Ovaj događaj, nakon četiri dana otvaranja, tokom pet nedelja predstaviće pet vrsta umetnosti.
Kaleidoskop je nastavio da se održava nakon godine Evropske prestonice kulture, ali pitanje i šta je još ostalo nakon 2022. godine u kulturnom životu Novog Sada.
To smo pitali Nemanju Milenkovića, direktora fondacije Novi Sad 2022 – Evropska prestonica kulture.
Milenković je svojevremeno, upitan 2021. godine da kaže, kako zamišlja 2022. u Novom Sadu, rekao:
“Želim da verujem da će Novi Sad izgledati tako da će otkriti i postaviti nove standarde u poštovanju nasleđa prethodnih pokolenja, za budućnost generacija koje dolaze”.
“Kultura, kao što kaže Isidora Sekulić, oplemenjujući ljudske duše, ima tu važnu ulogu. Njom se gaje duše koje možemo u svojoj punoći nazvati ličnostima. Ljudi bez nje možda i mogu preživeti, ali ukoliko je ne živimo, nikada nećemo biti svoji i celi”, ocenio je tada Milenković.
Sada, u godini nakon titule, taj period neskromno ocenjuje kao “godinu za pamćenje i istoriju”.
“Velika je stvar da je vizija postala stvarnost, ali punoća je kada to nastavi da živi”.
To se, u slučaju Novog Sada, smatra, dogodilo kroz obnovu i razvoj prostora za kulturu – Distrikta, mreže kulturnih stanica, Gradsku koncertnu dvoranu, obnovu Podgrađa i početak obnove Almaškog kraja, programske legate – Kaleidoskop kulture, najznačajniju umetničku smotru u ovom delu Evrope i Doček, jedinstvenu umetničku proslavu dve Nove godine.
To je, napominje, ono što je najširoj javnosti vidljivo.
foto: V. Veličković
foto: V. Veličković
foto: V. Veličković
foto: V. Veličković
К: A šta je to nevidljivo?
To su svi stvoreni procesi i mladi, obrazovani ljudi koji su kroz taj proces postali vrhunski profesionalci, i sada, u svojim najboljim godinama, ostaju Novom Sadu kao zalog za decenije koje dolaze. Ako su uspeli jednom, uprkos svemu, da učestvuju i stvore dela za ponos, ne sumnjam da će to moći da ponove, na kojem god mestu se budu nalazili.
К: ”Ukoliko mislite da nikada gore nije bilo za kulturu i da nema nade za nju, ili smatrate da je baš sada najbolje vreme za kulturu i da nam je ona jedina nada, u oba slučaja ste u pravu. Razlika je u vašem pristupu kao posledici uverenja. Žaliti se na vreme, sudbinu, čak i na publiku, meni nije blisko”, istakli ste u jedom od razgovora uoči godine Evropske prestonice kulture, 2021. Kako sada posmatrate situaciju?
Identično. Uverenja su ono što menja našu ukupnu stvarnost. Naravno, „da je lako, to bi mogao svako“, ali ni Novak Đoković nije rođen u zemlji tenisa. Neko mora biti iskra.
К: Komentarišući situaciju u kulturi u Srbiji, osvrnuli ste se jednom prilikom na reči dr Vase Mihailovića ”bolje je upaliti makar i malenu sveću u mrkloj noći, nego večito proklinjati mrak”. Da li je to recept koga treba da se držimo da zaista ne bismo završili u mraku?
Iskra postaje plamen. Time se samo nadovezujem na prethodno vaše pitanje i moj odogovor. Doduše, bez ikakve idealizacije, mi živimo vreme Demoklovog mača u kome su istinite reči Berđajeva „bilo je kulturnih ljudi, ali nije bilo kulturne sredine“. U tom smislu, cena jeste ogromna da bi (se) sijalo, ali svako vreme nosi svoje breme. Stih Branka Miljkovića „ako smo pali bili smo padu skloni” je naš svakodnevni individualni izbor. Ako je kultura način života, onda se to odnosi i na naš odnos prema njoj. Živimo li živi život?
К: Da li je važno postaviti nove standarde u poštovanju nasleđa prethodnih pokolenja? Gde je pozicija Novog Sada u svemu tome, s obzirom da je ovaj grad, više od stotinu godina, sedište institucija od nacionalnog značaja?
„Gde ja stadoh ti produži“ su gotovo zavetne reči čika Jove Zmaja. Ne samo u kulturi. Ono što su nam ostavili naši preci nije nam dato da na tome i ostane, već da na njihovom primeru to bude zalog da stvaramo novo i bolje pokolenjima iza nas. U suprotnom, ostajemo kao onaj neverni sluga iz novozavetne priče koji umesto da umnoži i oplodi dukat koji je dobio na čuvanje, svojom pasivnošću, samoopravdavanjem, strahom, na kraju i lenošću, vraća kako je i dobio. A kako se dao, tako mu se i vratilo.
К: Ljudi bez kulture možda i mogu preživeti, ali ukoliko je ne živimo, nikada nećemo biti svoji i celi – gde smo sada, u odnosu na to?
Naša stvarnost su i reality programi. Isto koliko i Kaleidoskop kulture u narednih 40 dana kada će se kroz pet vrsta umetnosti predstaviti u Novom Sadu neka od najvećih svetskih imena umenosti, velikani srpske kulture kao i nadolazeća umetnička imena. Ne postoji kolektivna, već samo individualna odgovornost. A sve nam je slobodno, ali nije nam sve i na korist. Izbori su zato svakoga dana na svakome od nas.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.