da se umetnost udalji od sugestivnosti, emotivnosti i lične naracije, kako bi se istakli sami likovni elementi. Kod Vozarevića, međutim, geometrija i dalje zadržava emotivnu dimenziju zbog kolorita, načina tretmana i međusobne interakcije figura. Uticaj Pikasa je snažan, ali jednako snažan ostaje i Vozarevićev autentični pečat.

Janjić: Postojala je tada bojazan da će ostati u senci Pikasa, „pikasovština“, kako su govorili. U prvim godinama kada je izlagao u Parizu, kritika i novinari zaista jesu prepoznali snažan Pikasov uticaj i pitali se da li će uspeti da izađe iz tog okvira. Pariska kritika je, za razliku od naše, posebno kod crteža uočila nešto novo i sveže.

Vozarević je crtež podjednako vrednovao kao i sliku. Od prve izložbe izlagao je paralelno i crteže i slike. Za njega crteži nisu bili samo skice ili studije, već samostalna umetnička dela. Na to želimo da ukažemo ovom izložbom, s obzirom da smo celu jednu prostoriju posvetili upravo crtežu.

Kao autonomni medij, crtež mu je omogućavao drugačiji tip eksperimenta: linija u crtežu funkcioniše sasvim drugačije nego u slici, što je otvaralo novi prostor za likovno istraživanje.

Rastović: Kvalitet linije zaista podseća na Pikasa, ona je nesputana, hrabra, razigrana. Tu se otvara i pitanje sličnosti između Pikasovih i Vozarevićevih ilustracija.

К: Izložbu prate tri video-animacije, koje približavaju publici Vozarevićeve uzore i inspiracije za slike Oplakivanje Hrista, Kvadrati i Porodica.

Janjić: Napravili smo tri animacije u saradnji sa Fakultetom tehničkih nauka u Novom Sadu, kako bi se jasnije prepoznala inspiracija i stvaralački put Vozarevića. Taj proces i način razmišljanja uočljiviji su kroz animaciju. Animacije za slike Oplakivanje Hrista, Kvadrati i Porodica nastala je sa idejom da se priča razigra i prikaže Vozarevićev slikarski svet, kako bi njegova interpretacija postala jasnija i pristupačnija gledaocu.