”Napor društva treba da se ogleda u stvaranju prosvećene individue”

Umesto knjige fokus je na sve jednostavnijim formama koje dominiraju na internetu – tekstovi od tek nekoliko desetina karaktera, video forme od tek nekoliko sekundi.

Rame uz rame sa serijama i filmovima pred publikom su i rijaliti programi – popularan, ali ne naročito koristan žanr.

U kombinaciji sa internetom, sve ovo je dostupno 24/7.

I kako nam vokabular postaje sve manji, a kultura komuniciranja sve siromašnija, postavlja se pitanje da li je za manjak čitanja i poznavanja jezika zaista kriva samo moderna tehnologija?

“Ako tehnologiju posmatramo iz te perspektive, može se reći da nas jeste odaljila od čitanja, ali to smatram svesnom odlukom pojedinca”, kaže za Kulture.rs Zorana Ćirković, urednica stranice Književno-jezički atelje na Instagramu.

Ova stranica svakodnevno nas podseća na to zašto je važno čitati, “dešifrujući” svakodnevne jezičke nedoumice, podsećajući nas na pojmove koje jesmo ili nismo učili u školi.

Nedavno nas je ova stranica podsetila  na to zašto je jezik važan, kroz reči Milke Ivić, lingviste, iz knjige Miloša Jevtića “Čudo jezika. Razgovor sa lingvistima”:

“Pojedinac se time što ume govoriti, dakle – svojim jezikom, ne samo dokazuje da je čovek (a ne životinja), nego svojim jezikom, istovremeno, obelodanjuje kakvog je, kao čovek, kova – ume li dobro misliti, ima li tananu dušu, punu osećajnosti ili nema, je li uljudno vaspitan ili nije. Ljudi isključivo jezikom vrše pojedine radnje, čije mesto u životu nije za potcenjivanje – takve, recimo, kao što su: priznati, praštati, hvaliti, ogovarati, blagosiljati, proklinjati, zaveštavati”.

K: Da li čitanje treba da je stvar mode i da li dobra knjiga može biti demode?

Čitanje ne treba da bude stvar mode jer sve što je moderno u jednom trenutku prestaje to da bude. S obzirom na vrednost koju pruža čoveku, ono uvek treba da bude isticano kao važna aktivnost koja je nezavisna od mode i trendova. Upravo zato dobre knjige nikada ne mogu biti demode, jer se knjige visokog kvaliteta bave univerzalnim pitanjima koja preživljavaju vreme, zbog čega smenjivanje društvenih koncepata ni na jedan način ne utiče na njihovu relevantnost.

K: Ako govorimo o krizi čitanja, da li se kriza ogleda u onome šta se čita, pre nego u onome ko čita i koliko čita?

Tekstualni sadržaj je prisutan u svim aspektima našeg života, tako da mi čitamo mnogo više nego ranije. Veći problem leži u tome što uglavnom ne čitamo kvalitetne tekstove i dobre knjige. Ne želim da kažem da svako treba da čita Šekspira, Andrića i Kafku, ali, s obzirom na to da svako može da odabere literaturu u skladu sa svojim senzibilitetom, onda neka makar bira onu koja ima određeni potencijal, odnosno onu koja može da mu prenese sistem vrednosti koji od njega čini boljeg čoveka, jer književnost ima tu snagu. Naravno da je bitno i ko čita. 

S jedne strane, postoje oni koji će svesno odabrati da se posvete čitanju knjiga visokog umetničkog kvaliteta, ali i oni koji povlađuju javnom mnjenju i čitaju (i pišu) ono što je popularno, ne uzimajući u obzir da ono što je popularno nikako ne znači da je ujedno i dobro. Ovi drugi su glasniji i u većem broju, pa kao takvi više utiču na formiranje opšteg stava koji se tiče toga kakvu literaturu treba čitati.

K: Tehnologija je dežurni „krivac” za sve, donela nam je dobro, ali nas je i odvratila od mnogo toga, pa i od čitanja. Da li je to stvarno tako ili je to samo izgovor?

Na ovo pitanje nema jednoznačnog odgovora jer zavisi iz koje perspektive se problem posmatra. Život u savremenom svetu je previše stresan, a tehnologija nam daje mogućnost razonode, pa se možda češće koristi u svrhu zabave i opuštanja. Ako tehnologiju posmatramo iz te perspektive, može se reći da nas jeste odaljila od čitanja, ali to smatram svesnom odlukom pojedinca. Kad neko osvesti značaj knjige i važnost čitanja, on tehnologiju može koristiti da se čitanju posveti još više, pogotovo zato što su razvojem tehnologije različite vrste tekstova postale dostupne svima. Pričajući o tehnološkom napretku, retko se fokusiramo na mogućnosti koje nam pruža, uvek se preorijentišemo na to šta povodom tehnologije ne valja. 

Celovita, obrazovana ličnost je fleksibilna, i njena interesovanja, aktivnosti i kapaciteti se ne umanjuju napretkom tehnologije, već suprotno – ona to koristi za lični napredak. Osoba kojoj je stalo do čitanja, ali i obrazovanja uopšte, ne isključuje sebe iz savremenosti, već joj ide u susret postavljajući jasnu granicu preko koje ne prelazi. Drugim rečima, koristi pogodnosti tehnologije usmeravajući se ka sadržajima visoke vrednosti, dok one druge koristi samo da jače istakne razlike između dobrog i lošeg, kvalitetnog i nekvalitetnog. U skladu s tim, tehnologija se može posmatrati kao krivac, ali i kao rešenje.

K: Savet – šta čitati i zašto čitati?

Ne bih da nekog izostavim i budem nepravedna, stoga neću pominjati konkretne knjige i pisce. Ja sam se oduvek zalagala za jednu vrstu višeg oblika čitanja, i zato svima savetujem da čitaju klasike srpske i svetske književnosti. Možda se nekome može učiniti da je ovakav stav previše konzervativan, ali to zaista nije slučaj. 

Kvalitetne knjige utiču na celokupno biće čoveka, razvijaju kognitivne sposobnosti i apstraktno mišljenje, ali i bude kreativni potencijal i uče nas empatiji. One nas suočavaju sa mnogim moralnim dilemama i etičkim pitanjima, pri čemu često javi i potreba za samorefleksijom – na taj način nas učine boljim ljudima. 

Upravo zbog toga naše društvo treba da uloži trud u isticanje takvih sadržaja, a ne da, na primer, u knjigama za osnovnu školu nailazimo na stihove iz pesama estradnih ličnosti, što je u potpunoj kontradiktornosti sa onim što obrazovanje treba da predstavlja. Napor društva treba da se ogleda u stvaranju prosvećene individue koja će upijati znanja čitanjem dobrih knjiga i učiniti sebe i to društvo boljim, a ne ličnost sa kojom će lakše moći da se izbori.