“Gospodin Beljanski” u vreme kada su svi bili drugovi

Na ovoj izložbi predstavljena je Zbirka knjiga diplomate Pavla Beljanskog, utemeljena na poklonu njegovih naslednika iz 1966. godine. 

Ova zbirka jedna je od osam značajnih muzejskih celina, pored zbirke antologijskih dela jugoslovenske moderne umetnosti 20. veka, po kojoj je Spomen-zbirka i poznata široj javnosti.

Biblioteka Pavla Beljanskog skoro u celosti obuhvata knjige na stranim jezicima sa evropskog kulturnog područja iz perioda od sredine 18. do sredine 20. veka, sa izuzetkom malog broja knjiga domaćih autora. 

Najbrojnija su izdanja iz oblasti istorije, istorije umetnosti i književnosti, te prava i diplomatije kao polja stručnog interesovanja diplomate.

O izložbi, životu i interesovanjima Pavla Beljanskog, za Kulture.rs govorila je autorka izložbe, muzejska savetnica Milica Orlović Čobanov.

К: Beljanski je pripadao frankofilskoj plejadi intelektualaca tog doba. Šta je odredilo njegov profesionalni i životni put u tom pravcu?

Pavle Beljanski rođen je u Velikom Gradištu sticajem okolnosti, jer mu je otac kao lekar često menja mesto boravka. Tako su dve starije sestre Aleksandra i Ana rođene u Sremskim Karlovcima, Pavle u Velikom Gradištu, a najmlađi brat Nikola u Svilajncu, gde se porodica stacionirala krajem 19. veka. Pavle i Nikola su u Svilajncu završili osnovnu školu, a zatim su upisani u Prvu beogradsku gimnaziju u Beograd. Pavle je, nakon položenog ispita zrelosti 1910, po očevoj želji upisao Pravni fakultet, mada je sam želeo da uči medicinu. Univerzitet zbog ratnih okolnosti prekida rad, a roditelji Pavla šalju u Pariz 1912. godine. 

Pavle i Nikola su učestvovala u ratu – Pavle je bio pripadnik Đačkog bataljona, jedan od čuvenih 1300 kaplara. Nakon Skoplja, Albanske golgote i Krfa, kraj rata Pavle je ipak dočekao daleko od otadžbine, na školovanju u Francuskoj.

Studije prava nastavlja na Sorboni, gde diplomira kao pravnik diplomatsko-konzularne struke 1917, a već naredne i magistrira. Sa nepunih 27 godina, Beljanski napušta doktorske studije zbog prvog diplomatskog angažmana u Stokholmu. Usledili su Berlin i Varšava, ali je boravak u bečkom Poslanstvu (1923–1925) bio najznačajniji za njegovo opredeljenje da se posveti sakupljanu umetničkih dela. Nakon Beograda i Pariza, vrhunac Pavlove diplomatske karijere vezuje se za Rim (1935–1940).

К: Poznanstvo sa slikarom Marinom Tartaljom čini se kao da mu je iskristalisalo interesovanje za umetnost. Vratimo se tim putem u 1923. godinu…

U Beču 1923. godine upoznaje Marina Tartalju. Susret diplomate i slikara rezultirao je portretom Beljanskog, Mladi diplomata. Ovaj susret imao je i značajnu ulogu u nameri Beljanskog da odustane od ideje prikupljanja dela starih majstora i započne sakupljanje dela savremene jugoslovenske umetnosti. Na početku, Beljanskog su interesovala dela starih majstora koja su izložena u Memorijala Pavla Beljanskog. Ova dela u legat ulaze nakon darodavčeve smrti kao poklon njegovih naslednika Ugovorom iz 1966. godine. 

К: Njegova diplomatska karijera završena je 1941. godine. Međutim, u službu je vraćen nakon završetka Drugog rata. Odakle predratni diplomata u posleratnoj službi? A znamo da nakon “tekstonskih potresa” predratna i posleratna država ideološki nisu bile ni malo kompatibilne… Da li je zahvaljujući tome uspela da opstane vredna kolekcija koja sada čini temelj Spomen zbirke?

Beljanski diplomatsku službu prekinuta neposredno pre početka Drugog svetskog rata, kada se vratio u Kraljevinu Jugoslaviju, a novembra 1941. je penzionisan. U nedostatku sposobnog diplomatskog kadra, nakon rata, Pavla ponovo vraćaju u službu sve do 1958. kada zasluženo odlazi u penziju.

Sačuvane fotografije čine odličnu vizuelnu ilustraciju oficijelne pozicije koju Beljanski zauzimao u službi. Njegova pojava je prema pravilima službe jasno pozicionirana, kao značajna figura u organizacionoj šemi susreta najviših zvaničnika – predsednika Josipa Broza Tita i stranih državnika – kao i visoka pozicija šefa protokola, koju prihvata 1. marta 1945. godine, čime ulazi u najuži krug saradnika predsednika novoosnovaneRepublike.

Zaista je bio profesionalac u svom poslu i to ga je preporučilo za posleratnu službu. Jedno vreme je predavao u Diplomatskoj školi. Dugi niz godina u Spomen zbirku su dolazili, sada već stariji ljudi, njegovi studenti, iz čijih priča smo stekli utisak da je bio odličan pedagog.

К: U kojoj meri se njegov diplomatski angažman ogleda u njegovoj biblioteci?

Ova izložba ilustruje sva njegova interesovanja tokom sakupljanja knjiga. Prve prilike za nabavku knjiga ukazale su se na početku njegovog školovanja i diplomatske karijere. Među najstarijim primercima iz 18. i 19. veka izdvajaju se knjige iz oblasti prava, politike i diplomatije koje je Beljanski nabavljao u antikvarnicama pri kraju studija na Sorboni. 

Teme porodičnog prava i zakona o nasleđivanju bile su privlačne mladom diplomati tokom školovanja i pripreme za ulazak u diplomatsku administraciju, najstarija datira iz 1738. godine. Ima ih ukupno 17, vrlo vrednih izdanja štampanih u Italiji, neka su i na latinskom jeziku. 

Rano je shvatio da sakupljanje dela zahteva i poznavanje istorijskih perioda u umetnosti, upravo u Beču pristupa formiranju stručne literature, što nastavlja u Parizu i Rimu, kao i u Beogradu. Visoka pozicija Beljanskog u službi donela je i veća primanja, samim tim i veću nabavku knjiga, gramofonskih ploča, ali i umetničkih dela.  

К: Šta ova biblioteka govori o njegovim interesovanjima?

Biblioteka Pavla Beljanskog sa fondom od 400 jedinica, skoro u celosti obuhvata knjige na stranim jezicima sa evropskog kulturnog područja iz perioda od sredine 18. do sredine 20. veka. 

Ono što se u ovoj postavci izdvojilo tokom istraživanja jesu oblasti koje su ga najviše interesovale – oblasti prava i diplomatije, istorije, književnost odnosno beletristika, memoari.  Činjenica je da je mnoge knjige svojevoljno odabirao, ali ima i onih koje je dobijao od bliskih prijatelja, koja svedoče o njegovom položaju u kulturnom miljeu toga doba, to su knjige sa zapisima.  Najobimnija literatura Beljanskog bili su memoari slavnih ličnosti iz čijih biografija je studirao državničke procese i istorijske tokove  u Evropi i u svetu. Beljanskog su privlačile i druge oblasti što ilustruju knjige iz astronomije, religije, etnologije, finansija, matematike, fizike i filozofije.

Zbirka knjiga poklonjena najvećim delom, tačno 354 knjiga, od strane porodice nakon njegove smrti, 1966. godine. Osim ovih izdanja, Zbirci pripao i manji broj knjiga koje je Beljanski donosio prilikom poseta legatu u Novom Sadu. To su knjige i publikacije koje se vezuju za umetnike i umetnička dela iz kolekcije, odnosnoizložbene kataloge u kojima je mogao da prati izlaganja dela iz  kolekcije.

Izložba je rezultat kontinuiranog zalaganja stručnog tima Spomen-zbirke Pavla Beljanskog da se muzejske zbirke sistematski zaštite, obrade, prouče i zatim predstave javnosti.

К: Šta ga je motivisalo da prikuplja knjige i stvori veliku zbirku?

Stvaranje biblioteke bilo je verovatno podstaknuto i željom da obnovi porodični dom, koji je bugarska vojska spalila u Svilajncu 1915. godine, kada je izgorela i velika biblioteka njegovog oca Svetozara Beljanskog.

On je tek 1922. godine uspeo da nađe mir u stanu u Gospodar Jevremovoj 33, u Beogradu, u kojem je živeo sa mlađim bratom Nikolom, a od 1942. i sa majkom. Danas se u okviru Memorijala Pavla Beljanskog mogu videti lični predmeti kao deo tog ambijenta, nameštaj, tapiserije i umetnička dela koja je Beljanski donosio sa njegovih putovanja. Negovao je i razvijao, tokom života, poseban odnos prema vrednostima predratne građanskog porodice, kojoj je pripadao. Odlazio je često u Beč kod tetke, Sofije Đukić, očeve rođene setre. Sestre su bile udate za lekare. Sve je zaista izgledalo građanski oplemenjeno sve do 1944. godine, kada mu je sedam članova najuže porodice stradalo u bombardovanju Svilajnca – dve sestre, zet, mlađi brat Nikola i njegova verenica. On ostaje sam i tada se rađa ideja da kolekciju pokloni svome narodu u znak sećanja na njih.

К: Njegov dar, iz kojeg je nastala Spomen zbirka, je značajan čin. Koliko smo danas kao zajednica svesni važnosti ovakvih gestova i ima li i dan danas ljudi spremnih da daruju svoje kolekcije? 

Ima i dan danas kolekcionara koji poseduju vredne kolekcije, koji rado pozajmljuju dela muzejima za izlaganje, ujedno i razmišljaju o darivanju istih. Dobar primer je porodica Gatalović, rođaci i naslednici Ljubice Cuce Sokić. Trenutno je u pripremi izložba koja će obuhvatiti izbor radova na papiru umetnice zahvaljujući izuzetnom poklonu od preko 800 crteža koje su Spomen-zbirka Pavla Beljanskog i Narodna biblioteka Srbije dobile od porodice Gatalović. 

Spomen-zbrka Pavla Beljanskog među muzejima prepoznata kao legat intimnog karaktera koji promoviše jugoslovensku modernu umetnost prve polovine 20. veka. Savremenim muzeološkim pristupom ukazuje na značaj darodavca, njegove kolekcije umetničkih dela i njihovih autora. Na profesionalan, a istovremeno zanimljiv i zabavan način, podstičemo publiku na nova saznanja i doprinosimo širenju ideje zadužbinarstva.